Ginter Gras, Hajnrih Bel i Johano Štraser su 1980. godine osnovali političko-literarni časopis "L’80". Gras mi je odmah posle Titove smrti predložio da za jedan od prvih brojeva napišem ličan, literarni nekrolog. Shvatio sam to i kao neku vrstu obaveze, i kao čast, i kao priliku da se plasiram među vodećim nemačkim piscima. Započeo sam nekoliko puta i na kraju odustao. Odgovorio sam Grasu da bih veoma voleo da se odazovem pozivu, ali da ne umem, naviru mi sve same fraze, a to on od mene svakako ne očekuje. Odgovorio je da me potpuno razume, da ni on ne bi umeo da nešto napiše o Viliju Brantu kad bude umro.

Da li se posle više od trideset godina nešto bitno promenilo u mom odnosu prema toj temi? Da li o Titu i njegovom vremenu išta mogu da kažem, a da to ne bude subjektivno? Ja sam o Titu mogao da pišem samo anegdotski, jer nisam često bio u njegovom okruženju. Ima, međutim, nekoliko još živih ljudi, koji su ga godinama i decenijama pratili iz dana u dan, ponekad iz sata u sat. Blažo Mandić, savetnik za štampu, u koga je Tito imao potpuno poverenje, već je pisao knjige o svom pokojnom šefu, pored ostalog Tito izbliza, ili profesor dr Predrag Lalević, anesteziolog, koji je direktno odgovarao za Titov život i uvek se nalazio na korak, dva od njega kroz decenije, pa sve do trenutka njegove smrti. Sa druge strane plejade pisaca objavljivala je o njemu gomile gluposti u visokom tiražu. Upravo Gras mi je rekao da sam imao prilike da Tita i neke njegove savremenike vidim kao literata i da o tome ne treba da ćutim.

Prva tri lična kontakta sa Titom imao sam 1958. godine kao predstavnik omladine i savezne radne akcije izgradnje auto-puta Zagreb–Ljubljana. Između 1965. i 1979. godine dvadesetak puta sam prevodio na njegovim sastancima sa državnicima sa nemačkog jezičkog područja i intervjue sa nemačkim novinarima. Na osnivačkom kongresu KEBS-a (današnji OEBS) u Helsinkiju 1975, skupu komunističkih i radničkih partija u istočnom Berlinu 1976. i sastanku na vrhu (samitu) nesvrstanih zemalja u Havani 1979, godine bio sam u Titovom radnom timu. Za to vreme samo sam nekoliko puta kratko imao prilike da s njim razmenim nekoliko privatnih rečenica.

Činjenica je, doduše, takođe i da prevodilac do te mere mora da prati ne samo svaku reč i nijansu, nego i mimiku i govor tela svog "klijenta", da mu nekako "ulazi u dušu" ili, kako sam negde već rekao, "vidi ga intelektualno u donjem rublju".

KO JE KADA LAGAO: Razmišljam, međutim, ne samo o ličnosti Josipu Brozu, nego takođe i o vremenu koje smo proživeli vezujući ga za njegovo ime. I da li su oni koji su ga nekada slavili bili iskreni tada, ili danas, kada se toga odriču? Primer neka mi bude pesma Đorđa Balaševića "Računajte na nas". Ponekad je pustim na Jutjubu. U SFRJ je o sebi i svojoj generaciji rekao u odnosu na to što je Tito predstavljao da može "da računa na njih". A danas? Danas Balašević tu pesmu više ne peva, rekao je da je bilo "takvo vreme".

Jedan funkcioner iz "tog", Titovog vremena, koji je dogurao veoma visoko i pod Slobodanom Miloševićem, na moje pitanje "jesi li tada lagao ili lažeš sada?" ne samo da se nije naljutio, nego se nasmejao i odgovorio: "Pa, tada!" Isto pitanje postavljam svima koji su se tako masovno, preko noći, odrekli jugoslovenstva i postali nacionalisti, porekli sve u šta su se kleli, koji su bezrezervno slavili Tita, a zatim ga pljuvali: Jeste li lagali tada ili sada?

TRI FAZE: Bar dvadesetak godina pre Titove smrti u inostranstvu javno, a kod nas prigušeno, počelo je nagađanje: šta će biti kad umre? Jugoslavija, kakva je bila dok ju je Tito vodio, bila je na međunarodnim meridijanima cenjena država čiji su se stavovi uvažavali. Jugoslovenski pasoš je na ilegalnom tržištu bio najskuplji, jer se ni sa jednim drugim nije tako lako bez viza moglo ući u toliko zemalja širom sveta. Jugosloveni su svuda bili dobrodošli. Uspon zemlje, njene privrede i životnog standarda njenih stanovnika bili su očigledni.

