"Vreme" je u prošlom broju objavilo analizu poštovanog kolege profesora dr Zorana Ivoševića o pravnim aspektima smene Sretena Ugričića sa položaja upravnika Narodne biblioteke. Verujem da ova smena može da se posmatra i iz jednog drugog pravničkog ugla.

Bitna teza analize jeste stav da je Ugričić morao biti svestan činjenice da je bio državni funkcioner kada je potpisao tekst Foruma pisaca za zaštitu slobode Andreja Nikolaidisa na izražavanje svog mišljenja: "Od trenutka kada je otpočeo direktorski mandat, on (Ugričić) nije se mogao ‘deliti’ na pisca i funkcionera, jer je njegovo integrisano biće bilo izloženo javnosti. Otuda, posle potpisivanja proglasa, direktor Narodne biblioteke nije mogao ostati nevin, bez obzira na to što je tom ustanovom rukovodio uspešno." ("Vreme", br. 1100, str. 30). Nadalje se iznosi stav da ovakav "gubitak funkcionerske nevinosti" dovodi do prestanka funkcionerskog položaja, pod uslovima iz čl. 39 st. 2 Zakona o kulturi.

Da li odista u pravnom poretku, za državne funkcionere važi pravni standard da se njihova ličnost "ne može deliti" na državnu i profesionalnu? Nisam naišla na jasno pravilo o tome u zakonima Srbije. Ali, ovo pitanje bilo je predmet razmatranja Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) u predmetu Vile (Wille) protiv Lihtenštajna. Dr Vile je 1995. godine održao predavanje na temu "Priroda i funkcije Ustavnog suda Lihtenštajna", u kojem je tvrdio da, u slučaju neslaganja između Kneza Lihtenštajna (koji je izvršni organ) i Skupštine o tumačenju Ustava treba da odlučuje Ustavni sud. O ovom predavanju i stavu Vilea izvestili su mediji. U vreme svog predavanja, Vile je bio predsednik Upravnog suda. Posle objavljivanja novinskog teksta, Knez Hans-Adam II je uputio pismo Vileu u kome tvrdi da se Vile ne smatra vezanim Ustavom, jer je izneo stav o nadležnosti Ustavnog suda koja u Ustavu nije propisana, pa obaveštava Vilea da ga neće postaviti na bilo koju javnu funkciju ako ga predloži Skupština ili drugi organ. Kad je Vileov mandat predsednika Upravnog suda istekao 1997, Skupština ga je ponovo predložila na istu funkciju, ali je Knez odbio da ga na ovo mesto postavi. Vile je pokrenuo postupak protiv Lihtenštajna pred ESLJP-om, zbog povrede prava iz čl. 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (dalje: EK), tvrdeći da mu je protivpravno uskraćena sloboda izražavanja. Predstavnik države branio se time da pravo na pristup javnim funkcijama nije pravo koje je garantovano Konvencijom, da Konvencija dopušta ograničenje slobode izražavanja, da je Knez svoj stav o tome da neće imenovati Vilea ni na jednu javnu funkciju, izrazio u privatnom pismu i da je Vile, kao javni funkcioner dužan da bude lojalan vlastima. ESLJP je na sednici Velikog veća (koje obično uspostavlja precedente) zauzeo stavove koji se tiču i "slučaja Ugričić":

1) Sud prihvata da pravo na pristup javnim funkcijama nije garantovano Konvencijom, ali da to "ne znači da javni funkcioner može biti smenjen ako ta smena istovremeno povređuje neko od ljudskih prava koja su garantovana Konvencijom" i zaključuje da "svojstvo javnog funkcionera koje je podnosilac pritužbe imao, /ga/ ne lišava zaštite koju pruža čl. 10. Konvencije", te da javni funkcioneri uživaju sva ljudska prava garantovana u EK-u.

2)

3) Sud, takođe, nalazi da, iako je Knez u privatnom pismu Vileu tvrdio da ga neće imenovati ni na jednu javnu funkciju, privatnost tog pisma nije od značaja, zato što je reč o javnom ovlašćenju Kneza da nekog postavi na javnu funkciju (Sud pismo označava kao "akt državne vlasti"). Takođe, Sud podvlači da je Knez odista odbio da postavi Vilea na položaj predsednika Upravnog suda.

