Vojislav Koštunica dobiće na predsedničkim izborima 33 odsto glasova, a Miroljub Labus 31 odsto. Tako glasi prognoza Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka.

Poslednja nedelja predsedničke kampanje u Srbiji proticala je u znaku nagoveštaja političkih analitičara da će se odlučujuća bitka odigrati u drugom krugu između Vojislava Koštunice i Miroljuba Labusa. Još dva kandidata opisivana su kao zapažena – Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke, i Borislav Pelević, predsednik Stranke srpskog jedinstva.

Pre početka trke, pretpostavke istraživača kretale su se između nagoveštaja da bi Koštunica u izbornoj trci mogao voditi sa 3:2 i tvrdnji da će utakmica ipak biti izjednačena, kod pojedinih istraživača (SMMRI, CPU, Martin bord, Skan) i uz beleženje Labusove prednosti. Negde od sredine avgusta pa do poslednjih izbornih dana Koštunica i Labus pojedinačno su mereni, od različitih agencija, manje-više između četvrtine i trećine onih koji će izaći na biralište. Šešelj je nosio između osmine i sedmine, Pelević je uočavan ispod toga, kao i Vuk Drašković i ostali.

MERENJA: Bilo je, naravno, i aktera koji su, kako bi se reklo, samoohrabrujuće i samoobmanjujuće nagoveštavali da će trebati stotinu ili stotinu pedeset hiljada glasova do ostvarenja Labusove apsolutne pobede u prvom krugu nad favoritom Koštunicom. Do tog zaključka se, u tom trenutku, na osnovu raspoloživih sondaža teško moglo doći poznatim matematičkim postupcima. Kod Bogosavljevića (SMMRI), na primer, Labus je vodio u odnosu na Koštunicu za dva procenta (29,5: 27,4); kod Brankovića (Medijum indeks Galup internešenel) upravo obrnuto: Koštunica vodi sa 29,8:27,9 u odnosu na Labusa. Kod Bogosavljevića Šešelj ima oko 11,6 odsto pristalica, a tu je i nezanemarljiv zbir više od 14 odsto glasova koji sakupljaju ostali kandidati, kod Brankovića Šešelj ima oko 13,2, a ostali više od 17 procenata. Među onima koji će verovatno izaći na izbore, ali još ne znaju za koga će glasati kod Bogosavljevića je 18, a kod Brankovića 11,9 odsto.

Izborni štabovi su jednostavno zaboravili da pobednik u prvom krugu mora sakupiti glas više od zbira glasova svih ostalih učesnika u trci i broja od 2-3 odsto nevažećih glasova, pa su mnogi, uključujući tu i kandidata Labusa i ministra spoljnih poslova Svilanovića pravili greške koje ugrožavaju kredibilnost govornika. To je inače kod nas uobičajeno u predizbornim kampanjama – i neki kandidati kojima raspoložive sondaže nisu davale nikakve realne šanse za pobedu, kao penzionisani general Pavković, izjavljivali su da će pobediti u prvom krugu.

PROGNOZA: Prestižni Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka do utorka još nije bio odlučio da li će i kada će objaviti svoju izbornu prognozu, ali iz jedne izjave Ljilje Baćević date "Politici" vidi se da je ona, na osnovu dosadašnjih sondaža tada pretpostavljala da se četiri političara mogu smatrati pravim kandidatima: Koštunica, Labus, Šešelj i Pelević, s tim što su dvojica prvopomenutih nedelju dana pre početka izborne ćutnje mogli da računaju na one procente glasova koji nagoveštavaju da će ući u drugi krug. Ako zaista bude drugog kruga, tada bi, zaključuje Ljiljana Baćević, Koštunica trebalo da pobedi. Intonacija nagoveštava da je prednost Koštunice, merena ovim instrumentarijem, možda ipak veća nego u drugim sondažama.