Ja mislim da valja razlikovati tri perioda. Prvi traje od završetka rata otprilike do 1952. godine. To je za određen broj stanovnika bilo surovo vreme. Ja sam se iz koncentracionog logora u Nemačkoj, znači, još daleko surovijeg okruženja, vratio u zemlju kao šesnaestogodišnjak 3. septembra 1945. Razmišljao sam tada okrutno i verovatno bio surov. Već sam negde napisao da je za mene možda srećna okolnost što sam bio isuviše mlad, pa već i zbog toga nisam učestvovao u akcijama, kojih bih se danas stideo. Svejedno me je potresla nepravda prema mnogim domaćim Nemcima. Tu temu sam obradio i malom serijom u tadašnjem "Nin-u", i fičerom u nemačkoj radio-stanici WDR, i svojim romanom Guvernanta, hoću da kažem, pokušao sam da se nekim žrtvama mog vremena odužim na jedini način na koji umem – literarno. I pored svega ostajem pri tome da je to bilo "moje" vreme.

Međutim, najveći deo Titovog perioda, recimo od 1952. do 1972. godine, vreme je onog uspona koji sam već pomenuo. Po mom mišljenju najbolje, koje je stanovništvo naših krajeva ikada doživelo. Ko se drugačije seća neka se preispita, pa zauzme svoj stav. Za to vreme, znači za Tita, vezuju se pojmovi samoupravljanje i nesvrstanost. O samoupravljanju kao eksperimentu "socijalizma sa ljudskim likom". pozitivno se diskutovalo pretežno u zapadnoj Evropi, ali takođe i u Americi i Aziji. Politika nesvrstanosti uvažavana je jednako na Istoku i na Zapadu. Na tu temu Tita kao sagovornika tražili su najmoćniji državnici i pažljivo ga slušali. U Jugoslaviju je u to vreme ušlo mnogo stranog novca, pretežno američkog. Nisam stručan da analiziram koliko, ali znam da su to bila nepovratna sredstva, a ne krediti, da je ta podrška imala za cilj da Jugoslaviju drži podalje od Moskve. Podsećam da je ugovorom sa Grčkom i Turskom Jugoslavija tada ne de jure, ali praktično veoma tesno bila povezana sa NATO-paktom. I molim potvrdu od ekonomista da do sredine sedamdesetih godina Jugoslavija uopšte nije bila zadužena, kao što se danas pogrešno misli, jer baš Tito nije dozvoljavao da se to dogodi.

Već sam tada primetio nešto, ali tome nisam pridavao značaj. Kada bismo uzimali kredit, ja, na primer, za kupovinu svog prvog, drugog i trećeg "fiće", započinjao sam trogodišnju otplatu sa trećinom, a završavao sa petinom svoje plate. Ta tiha, bajagi neprimetna inflacija išla je u korist građanima. Računi za sve nas su naravno dospeli kasnije, ali ne za kredite iz inostranstva, kojih nije bilo. Titov stav je bio da ne treba raditi samo za budućnost, nego živeti u sadašnjosti. Ja bih rekao da je bio epikurejac.

Treći period još za Titova života su one poslednje godine, kad je njegov formalni autoritet bio neokrnjen, ali su uzde polako počele da klize iz njegovih ruku u korist nacionalnih vođa u republikama i pokrajinama. Tek tada je počelo i zaduživanje zemlje, jer su krediti bili jeftini i verovalo se da će se iz rastućeg nacionalnog dohotka lako servisirati.

KADROVSKO, A NE NACIONALNO PITANJE: Tvrdim da za Tita i najviše funkcionere države i SKJ, koji su bili uz njega – uključujući i one, koje su malo po malo otpadali, kao Đilas, Ranković, zaboravljeni Kavčič (slovenačka "cestna afera"), Tripalo, grupa oko Nikezića – uopšte nije bilo važno ko je kakve nacionalnosti, ali itekako ko je "čiji kadar". To se ponekad preklapalo, ali bivalo je i smešno. Kad je trebalo da odem za savetnika jugoslovenske ambasade u Bonu problem je bio jesam li ja "srpski" ili "vojvođanski" "kadar". Negde, čak i ne znam gde, presuđeno je da sam "srpski kadar". Ali niko se nije interesovao jesam li ja Jevrejin po "krvi", Mađar po zvuku prezimena, Nemac, jer smo kod kuće govorili nemački, ili Srbin, jer sam govorio i pisao srpski, pa za razliku od mnogih mojih "srpskih" prijatelja rukom sam pisao, a i danas pišem ćirilicom. Neko vreme sam nemački pisao goticom, ali morao sam da prestanem, jer – pošto moja generacija izumire – to na nemačkom govornom području više niko i ne zna.