4)

5) O delu odbrane zasnovanom na ograničenju slobode izražavanja, Sud ocenjuje da u datom slučaju ograničenje nije punovažno, zato što nisu ispunjeni uslovi ograničenja previđeni u EK-u: legalnost (jer lojalnost nije zakonom predviđena kao osnov ograničenja), legitimnost (jer se Vile zalagao za nezavisnost i samostalnost Ustavnog suda, a takvo zalaganje ne bi bilo legitimno ograničiti), proporcionalnost ograničenja, te ograničenja koje je neophodno u demokratskom društvu (jer, lojalnost državnog funkcionera vlastima ne može preovlađivati nad njegovom slobodom izražavanja, a mišljenje Vilea ne ugrožava demokratsko društvo, zato što nije postojala "neodložna društvena potreba" da se sloboda izražavanja ograniči). Naglašavam da se svi ovi uslovi zajedno moraju ispuniti u pravnom poretku svake države članice Saveta Evrope, kad se ograničava sloboda izražavanja.

6)

7) Najzad, i od najvećeg značaja za ovaj slučaj, Sud zaključuje da je Vile svoje mišljenje izrazio u akademskom predavanju koje se ticalo tumačenja jedne ustavne odredbe, te da to nije izneo vršeći javnu funkciju predsednika Upravnog suda. Takođe, Sud je ocenio da stavovi koje je zastupao Vile u akademskoj prilici nisu ni na koji način uticali na vršenje njegove javne funkcije. Sud je usvojio pritužbu i utvrdio da je Lihtenštajn odgovoran za povredu slobode izražavanja, osudivši državu na naknadu štete od 10.000 švajcarskih franaka.

8)

Budući da je Ugričić zagovarao zaštitu slobode izražavanja potpisavši tekst Foruma pisaca i da je javno tvrdio da je to učinio kao književnik, što je njegova profesija, a ne javna funkcija, ima dovoljno osnova da se veruje da bi ESLJP primenio i na Ugričića opisane stavove. Protiv odluke Vlade o razrešenju (koja je pojedinačan upravni akt) može se podneti tužba Upravnom sudu, a ako je taj Sud ne usvoji – ustavna žalba Ustavnom sudu. Ako ni on ne pruži pravnu zaštitu, Ugričić bi se mogao obratiti ESLJP-u.

ESLJP, suprotno mišljenjima iznesenim u našoj javnosti, smatra da treba razdvojiti aktivnosti koje javni funkcioner vrši pri obavljanju javne funkcije, od drugih – u okviru svoje profesije. Pritom je važno da se diferencira mišljenje Ugričića u odnosu na mišljenje Nikolaidisa. Ugričić je tražio zaštitu slobode izražavanja, pa se njemu ne može pripisati "govor mržnje" koji se pripisuje Nikolaidisu.

Stav da je Ugričić, kao javni funkcioner, dužan da trpi veći stepen agresivnosti medija, "zato što su funkcioneri u sredstvima javnog informisanja manje zaštićeni od običnih građana" (str. 30), jeste zasnovan na našim zakonima i na EK-u, ali nije primenjiv u "slučaju Ugričić". Pravilo da funkcioneri moraju da trpe više od građana, primenjuje se ako se mediji bave vršenjem javne funkcije datog funkcionera i ako funkcioner pokrene postupak (sudski ili drugi) protiv javnog medija.

Vraćajući se na stav ESLJP o odvojivosti radnji javnog funkcionera koje vrši u okviru svoje funkcije i drugih, postavlja se pitanje, po kom pravnom osnovu bi Vlada uopšte mogla da razreši Ugričića. Bilo bi važno obelodaniti akt kojim je Ugričić razrešen da bi se zaključilo na koji zakonski osnov se Vlada pozvala (ako jeste). Mogu da uočim dva moguća osnova.

