Čitaocima "Vremena" će se možda učiniti da nema velikih promena u odnosu na septembarsko istraživanje koje smo prezentovali na ovim stranicama. Ali tada je u pitanju bilo terensko istraživanje ("licem u lice"), na kojem, po pravilu, ispitanici odgovaraju iskrenije, a vlast prolazi dosta lošije. No, u međuvremenu, u oktobru, imali smo i jednu telefonsku anketu, na kojoj su SNS i Vučić ponovo "eksplodirali" (što zbog telefona, što zbog kvazipatriotskog medijskog pumpanja (pri čemu se, sa stanovišta rejtinga, posebno zahvalnim i plodonosnim pokazao "migrantski rat" sa hrvatskim premijerom Milanovićem), odnosno gotovo su se vratili na nivo iz marta 2014. godine. Sada je anketa bila takođe telefonska, a rejting SNS-a i Vučića je ipak pao i ponovo je veoma sličan onom iz septembra – a u odnosu na oktobar manji čak za 4–6 procentnih poena.

Dakle, dosta osnovano bi se moglo zaključiti da SNS zaista polako (o)pada, ali da na drugoj strani i dalje niko ozbiljno ne raste. Naprednjaci se, po našem uvidu, trenutno kreću negde na samoj ivici od 40 odsto opredeljenog – odnosno, 22–24 ukupnog – biračkog tela, što svakako jeste astronomski rezultat, pogotovo kada se uporedi sa rejtinzima ostalih političkih subjekata. Ali ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da je i Milošević u trenutku pada imao podršku od 35 odsto glasača. Dakle, svaki rezultat ispod 40 odsto Vučića i naprednjake uvodi u zonu crvenog alarma, pogotovo što je Vučić nametnuo neprestano forsiranu igru "sam(i) protiv svih".

"ZA VUČIĆA, NE ZA SNS": Ono što je karakteristično za ovu anketu jeste upadljivo povećan broj neizjašnjenih i iskreno neopredeljenih, onih koji su se razočarali i u SNS i opoziciju i koji kažu da "sigurno neće glasati" već će bojkotovati izbore ili precrtati i pocepati listić, onih koji kažu da su verovali mnogima ali da sad više nade nema. I, za razliku od situacije od pre godinu ili dve, među ovim novim apstinentima sada su najbrojniji razočarani naprednjaci.

Stanje u Srbiji, kao i sopstveno materijalno stanje, ocenjuje se kao nepromenjeno loše, rezignirano i bez previše komentara. ("Kako da ocenim, meni je loše, jedinica." "A šta da vam kažem, dođite da vidite kako živim.")

Ali ima i onih kojima se ovo pitanje ne dopada jer smatraju da ono predstavlja atak na trenutnu vlast, pa ljutito negoduju i objašnjavaju da to što oni žive gore (a žive!) nipošto nije proizvod ove Vlade, već prethodnika, koji su harali zemljom Srbijom i opustošili je, pa ovi sad ne mogu da nadomeste sve to, već su primorani da uvedu mere štednje kako bi se stvari vratile u normalu. ("Eh, sad, pa živim gore ali…" "Razumem ja na šta vi mene navodite. Jeste da živim gore, i jeste da su mi oduzeli od penzije, ali vidite ovi su prvi na vlasti koji su uveli mere štednje, a prethodni su se samo zaduživali i rasipali, pa sad moramo malo da istrpimo, ali ja verujem da će to uroditi plodom." "Kad dođete u praznu kuću, morate da štedite kako biste je napunili.")

Pomalo paradoksalno, ali po našem mišljenju, aktuelnom padu Vučićevog rejtinga verovatno je najviše doprinelo ovo mnogo reklamirano "povećanje plata i penzija" – koje ga je, zapravo, koštalo mnogo više nego prošlogodišnje smanjenje.

Pristalice, međutim, kao i u svakoj sekti, nevolju tretiraju kao iskušenje i dobru priliku za još veću demonstraciju svog pravoverja. ("Naravno da jeste, pa zar vi ne vidite, ko god hoće može jasno da vidi, da rezultata ima." "Verujem da jeste, pa i u kući ako smanjite troškove i ubacujete tu razliku u kasicu, posle par meseci kasa će se napuniti.") Ostali su, međutim, malo sumnjičavi i misle da ako i ima nekog pomaka da je to samo delimično, skoro neprimetno poboljšanje, dok većina sa sarkazmom navodi da oni nisu osetili te rezultate, ali da jesu osetili poniženje, jer im je penzija uvećana za sto ili dvesta dinara. ("Mislim da jeste. Ali je to delimično, kratkoročno poboljšanje." "Jeste, jeste, kako da nije, pa evo ja to osetio po svom džepu, za celih 150 dinara mi povećali penziju koju su prethodno smanjili, sramota.")