U utorak popodne kada je izbornu prognozu napravio CPIJM pretpostavljeni izborni rezultat govorio je da će izaći 4.269.000 od ukupno upisanih šest i po miliona birača, a to znači da će na izbore izaći 65 odsto biračkog tela. Vojislav Koštunica bi mogao dobiti 33 odsto glasova onih koji su izašli na izbore, Miroljub Labus može računati sa 31, Vojislav Šešelj doseže16, dok Borislav Pelević ima šest odsto, a kandidat SPS-a Bata Živojinović sakuplja pet, Vuk Drašković, lider SPO dobija četiri odsto, a svi ostali kandidati pet odsto glasova…

Koštunica je u početku govorio o pobedi u prvom krugu da bi se kasnije njegov štab ograničio na izjave o njegovoj značajnoj prednosti. Nekoliko dana pošto je podržao Koštunicu, Čović iznosi vlastito očekivanje da će Koštunica pobediti u prvom krugu.

SUD CENTRA: Političko finale predsedničke trke prošle nedelje teklo je u znaku izjašnjavanja partijskih lidera o tome ko će kome dati podršku. Kao što je bilo i očekivano, Dragoljub Mićunović i Nebojša Čović, odnosno Demokratski centar i Demokratska alternativa, podržali su Koštunicu, dok je pozicija trećeg člana koalicije DAN, Dušana Mihajlovića iz Nove demokratije, ostala nejasna do trenutka kada Nova demokratija donese odluku. Koštunica je u Novom Sadu dobio podršku Mileta Isakova, odnosno Reformske demokratske stranke Vojvodine. Labus je posle toga dobio podršku koalicije "Sandžak".

Politički značaj opredeljenja ovih grupa lidera s političkog centra je definisan kao nastojanje da se u Srbiji obezbedi ravnoteža političke moći. Odluka te grupe političara zapravo odražava nagoveštaj da je mnjenje u Srbiji takvo da zapravo želi da obe sukobljene opcije ostavi u igri.

Naravno, ovo opredeljivanje partijskih čelnika moglo bi imati uticaj na pristalice njihovih stranaka, ali se teško može proceniti kolika je njihova baza i kakva je disciplina njihovih pristalica.

KLJUČ: Ni pogled na pukotine po kojima se raspada DOS nije omogućavao da se vidi čija je rešavajuća pobeda.

Po Sporazumu DOS-a o izbornoj saradnji od 10. oktobra 2000. godine, za raspodelu mandata definisan je sledeći ključ, napravljen na osnovu tadašnje pretpostavljene snage političkih aktera: DS – 22,4 odsto; DSS – 22,4; SD – 5,6; GSS – 5,6; ND – 5,6; NS – 5,6; DHSS – 4,8; DA – 4; SVM – 4; LSV – 4; PDS – 3,2; SDU – 2,4; DC – 2,4; RDSV – 2,4; KV – 2,4; SDP – 0,8; LZŠ – 0,8; SPOT – 0,8; ASNS – 0,8 odsto.

Na Labusovu stranu jasno su stali DS – sa "oktobarskih" 22,4 odsto; GSS – 5,6; SVM – 4 ; LSV – 4 ; PDS – 3,2 ; SDU – 2,4 ; deo SD – 5,6; SDP – 0,8 ; KV – 2,4 ; LZŠ – 0,8 ; ASNS – 0,8 odsto… To će reći da bi između 46 i 51 odsto DOS-ovih birača moglo glasati za Labusa. DHSS (4,8) ne daje podršku nikome i najavljuje da će svoje simpatizere pozvati na bojkot u drugom krugu.

Na Koštuničinoj strani sada će biti DSS – 22,4 odsto; NS – 5,6; DA – 4; DC – 2,4 ; RDSV – 2,4 ; SPOT – 0,8 odsto… Tu treba računati i one DOS-ove pristalice koje su otišle za Vuksanovićem posle njegovog izlaska iz PDS-a i formirale NDS. To će reći da je između 38 i 43 odsto glasača dosadašnjeg DOS-a, ako bude pratilo poziv svojih lidera, biti za Koštunicu. U budućem razvoju situacije tu treba ubrojati onaj deo SD-a (5,6) koji ima svog kandidata, Vuka Obradovića. Nova demokratija (5,6) u trenutku kada nastaje ovaj tekst, još nema sasvim jasnu poziciju, ali se njeno dosadašnje ponašanje može ubrajati u uskraćivanje direktne podrške Labusu.