U raznoraznim napisima poslednjih godina autori sugerišu i citatima izvađenim iz konteksta pokušavaju da ilustruju da je Tito imao negativan stav prema Srbima. To je besmislica, koji se ničim ne može potkrepiti. Nikola Ljubičić je od 1967. do 1982. godine bio ministar vojske, a to je za Tita, koji je voleo vojsku, verovatno bila funkcija važnija od predsednika savezne vlade. A Petar Stambolić je bio predsednik savezne vlade od 1963. do 1967., pre toga Predsednik savezne skupštine. Aleksandar Ranković je dugo bio "drugi čovek" iza Tita, a razišli se svakako nisu kao Hrvat i Srbin. Da ne nabrajam najviše funkcionere u Jugoslaviji u Titovo vreme, koji su bili "Srbi", kao Koča Popović ili Draža Marković. Svaka ozbiljna analiza će pokazati da su Srbi, to jest srpski kadar, ravnopravno bili zastupljeni u vođenju države.

Imao sam prilike da iz perspektive prevodioca posmatram Tita poslednjih godina njegovog života. Zapažao sam – prvi put veoma intenzivno u Helsinkiju 1975. godine – da se njegov pažljivi, radoznali pogled, ponekad samo za tren, pogotovu ako bi mislio da ga niko ne posmatra, gasi, kao da skida masku, i postaje tvrd, veoma ozbiljan, rekao bih, bolan. Tada sam mislio da se radi o njegovim fizičkim bolovima, na koje se ponekad žalio. Kao kada je pred njim i njegovim gostima folklorni program izvodilo kulturno-umetničko društvo "Ivo Lola Ribar". Među igračicama moja ćerka Nađa. "Druže predsedniče, ono je moja kćerka", rekoh ja. Mislio sam da će je možda pozvati i da će se fotografisati sa njom. Ali on je samo odmahnuo rukom i odgovorio: "Ali ni jednog od njih ne boli noga…" Danas razmišljam da li se radilo samo o bolovima ili je on na osnovu informacija kojima je raspolagao i svog političkog instinkta osećao opasnost za Jugoslaviju, za njegovo životno delo. Neki danas kažu da je on "razbijao Jugoslaviju". Kakva glupost!

O republičkim "poglavicama" još će se dugo pisati, još mnogo dokumenata i autobiografija mora da izađe na svetlo dana. Marka Nikezića sam takođe upoznao kao prevodilac dok je bio ministar inostranih poslova, ali ponekad sam imao prilike da i privatno razgovaram sa tim obrazovanim, pametnim čovekom. Sećam se da je to bilo u Narodnom pozorištu kad sam ga prvi put sreo nakon što je postao predsednik Saveza komunista Srbije. Čestitao sam mu i pitao ga kako se oseća na novoj dužnosti, a on je odgovorio: "To će se po mene loše završiti." Do njegovog "pada" svakako nije došlo zbog toga što je bio Srbin, nego zbog razmimoilaženja koje u svojim memoarima veoma precizno opisuje Mirko Tepavac, a "odstrelu" Nikezića pripomogao je i Draža Marković.

Sloveniju nije vodio Titov najbliži, najmiliji saradnik Edvard Kardelj, kao što mnogi misle. Slovenci nisu voleli Kardelja, jer je za njih bio "isuviše" Jugosloven. Stvarni šef je bio danas gotovo zaboravljeni France Popit. Neposredno posle Titove smrti kao prevodilac sam putovao u Austriju i Nemačku sa Stanetom Dolancom, on mi je tada rekao da će postati savezni ministar unutrašnjih poslova. To me je začudilo i pitao sam ga zar nije mogao da dobije ništa bolje, ministarstvo odbrane ili da bude predsednik savezne vlade? Odgovorio mi je: "I ja sam se bunio, ali Krajger mi je rekao da sam za njih još skojevac i da moram da slušam." Mnogi komentatori u našoj zemlji i inostranstvu su Dolanca opisivali kao najmoćnijeg političara, što nikad nije bio.