Jedan je sadržan u čl. 26a. st. 1 i 2 Zakona o Vladi: "Članovi Vlade, državni sekretari i direktori posebnih organizacija i službi Vlade dužni su da u javnim izjavama i nastupima u javnosti izražavaju i zastupaju stavove Vlade. Odluku Vlade dužan je da zastupa u javnosti i član Vlade koji je glasao protiv nje ili je bio uzdržan." Problem moguće primene ove odredbe sastojao bi se u tome što, po svemu sudeći, Vlada nije zauzela nikakav stav o Nikolaidisovom napisu. A, i da jeste, citirane odredbe su lex imperfecta, zato što Zakon o Vladi ne predviđa nikakvu pravnu sankciju ako oni na koje se norma odnosi ne zastupaju stav Vlade. I, veoma važno – ostaje otvoreno pitanje legitimnosti jednog ovakvog ograničenja.

Drugi mogući osnov sadržan je u čl. 39 st. 2 Zakona o kulturi:

"Osnivač ustanove razrešiće direktora pre isteka mandata:1) na lični zahtev; 2) ako obavlja dužnost suprotno odredbama Zakona; 3) ako nestručnim, nepravilnim i nesavesnim radom prouzrokuje veću štetu ustanovi ili tako zanemaruje ili nesavesno izvršava svoje obaveze da su nastale ili mogu nastati veće smetnje u radu ustanove; 4) ako je protiv njega pokrenut krivični postupak za delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje dužnosti direktora, odnosno ako je pravnosnažnom sudskom odlukom osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje dužnosti direktora ustanove; 5) iz drugih razloga utvrđenih Zakonom ili statutom ustanove."

U Statutu Biblioteke nema razloga za razrešenje upravnika, a neki drugi primenjivi izvor prava nisam pronašla.

Izjave pojedinih ministara da su bili "zgroženi" Ugričićevim pridruživanjem apelu Foruma pisaca, ne mogu biti pravni razlog njegovog razrešenja jer su zakonski razlozi neutralni – politički i emotivno – što se vidi iz citirane odredbe Zakona o kulturi.

Skrećem pažnju na još jedan apel koji se nije pretvorio u "slučaj Ugričić" i nadam se da neće. Na veb sajtu Srpskog PEN Centra objavljeno je ovo saopštenje:

"Stav Srpskog PEN Centra povodom smene Sretena Ugričića

Srpski PEN Centar smatra da Vlada Srbije treba da preispita svoju odluku o smeni Upravnika Narodne Biblioteke Srbije, Sretena Ugričića, književnika i člana PEN-a, povodom njegovog potpisa na Proglasu Foruma pisaca u vezi sa istupanjem crnogorskog književnika A. Nikolaidisa. Ta smena bi nanela štetu našoj kulturi, jer je Ugričić kao Upravnik NBS značajno unapredio njen rad i postigao da ona postane vrhunski opremljena i efikasna bibliotečka ustanova, relevantna na svetskom nivou u svojoj vrsti.

Budući da je u nekoliko mahova istakao svoje neslaganje sa spornim tekstom i svoje učešće u celoj stvari nazvao nesmotrenim, treba razumeti da je Ugričić svoj potpis stavio u cilju odbrane slobode reči, a ne u znak podrške porukama iz napisa. Stoga smo mišljenja da je odluka ishitrena i zaslužuje ozbiljno preispitivanje.

Uprava Srpskog PEN Centra"

Sajt Srpskog PEN Centra ne daje podatke o tome ko sve čini njegovu upravu. Opšte je poznato da je na čelu srpskog PEN Centra književnica Vida Ognjenović, koja je i državna funkcionerka (ambasadorka Srbije u Danskoj). Da li naša vlada namerava da razrešava ne samo onog ko štiti nečiju slobodu izražavanja nego i onog ko štiti prava nekog drugog da štiti slobodu izražavanja prvog i, ako misli, dokle? Selektivno ili svakog podjednako? Ova dva pitanja nisu samo pravna. Verujem, ipak da ih vredi postaviti.