Osnovni podaci: Rođen je 11. septembra 1946. godine u Koštunićima. Osnovnu školu pohađao je u Koštunićima i Pranjanima. U Gornjem Milanovcu završio je srednju Tehničku školu. Kao tehničar zaposlio se u fabrici "14. oktobar" u Kruševcu. Godine 1966. upisao je Vojno-tehničku akademiju u Zagrebu gde je diplomirao.

Po nacionalnosti Srbin, a po verskoj opredeljenosti pravoslavac, slavi Đurđic, oženjen je Ankom Vignjević. Imaju kćerku Milicu.

Voli košarku i predsednik je čačanskog kluba Borac. Voli i prirodu i učestvuje na svetkovini Kosidba na Rajcu, u kategoriji političar kosac osvojio je treće mesto.

Karijera: Sa činom potporučnika raspoređen je u Drugu upravu u Nišu, potom u garnizon u Vranju. Četiri godine bio je trupni, tehnički oficir, zatim dobija čin poručnika i odlazi na doškolovanje na Akademiju u Zagrebu. Diplomirao je posle dve godine, dobio čin kapetana i u zvanju mašinskog inženjera stiže u Generalštab, gde je proveo osam godina. Od 1983. je u Saveznoj direkciji za trgovinu robom posebne namene (ovlašćena za trgovinu oružjem). SDPR ga je poslao u Kairo, gde je bio pomoćnik vojnog izaslanika (i direktor predstavništva).

Posle Egipta službovao u Norveškoj, skupljao iskustva i onda se vratio u zemlju, u SDPR, gde je bio referent, pa načelnik sektora. Juna 1996. vanredno je unapređen u general-majora, a decembra iste godine savezna vlada imenuje ga za direktora Jugoimporta SDPR. Po drugi put 31. decembra 2001. ukazom Vojislava Koštunice proekoredno je unapređen u general-potpukovnika.

Njegovi protivnici su tvrdili da je ukaz donet mimo zakona jer Čeković nema odgovarajuće vojne škole i staž. On tvrdi da je vazda bio u nemilosti. "Nisam ja slučajno najviše smenjivani general i najviše smenjivani direktor, punih osam godina, gotovo na svakih sedam dana bio sam u nemilosti i pod nekom sumnjom jer sam neprestano nekome smetao i štrčao iznad proseka žabokrečine."

Ukazom predsednika SRJ Vojislava Koštunice, a na predlog načelnika Generalštaba generala Nebojše Pavkovića penzionisan je 16. juna 2001: "Gledam na to kao na deo smanjenja broja oficira u Vojsci Jugoslavije. Malo me čudi što mi to nije rečeno na vreme – sam bih se povukao. Ostajem direktor Jugoimporta SDPR", rekao je tada.

I sam je dodeljivao odličja. Veliku plaketu za doprinos odbrani slobode i nezavisnosti dao je Miloševiću. Emiru Kusturici poklonio je i kuću i kompletno etno-domaćinstvo sa 65 ari okućnice.

"Kad smo slavili pedeset godina firme, ja sam Miloševiću nabavio najbolji pištolj na svetu koji sam mogao da nađem, pošto sam znao da voli oružje. I ranije sam mu uz obaveznu flašu rakije davao razne pištolje. ‘Čekoviću, ti mene mnogo naoružavaš!’, govorio je Milošević pre nego što bi probao neki pištolj."

Svesni seljak: "Sasvim je očigledno da još živimo u nekom izmišljenom svetu i da tumaramo u mraku. Svaki pokušaj da se s tim konačno prekine i da se definitivno suočimo i sa nama samima i sa drugima, veoma je rizičan i dočekuje se po pravilu na nož. I dalje panično pokušavamo da raskrstimo sa svojom seljačkom prošlošću, a samosažaljivo konstatujemo kako su Slovenci napravili veliki biznis od naše šljivovice i ajvara i proizvode sjajna vina od našeg grožđa."

O sebi: "Sve što imam su moja žena i kćerkica od 13 godina, a državni kapital Jugoimporta uvećao sam za 70 miliona dolara u najteže vreme sankcija, iako je naša osnovna delatnost, promet naoružanja i vojne opreme, tada bila najstrože zabranjena. Tako radi samo jedan domaćin, korektan i pravi srpski patriota, čovek koji nikad nije grabio za sebe. Čuvao sam kuću koja mi je poverena i nisam nikome dozvoljavao da je ruši."

Osnivač NGO–a: Osnovao je nevladinu organizaciju Društvo srpskih domaćina i izjavio da je njen glavni cilj "oporavak onih preduzeća koja vredi spasavati".

Pisac: Autor knjige Jutro novog veka koja je, prema recenzentima, po sadržaju na granici između biografije i monografije. Glavna tema je etno-projekat u selu Koštunići. Antonije Isaković je napisao da je knjiga "etnološka i ekološka čitanka, a Čeković slikovito i argumentovano pripoveda iz stranice u stranicu o simboličnom značenju Vidovdana za taj kraj, o Koštunićima i srpskom selu u novom veku."

Šljive i oružije: Čeković je pokrenuo program Zdrava hrana Srbije i Jugoimport je počeo da prodaje rakiju, džem, ajvar… Organizator je manifestacije "Dani šljive" čiji je cilj promovisanje Srbije kao zemlje šljiva: "Nekada su glavni poslovi Jugoimporta bili u vezi s oružjem i vojnom opremom, međutim, danas mi se okrećemo proizvodnji zdrave hrane i seoskom turizmu. To je naša perspektiva."

Vojvoda: "Ja sam vojvoda s Ravne gore", izjavio je pred Anketnim odborom savezne skupštine. Iza čina vojvode stoji poslovna filozofija: "Moj cilj je sada da pokušamo da se vratimo korenima i da vidimo šta Srbija može ponuditi na svetsku pijacu, a to je zdrava hrana kojom sada polako osvajam svet, kao što sam nekada tenkovima."