ZID OKO TITA: Tih poslednjih godina bilo je sve teže prodreti do Tita, "čuvali" su ga zbog bolesti "od stresa". U tome se naročito istakao šef njegovog kabineta, general Berislav Badurina. (Takođe jedan od onih čije ime više niko ne pominje, a odigrao je veoma važnu ulogu tih poslednjih godina Titovog života.) Bio sam u ministarstvu inostranih poslova i radio na pripremama samita nesvrstanih u Havani. I naše ministarstvo je dalo predlog za Titov govor i ja sam u tu našu verziju upisao nekoliko rečenica za koje sam mislio da su bitne, ali i univerzalne, jer smo svi slutili da će to biti jedan od njegovih poslednjih, ako ne poslednji veliki nastup.

U Havani ja nisam radio kao prevodilac, jer "moj jezik", nemački, nikom nije bio potreban, nego sam svake noći pisao interni bilten za Tita o svemu što se u toku dana događalo, tako da sam postavljao svoje lične rekorde nespavanja. Ništa od onog, što sam želeo da čujem od njega, nije bilo u besedi koju je održao, koja je bila precizno odmerena, ali neuzbudljiva, da ne kažem dosadna, pogotovu u upoređenju sa nastupom nekih afričkih predsednika, kao Juliusa Njererea iz Tanzanije ili Keneta Kaunde iz Zambije. Kad sam se posle raspitivao da li je verzija na kojoj sam pored mnogih drugih i ja radio uopšte dospela do njega, odgovorili su mi da su ga toga "poštedeli". Posle završetka velikog skupa u Havani pozvao je na ručak sve, koji su tamo radili u okviru jugoslovenske grupe, iako je već pretio uragan, koji će nekoliko sati kasnije pogoditi Kubu. Njegovi savetnici su govorili da to odloži za Beograd, da je umoran, da treba što pre da poleti kući, ali u tom pogledu bio je energičan i ostao dosledan sebi: "Ko je sa mnom bdeo, taj će sa mnom i ručati!"

Tog 9. septembra 1979. godine sam ga video poslednji put, rukovao se s njim i rekao mi je – kao i mnogim drugima tom prilikom: "Hvala ti."

Nekoliko meseci posle toga je otišao u bolnicu u Ljubljanu i pola godine kasnije će umreti.

SAMOUPRAVLJANJE I SUODLUČIVANJE: Već krajem pedesetih godina pozivan sam da u Nemačkoj držim predavanja o Jugoslaviji ili da učestvujem u debatama pred publikom, na radiju ili televiziji o svojoj zemlji. Činio sam to rado iz nekoliko razloga: volim da pričam, odnosno, kako mi kažu, "brbljiv" sam, voleo sam da se hvalim tom Jugoslavijom, iz koje sam dolazio i za koju su me pitali, a osim toga najčešće se relativno dobro plaćalo, naravno u devizama.

U Nemačkoj smo, na primer, mnogo diskutovali o razlikama između samoupravljanja, (Selbstverwaltung) i suodlučivanja, (Mitbestimmung). Samoupravljanje je po našem uverenju značilo da upravljanje sredstvima za proizvodnju treba poveriti onima, koji neposredno sa njima rade. Suodlučivanje je polazilo od stanovišta da neposredni proizvođač nije dovoljno obrazovan da se "nosi" sa kapitalom, pa u njegovo ime to treba da čine obrazovani, za te poslove obučeni predstavnici sindikata. Ako sam ovako simplificirano uspeo da ukažem na srž debata, ispada da smo mi, (Jugosloveni), bili za mnogo neposredniji način donošenja odluka, nego oni, (Nemci) čiji su sindikati bili kao neka vrsta "avangarde radničke klase" približno lenjinističko-staljinističkom modelu. Preterujem? Pa naravno. Ali kako da pojednostavim suštinu višegodišnjih pametovanja, ako ne na taj način? U to vreme su se italijanski levičari, pre svega Berlinguer, (Enrico Berlinguer), vođa Komunističke partije Italije, izjašnjavali za jugoslovensko inspirisani "evrokomunizam". Bilo bi zanimljivo da se danas otvori rasprava o tome šta to zapravo beše, uključujući i rezultate "korčulanske škole" koje smo (na čelu sa Kardeljem) tako glupo i na svoju (jugoslovensku) štetu ugušili.

I POSLE TITA…: Najčešće pitanje posle svih tih predavanja ili diskusija "za okruglim stolom" uvek je bilo: "A šta će biti posle Tita?"