Zanimljivo je i to da bar 50 odsto birača SNS-a, ako ne i više, na pitanje o izboru stranke odgovara da ne bi glasali za SNS, već za Vučića.

Anketar: "Za koga biste glasali?"

Ispitanik: "Za Vučića."

Anketar: "Mislite, za SNS?"

Ispitanik: "Rekao sam vam, ne za SNS, već za Vučića."

Uočljivo je da bi pitanje migranata sve veći broj anketiranih rešio podizanjem neke barijere (procenat je drastično skočio kada je u formulaciji pitanja reč "zid" zamenjena "barijerom"), naravno, ukoliko ne postoji mogućnost njihovog brzog tranzita, što je onda prilika za demonstraciju "bezbolnog humanizma". Samo jedan manji procenat ispitanika (oko 20 odsto) ponudio bi trajno azil, ostali su sve skloniji orbanovskim rešenjima. ("Kako svi, tako i mi." "Pa, jeste, žao mi ih je, ali nemamo mi mogućnosti da ih primimo." "Ponuditi azil, ali samo onima koji su zaista ratom ugroženi.")

Glasači SNS- a, kao i koalicionih stranaka, misle i odlučno tvrde da je ova Vlada bolja. ("Booolja, i to mnogo." "Pa naravno da je bolja. Hiljadu puta bolja.") Tvrđe pristalice opozicije kažu da je gora, dok neizjašnjeni i neopredeljeni uglavnom misle da je ista, mada je primetno da i deo njih misli, ili se bar nada, da je "možda malo bolja". ("Ma svi su oni manje-više isti, ali ipak mi se čini da su ovi sad malo bolji, bar pokušavaju nešto.")

"VERUJEM, ŠTO DA NE VERUJEM": Na kraju, kao i na početku, opet treba istaći uticaj medija, jer mnogi od ispitanika odgovaraju na sledeći način: "Pa vidite, juče sam baš gledao na televiziji i Vučić kaže…" "Pa, ja verujem Vučiću, a on kaže…" "Vučić što kaže i uradi, evo sad baš čitam u novinama."

A pošto jedan (p)ogled vredi više od hiljadu reči, evo i jednog karakterističnog primera medijskog uticaja na percepciju, kojeg se treba uvek setiti u trenutku kad se zapitate: "A zašto ON ovo radi, zašto se blamira podrškom određenih medija i zašto dozvoljava da ga blamiraju?"

Anketar: "Iz kojih se novina informišete."

Gospođa: "Informer."

Anketar: "Koristite li internet?"

Gospođa: "Jao, pa ja ne. Ali, znate, imamo dva, samo unuke oba odnele za Beograd."

Anketar: "A da li podržavate prodaju Telekoma?"

Gospođa: "Pa, šta se ja u to razumem, ali vidim da ćemo svi da dobijemo neke pare, tako kaže Vučić."

Anketar: "A da li verujete da je ova mera smanjenja plata i penzija donela rezultat?"

Gospođa: "Pa, vidite, meni nisu ništa odbili, ali vidim da ovima što jesu sad vraćaju, tako da što da ne verujem."

Anketer: "A za koga biste glasali?"

Gospođa: "Pa za ovu novu stranku, ovu sad."

Anketar: "Koju novu stranku?"

Gospođa: "Pa, ovu, Vučićevu."

Anketar: "U kog političara imate najviše poverenja?"

Gospođa: "Pa ja verujem u Vučića, evo sad bio i na taj telegraf i kaže da je ispravan, pa kako onda da mu ja ne verujem."

I dade gospođa Tomi i Vučiću i Dačiću petice, pa i Tadiću trojku, kaže, volela ga ranije!

Ali dođosmo i do nevoljenog Pajtića.

Gospođa: "Jao, pa ja njega nešto ne poznajem, ali nekako mi se ne sviđa."

Anketar: "Pa, jel’ ga ne poznajete, ili vam se ne sviđa?"

Gospođa: "Pa, ne znam ga baš, ove gore znam i oni su dobri, a za njega kažu da on i nije baš nešto."

Anketar: "Pa, dobro, jel nećete da ga ocenite ili hoćete, i kojom ocenom?"

Gospođa: "Pa ne znam, nekako mi se ne sviđa, dajte mu jedinicu."

