Putnici vladinog aviona koji je u petak iz Amsterdama doleteo na aerodrom Surčin, Jovica Stanišić i Franko Frenki Simatović, izvukli su se u pratnji službenih lica kroz sporedni izlaz bez ceremonije i bez nagoveštenog "kratkog obraćanja" mnogobrojnim novinarima koji su čekali u VIP salonu. Ostao je utisak da i ova vlast – kao i sve prethodne – nekako nije baš najspremnija da taj haški vrući krompir premeće po rukama, ako ne mora.

nastavak

Stanišić i Simatović u četvrtak su prvostepenom presudom Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (uz jedan izdvojeni glas) oslobođeni po svim tačkama optužnice i pušteni na slobodu. Optuženi su za zločine protiv čovečnosti (proterivanje, ubistva, zlostavljanje itd. nesrpskog stanovništva iz Hrvatske i BiH od 1991. do 1995): Stanišić kao načelnik Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije (1991–1998), a Simatović kao njegov pomoćnik. U usmenom obrazloženju rečeno je da njih dvojica jesu organizovali, naoružavali i u susedne države slali paravojne jedinice, ali da nisu odgovorni za ono što su te jedinice tamo sve radile. Pismeno obrazloženje biće, naravno, preciznije.

Sve to – tako formulisano – deluje nama u Srbiji kao neka udaljena, skoro nestvarna priča. Pre svega, znamo mi vrlo dobro ko su Jovica i Frenki, ne mora Haški tribunal da nam objašnjava (isto, uostalom, važi i za druge optuženike). Imali smo mi njih po glavi stanovnika dovoljno, a za neke glave stanovnika i previše.

OTKUD ONI: Ali, počnimo od logičnog pitanja: odakle njih dvojica u Sheveningenu i pred Tribunalom; kako su tamo stigli? Teško. Naime, njih dvojica živeli su mirno u Beogradu sve do atentata na Zorana Đinđića, kada su dopali pritvora tokom vanrednog stanja i akcije "Sablja", jer su bili osnivač (Stanišić) i komandant (Simatović) Jedinice za specijalne operacije SDB MUP-a Srbije, koja je jedinica u tom atentatu imala ključnu ulogu. Karla del Ponte, tadašnja glavna tužiteljka u Tribunalu, priča u svojim memoarima Lov (La Caccia, str. 209) kako se u Hagu 2. aprila 2003. tajno sastala sa ministrom spoljnih poslova Goranom Svilanovićem i ministrom unutrašnjih poslova Dušanom Mihajlovićem ("čovekom kome više ni reč ne verujem"). Na njihov zahtev otkriva im imena sa budućih optužnica; među njima su Jovica i Frenki. Posle kraće debate o tome koga bi trebalo izostaviti (što je predmet druge priče; generali), Svilanović kaže gđi Del Ponte da "Vlada Srbije ima nameru da Tribunalu izruči dva osumnjičenika (kaže ‘ključne mete’; bersagli chiave), ljude koji su godinama prenosili naređenja (generalu Sretenu) Lukiću i Crvenim beretkama. To su Jovica Stanišić i Frenki Simatović, pritvoreni tokom operacije Sablja." Pa citira Svilanovića: "Ne možemo ih držati dugo, objašnjava Svilanović, tražeći da ih optužimo. Ubrzajte stvari da bismo mogli da ih izručimo u Hag. Bez oklevanja prihvatam dovršenje optužnica protiv Stanišića i Simatovića."

Već 30. maja u Hag leti Simatović, a 11. juna Stanišić. Zoran Lilić, koji se u Hagu pojavljuje kao svedok 16. juna, potvrdiće da "Crvene beretke spadaju u sastav MUP-a u Beogradu, da je njihov politički komandant Stanišić i da direktno odgovara Miloševiću" (str. 215). Nešto dalje, pišući o događajima iz 2004, Karla del Ponte – u vezi s puštanjem na privremenu slobodu Stanišića i Simatovića – dodaje da su "vlasti u Beogradu tada (za vreme akcije ‘Sablja’) bile toliko uplašene od ta dva policijska operativca da su me ministri Mihajlović i Svilanović praktično preklinjali da završimo optužnice protiv njih, samo da ih izruče u Hag. Nova vlast… (Koštuničina), međutim, ponudila se odmah da na naš zahtev ponovo uhapsi i izruči Stanišića i Simatovića", ako budu pušteni na uslovnu slobodu. Tužilaštvo iz Haga imalo je rezerve prema puštanju na uslovnu slobodu ove dvojice: plašili su se da bi oni mogli da pobegnu bez traga ili da "zastrašuju svedoke i njihove porodice preko svog uticaja u policiji i kriminalnoj sredini… U pismenom podnesku jedan od istražitelja Tribunala kaže da je jedan značajan broj mogućih svedoka protiv Stanišića, Simatovića i Miloševića već odbio da dâ iskaze iz straha za sopstvenu bezbednost… Jedan mogući svedok nazvao je Stanišića i Simatovića najmoćnijim ljudima u zemlji."