Naša sirova propaganda pronašla je frazu koja ništa nije značila, a ja mislim da nas je unazadila – "I posle Tita Tito!" Ali šta sam ja s jedne strane mislio, a s druge tada govorio?

Uglavnom sam bio oprezan. Govorio bih da bi za održavanje jugoslovenske zajednice bilo dobro ako bi Tito živeo što duže, ali da će se tek posle njegove smrti pokazati da li će Ustav i celokupno uređenje zemlje zaista garantovati opstanak onog što smo nazivali samoupravni socijalizam. Govorio sam javno tako uzdržano upravo da bi delovao što verodostojnije. Intimno sam bio uveren da je socijalistička, samoupravna Jugoslavija trajna kategorija, da je to "onaj treći put" koji je jedino ispravan. To sam govorio i unutar svoje porodice. Sada svoju pogrešnu procenu javno priznajem upravo zbog svog razočarenja, zbog toga što se pokazalo da uopšte nisam bio u pravu.

Moji protivnici u diskusijama su često bili "desno" nastrojeni nemački novinari, kao na primer Karl Gustav Štrem iz dnevnog lista "Die Welt". On je bio odličan poznavalac Jugoslavije, dobro je znao i srpski. Uvek je tvrdio da će se posle Titove smrti Jugoslavija brzo raspasti. U našim dijalozima ponekad sam mislio da sam spretniji i da delujem "pobedonosno", ali istorijski razvoj me je demantovao.

Ostaje pitanje kako je moguće da se raspala ta Jugoslavija, koja se meni do te mere činila uzornom, i to tako krvavo? Kako to da se "bratstvo i jedinstvo", za koje je Tito bezbroj puta frazerski govorio da ga "treba čuvati kao zenicu svoga oka", pretvorilo u najjezivije moguće uzajamno klanje i proganjanje? Da li je Tito upravo svojim insistiranjem na "bratstvu i jedinstvu" – koje beše čak i meni dosadilo – pokazao da zapravo ne veruje u njega? Zašto se ideja Jugoslavije pokazala neodrživom, iako se kao san političara i intelektualaca snažno javljala pre svega u Hrvatskoj i Sloveniji u toku XIX. veka? Ne znam, ne razumem, ostaje mi da konstatujem da je sada tako, a ne znam šta će biti u budućnosti.

Februara 1980. godine sam kao prevodilac bio u Istočnoj Nemačkoj sa predsednikom Saveznog izvršnog veća, Veselinom Đuranovićem. Pozvao me jednog jutra rano i rekao da smesta zakažem sastanak sa Honekerom, jer moramo da prekinemo posetu, Tito umire. Priznajem da sam teško savlađivao suze dok sam obavljao taj posao. U to vreme sam radio u Ministarstvu inostranih poslova, od februara pa sve do kraja sam čitao i one dnevne biltene lekarskog konzilijuma, koji nisu objavljivani. Bilo mi je žao što nasilnim održavanjem u životu muče starog čoveka, ali to moderna medicina čini gotovo za svakoga.

Kad je umro dodeljeno mi je da u zgradi koju smo tada zvali Savezno izvršno veće budem u grupi koja je dočekivala strane državnike. I za vreme same sahrane sedeo sam u holu te palate, u kojoj je Tito često davao prijeme, i sa malim brojem činovnika, oficira garde, kuvara i kelnera gledao televizijski prenos.

Nemam odnos prema grobovima, valjda zbog toga što ne znam gde su mi roditelje ubili i pokopali. Uspomene se čuvaju u mislima ili na fotografijama. U stanu držim Titovu fotografiju sa njegovom ličnom posvetom, koju sam dobio 1974. godine, kad sam krenuo u Nemačku da budem savetnik ambasade. Na Titov grob sam otišao nekoliko puta, uvek sa nekim, nekim povodom.

U retkim optimističkim trenucima govorim da je rešenje "Doviđenja u Evropi". Kad posmatram, na primer, novo zajedničko preduzeće za železnički saobraćaj Srbije, Hrvatske i Slovenije, kome itekako iz veoma jasnih, materijalnih interesa žele da se priključe i Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija čini mi se da ima nade. Pa zar to neće biti obnovljena Jugoslavija na šinama?