ŠTA SMO NAUČILI?: Da li smo i šta smo saznali ili naučili iz ovih nekoliko tekstova u "Vremenu" tokom 2015. godine? Zavisi od toga šta je ko znao ili očekivao. Ali neke pretpostavke su testirane, a neke hipoteze potvrđene ili opovrgnute. Uvek ima onih koji znaju sve – pogotovo naknadno – koji "imaju nos" i sve "osećaju u stomaku", odnosno kojima ništa nije iznenađenje niti nepoznato. Generalno, iz vlasti su apsolutno nezadovoljni našim, tj. njihovim "neprihvatljivo" niskim rejtinzima – iako su oni svega nekoliko procenata manji od onoga što je SNS na vrhuncu Vučićeve popularnosti osvojio sa sve Rasimom, Vulinom, Vukom, Veljom, Karićem i Marijanom Rističevićem. A još više su nezadovoljni time što naša istraživanja nisu potvrdila da je opozicija baš toliko mrtva i jadna koliko je "zacrtano" da treba da bude (što, opet, ne znači da je jaka i u dobrom stanju). S druge strane, ni protivnici vlasti nisu srećni što je "SNS pao tako malo", previđajući sitnicu da taj pad treba da bude plod njihovog hrabrog i pametnog delovanja, a ne "kreativni" rezultat istraživanja javnog mnjenja.

Naučili smo da je (ponovo!) postalo veoma važno da li se istraživanje vrši na terenu ili telefonski. To je bilo važno 90-ih godina, ali je u međuvremenu, zbog širenja telefonske mreže, kao i zbog gubitka straha od izjašnjavanja o političkim stvarima, postalo irelevantno, i u velikoj meri napušteno kao nepotrebno i neekonomično. Međutim, strah se vratio (a i na stabilnom telefonu je postalo sve teže uhvatiti dovoljno reprezentativan uzorak), tako da rezultati "čisto" telefonskih anketa – čak i kada su najpoštenije rađene – postaju vrlo problematični.

Naučili smo, to jest podsetili se, koliko su besmisleni "argumenti" tipa: "JA ne znam nikoga ko glasa za SNS. Svi u mom okruženju su protiv Vučića i ne mogu očima da ga vide." Dakle, ima ih. Postoje. Ali su slabije vidljivi – sem na Pinku i biračkim kutijama – o tome smo opširnije pisali u prethodnim brojevima "Vremena".

Saznali smo da je ponovo postala veoma aktuelna podela na "dve Srbije" (o čemu smo takođe već pisali), ali da je ona danas mnogo manje ideološka, a više informaciona i generacijska.

Naučili smo da, pogotovo kod političke ankete i pogotovo u medijskim uslovima kakvi postoje u današnjoj Srbiji, ne treba očekivati konzistentnost u stavovima, niti se čuditi iracionalnim odgovorima tipa: "živi(mo) gore – ali je vlada bolja". Ili, "mnogo su me razočarali – glasaću za Vučića".

Naučili smo da je veoma bitno da se pored, to jest pre nego što se objave "pročišćeni" stranački rejtinzi, u smislu ekstrapolacije mogućih izbornih rezultata, prikaže i kakav je rezultat dobijen na ukupnom anketnom uzorku (dakle, uključujući i apstinente, kolebljive i poluopredeljene), a što se u istraživanjima koja se široko promovišu po srpskim medijima uglavnom ne radi. Delom zato što je tako malo teže "montirati" rezultate, a delom i zato da se nekim "sitnim" ciframa od 25–30 odsto ne kvari ultimativna predstava o "50 plus" koja mora da ide uz SNS i Vučića.

Konačno, podsetili smo se da demokratija nije samo koliko-toliko tačno prebrojati glasačke listiće u kutijama, nego i utvrditi pod kojim uslovima su se ti listići u kutijama našli, to jest da li su se stekli elementarni uslovi da se građani o ponuđenim opcijama informišu i da se o njima slobodno izjasne. Na osnovu mnogo pokazatelja može se više nego osnovano sumnjati da u Srbiji trenutno ne postoji atmosfera pogodna za takvo izjašnjavanje, kako na izborima tako i u istraživanjima javnog mnjenja (čak i kada se ona vrše profesionalno i pošteno).

Vrlo je sumnjiva pretpostavka, odnosno nadanje kojim se opozicija povremeno teši kako će oni isti koji se danas plaše da se slobodno izjasne u jednoj (ipak) anonimnoj anketi, i na svako iole osetljivije pitanje odgovaraju mantrom "ja sam za Vučića", sutra, odjednom, postati šampioni demokratije i lavovi kada se nađu pred biračkim kutijama.

Drugim rečima, i to je možda najvažniji zaključak, borba za iole fer i slobodno političko izjašnjavanje na izborima je istovremeno i borba za stvaranje uslova za mogućnost objektivnog istraživanja javnog mnjenja. I obrnuto. Ali ankete ne mogu, tačnije ne treba da budu oruđe u toj borbi, već samo pouzdan indikator da je ona bila uspešna.