Tu sad dolazimo do čuvenih garancija za puštanje Jovice i Frenkija na privremenu slobodu. Kaže Karla del Ponte: "Zahtevi tajnosti sprečavaju me da otkrijem ono što znam o preporukama sudskom veću da Stanišić i Simatović budu pušteni na privremenu slobodu; isti razlozi sprečavaju me da otkrijem koje su organizacije podnele takve preporuke…", osim, naravno, Koštuničine vlade. Francuski novinar Žak Mase, u svojoj knjizi Naši dragi ratni zločinci (Nos chers criminels de guerre, str. 81), međutim, sasvim je otvoren: 2004, u vezi sa puštanjem na privremenu slobodu, Stanišićev holandski advokat Gert-Jan Knops podneo je Tribunalu preporuku Čarlsa Teneta, direktora CIA (DCI). Još jedna preporuka stigla je od Žan-Šarla Markijanija, prefekta departmana Var i ličnosti veoma bliske predsedniku Širaku.

CIA I DRUGE PRIČE: E, sad: CIA na stranu, za kasnije, ali taj Markijani prolazi kroz priču o Stanišiću odranije. Prefekt je, naime, zaglavio pritvor 2004, kad je otkriveno da je preko njegovog računa kod banke Indosuez iz Ženeve (ovo je kao iz Le Karea) prošao 21 milion franaka 1995, a u vezi s oslobađanjem ona dva francuska pilota oborena nad Palama. Tu se Jovica Stanišić javlja kao glavni posrednik prema Mladiću; neki Maseovi izvori iz Banjaluke kažu da su se u tu priču uveliko ugradili Jovica i – JUL Mire Marković. Kad je o CIA reč, mnogo je bilo čaršijskih priča da kako je "Jovica američki čovek". To su preterivanja: Stanišić je posle Dejtona, kada je Milošević postao "faktor mira i stabilnosti na Balkanu", bio sasvim normalno čovek s kojim se sarađuje – kao načelnik Službe, pak se tako i viđao sa raznima; to su radili i rade svi na tom radnom mestu, tako da se Tenetovo pismo preporuke iz 2004. javlja kao ne baš neko iznenađenje.

Tu nam se sada valja vratiti na kobnu rečenicu Karle del Ponte – o "strahu beogradskih vlasti od Jovice i Frenkija"; to je ključ ove priče, šta god u Hagu mislili.

Počnimo od anegdote: tokom "Sablje" jedan izvor poverio nam je da se niko u MUP-u i BIA ne usuđuje da ode u Centralni zatvor i da razgovara sa Jovicom. Da je tome bilo tako potvrđuje i ta neprilična žurba da se Jovica i Frenki što pre ekspeduju za Hag, pa neka oni tamo iz Tribunala misle. Izgleda da se ni ova nova vlast ne oseća mnogo bolje kad je o toj dvojici reč. Svi tu kao da imaju neke svoje zebnje i brige; kao da su Jovica i Frenki malo preveliki zalogaj za bilo koju vlast u Srbiji od prevrata do danas. To ume čoveka da baci u misli melanholične, ali opravdane.