Zašto se kod nas izjalovila ideja o radničkom samoupravljanju? Znamo, naravno, da nikad nije funkcionisalo kako je zamišljeno, jer su predstavnici Partije pod sugestijom svojih komiteta uspevali da se isuviše mešaju i u postavljanje direktora – "inokosnih rukovodilaca", kako smo to nazivali u okviru svoje davno prevaziđene, danas smešne terminologije, i u planiranje proizvodnje, a pogotovu, na primer, u podelu stanova i slično. Video sam ja to i tada, ali mislio sam da će se ti problemi vremenom prevazići. O tome posebno valja razmišljati danas, kada usled svetske ekonomske krize čak i u snažnoj privredi kakva je nemačka itekako pokušavaju i uspevaju da neposredne proizvođače, kako smo ih mi nazivali (Nemci kažu Arbeitsnehmer – "oni koji su zaposleni") uvuku u donošenje odluka i prebacuju na njih i deo materijalne odgovornosti.

Šta je sa pokretom nesvrstanosti? Na jesen će se, ako je verovati ministru Jeremiću, u Beogradu u znak sećanja na prvi sastanak na vrhu te međunarodne organizacije sresti njeni predstavnici. Koga će oni predstavljati? Egipat, trenutno predsedavajuća zemlja Pokreta, koja formalno treba da sazove taj skup? Ko će kroz četiri, pet meseci uopšte biti na čelu te zemlje? Druge "ugledne članice" kao što su Libija, Sirija, Iran? I šta u najboljem slučaju mogu da učine? Možda će da odu na Titov grob da polože vence.

JOSIP BROZ IZ KUMROVCA: A Titova ličnost? Dobro bi bilo da oni istoričari koji sebe smatraju ozbiljnim i oni autori koji tvrde da znaju nešto više i posebno, ukažu najzad na razne gluposti koje se šire. Tito nesumnjivo jeste onaj Josip Broz iz Kumrovca, o kome je reč i u zvaničnim biografijama objavljenim u toku njegovog života. Mnoge su arhive još uvek zatvorene ili neistražene. Mi ne znamo sve detalje ni o razlozima ostavke Vilija Branta, prvo na mesto nemačkog kancelara, posle na funkciju predsednika Socijaldemokratske partije Nemačke, a kamoli o tome šta se sve zbivalo sa Titom i oko njega, pre svega ako je reč o njegovim moskovskim godinama. Nešto malo su mi pričali o tome Herbert Vener i Eleonora Štajmer (kćerka Vilhelma Pika), koji su istovremeno kad i on stanovali u hotelu "Luks" u Moskvi, ali to su samo tačke jedne poentilističke slike, a opisao sam ih u svojoj knjizi Titov prevodilac.

Šta je to seljače sa hrvatsko-slovenačke granice, koje je izučilo bravarski zanat, postalo probni vozač za firmu "Dajmler-Benc" i kao podoficir bio drugi na turniru u mačevanju unutar austro-ugarske vojske, značio za svet, najbolje se pokazalo na njegovoj sahrani, jer se ni pre ni posle nikada toliko državnika nije okupilo na jednom mestu. Bio je jedna od najmarkantnijih političkih ličnosti druge polovine 20. veka.

Volim da prepričavam jednu anegdotu. Mesto zbivanja: Diseldorf, ručak u čast predsednika SFRJ Josipa Broza Tita daje predsednik vlade Hajnc Kin. Prisutni su pored ostalih najvažniji predstavnici krupnog kapitala Nemačke. Domaćin kaže u svojoj zdravici otprilike:

"Čujem, gospodine predsedniče, da ste bili jedan od prvih gastarbajtera iz vaše zemlje u Nemačkoj i da ste tada, pred Prvi svetski rat, razmišljali o tome da se iselite u Ameriku. Šta bi bilo sa vama, sa vašom zemljom i sa Evropom da ste tada zaista otišli preko okeana?"

Tito nije želeo da mu prevodim, odlično je razumeo i govorio nemački, obratio mi se šapatom i rekao da sad ne može da pročita "gluposti" koje su mu napisali kao zdravicu, nego da ćemo morati da improvizujemo i da ga prevodim. Rekao je pored ostalog:

"Jeste, gospodine predsedniče vlade, zaista sam radio ovde blizu, u Manhajmu, i razmišljao da li da odem u Ameriku da ne bih morao da služim austro-ugarsku vojsku. Ne znam, naravno, šta bi bilo sa mojom zemljom i Evropom da sam se iselio, ali reći ću vam šta bi bilo sa mnom lično, ja bih u tom slučaju sad bio milioner u Americi."

Prisutni nemački političari i bogataši su se slatko nasmejali, aplaudirali i mislim da su mu poverovali na reč.