NEDODIRLJIVI: Jovica Stanišić uspeo je da postane Miloševićev Žozef Fuše, svemoćni šef tajne policije, i da ojača svoj položaj toliko da ga je čak i Sloba smenio na način relativno nežan. Od 1991. do 1998, ali i kasnije, Stanišić je uspeo da ostane "najmoćniji čovek u državi" (kako kaže mogući haški svedok). Do smene je bio sve: ministar finansija i carina, cigareta, tečnih goriva, rata i heroina; od smene nadalje vlasnik informacija o svemu i o svakome. Jovica i Frenki počeli su sa infiltracijom i subverzijom susednih zemalja (Hrvatske, pa BiH), uprkos tome što se u zakonskim aktima koji regulišu rad tadašnjeg RDB MUP-a Srbije ne može nigde naći zadatak "subverzije". Tamo nema ni bilo kakve zakonske ili podzakonske osnove za osnivanje borbenih formacija Državne bezbednosti, što Jovici i Frenkiju nije smetalo da još 4. maja 1991. osnuju Crvene beretke; podatak iz zvanične istorije kaže da je JATD (Jedinica za antiteroristička dejstva) osnovana tek 1994, da bi 1996. njen uveliko s koca i konopca skupljen sastav bio preveden u neku vrstu podugovaračkog statusa kao JSO. Tamo je Frenki okupio bolji (ako se tako nešto za njih može reći) deo Arkanove Srpske dobrovoljačke garde, uključujući Legiju Ulemeka i još neke, iste takve kao i on.

Gde su oni sve bili i šta su tamo radili piše u haškoj optužnici. Mi smo po prvi put to videli za vreme oružane pobune JSO, novembra 2001, kada su Zemunci i Gumar Maričić doveli svoju TV ekipu u "spomen-sobu" JSO u Štolcu kod Kule. Tamo imaju mapu SFRJ od bakarnog reljefa sa upisanim lokacijama njihovih borbenih angažmana. Kad je Dušan Mihajlović to video, uhvatio se za glavu: "Šta ćemo reći Karli del Ponte kad ovo vidi?"

POGREBNA POVORKA: To je, međutim, manje važno. Važnije je to što je Jovica Stanišić u vreme sankcija uspeo da se postavi kao najmoćniji čovek u Srbiji – posle Miloševića. Dobio je – Miloševićevom nepromišljenošću – vlast nad celom zemljom Srbijom i svim srpskim zemljama. Sankcije su u maju 1992. došle kao blagoslov Božji: Služba je preuzela kontrolu nad strateškim sirovinama i robom, nad akciznim prihodima i nad svime što donosi profit. Preuzela je i prateću kontrolu nad uličnom trgovinom: niste mogli prodati paklo marlbora iz Moldove ili već odakle bez dozvole odakle treba; o šleperima i da ne govorimo; slično je bilo sa benzinom i dizel-gorivom. Stanišićev čovek Mihalj Kertes na carini je otimao šta hoće i delio okolo kako mu padne. Ulični problemi rešavani su kratkim postupkom putem "duge devetke"; ne samo ulični, nego i oni na malo višim nivoima "bizmisa". Setimo se samo koliko je nerasvetljenih ubistava ostalo iz Jovičinog vakta, do 1998. Bilo je tu policijskih funkcionera, načelnika OUP-a, čak i jedan načelnik Javne bezbednosti, neumrli Badža: o gangsterima, "kantroverznim bizmismenima" i ostalima da ne govorimo. Iz Službe su uvek hladno odgovarali da se oni "organizovanim kriminalom" bavili nisu i da pojma nemaju.

Šta je sve Jovica uspeo da svrši za tih sedam godina, sada je jasno: niko ne sme ni da ga pogleda, nego ga šalju u Hag. Niko ne sme da ga pogleda ni kad se iz Haga vrati; oni kao da znaju šta on o svima njima zna, kukala im majka. U onoj blesavoj aferi "Mreža" njega nema, kao i još nekih najbližih saradnika, posrednika i ugrađivača sa crnog tržišta cigareta. Ima tu nešto još ozbiljnije: onih 660 kilograma čistog heroina br. 4 (93 odsto), nađenih februara 2001. u sefu koji je u Komercijalnoj banci u ulici Sv. Save iznajmljivao Resor državne bezbednosti. Otkriveno je da taj heroin potiče iz dve velike zaplene sa bugarske granice (Gradina); da ga je Mihalj Kertes ustupio Jovici Stanišiću umesto da ga preda nadležnom sudu (Pirot) radi komisijskog uništenja. Drogu je nasledio Radomir Marković 1998. – bez pitanja. Heroin je prvo bio u sefu bivšeg SSUP-a Jugoslavije u Kneza Miloša (srušeno 1999), pa je prebačen u Komercijalnu banku. Poslednji čovek koji je držao ključ od sefa bio je Branko Crni, od ranije poznat organima.

Izgleda da mi ovde bolje znamo za šta su nam Jovica i Frenki krivi nego što Tribunal zna za šta su njima krivi. Ako budu oslobođeni, eto njih nama i našem pravosuđu – ako se neko usudi.