Partijska slika bi po nekoj logici tokom ovih izbora mogla da se ukrupni, mada se do sada broj registrovanih partija uvećavao. U krilu DOS- a nastala je Vuksanovićeva NDS, Socijaldemokratija se podelila da bi se drugo krilo ujedinilo. Van DOS-a naročito je vidljiva deoba SPS-a. Jedna koalicija u koaliciji (DAN) na putu je da se restituiše, a sukob između RDSV-a i LSV-a u Savezu demokratskih partija možda će rezultirati konsolidacijom ostatka ove koalicije (SD, LSV LZS, KZŠ).

Koštunica je u trku krenuo kao kandidat DSS-a, prikupljajući usput podršku raznih partija i koalicija (Vuksanović, Panić, Ilić, Mićunović, Čović, Isakov) istovremeno nagrizajući i razgrađujući DOS, iz koga je bio najuren i u čijem je vrhu, dok je bio u koaliciji, bio kaštigovan sa 17:1. Sada je, mereno glasovima lidera, dogurao do 9:5 uz tri kolebljiva.

Pitanje je šta je ostalo od oktobarskog ključa i ko je šta dobio, a šta izgubio u tom talasanju javnog mnjenja, koje se kretalo od euforičnog svrstavanja uz pobednike 2000. do splašnjavanja raspoloženja i rasta razočaranja. To razočaranje niko van DOS-a do sada nije uspeo politički da kanališe.

Na ponovljenim lokalnim izborima na pojedinim biračkim mestima u desetak opština glasove su ravnopravno kupili DOS minus i DSS, a kao treća snaga pojavljivao se SPS.

SPS je, međutim, u ovim izborima delovao razbijeno i mnogo toga je upućivalo na to da je štafetu preuzimao Šešelj koji ima veći broj protivnika nego pristalica.

I od DOS-a kao celine, kao i od DOS-a minus malo je toga ostalo. Od pojedinačnih partija u javnomnjenskim istraživanjima pojavljivao se DSS kao dominantna i, na znatnom rastojanju, DS. U toku eskalacije sukoba u DOS-u uočavala se pojava G17 PLUS s uticajem na deseti deo populacije. Sada na poziciju trećeg pretenduje i koalicija DAN.

ŽIRI: Na republičkim izborima 23. decembra 2000. godine DOS je osvojio 64,08 odsto glasova izašlih birača, odnosno 2.404.758 glasova. Da bi se došlo do pobede u tom "sporu", morao bi da arbitrira znatno veći "žiri". Ako su tačne pretpostavke da bi na izbore moglo da izađe nešto više od šest desetina biračkog tela dakle, nešto između tri i po i četiri miliona birača, to bi značilo da DOS-ovi kandidati zapravo drže u dve kolone DOS-ove birače s kraja 2000.

Koštunica je imao veliku prednost (oko 400.000 glasova više od DOS-a na saveznim parlamentarnim izborima 2000), i potom enormno naraslu neprirodno visoku popularnost posle stupanja na vlast. On je, međutim, veliki deo te podrške izgubio već u prvom delu mandata, a kontinuirano je gubio skoro do samog početka izborne trke. On je u veoma dugom periodu bio meta kampanje vladinih snaga, a "štab revolucije" praktično nikada nije pokazivao da uvažava podršku koju je on uživao u javnosti, naprotiv, trudio se da je umanji i okruni.

BITKA IMIDŽA: U trenutku kada je bitka intenzivirana, namirisavši da Labus bolje stoji od Koštunice u mladoj populaciji, Labusov štab je pokušavao da organizuje izvođenje mlađe populacije na biralište. To je podrazumevalo da se prethodno registruju potencijalni birači, a da se potom animiraju ili tiho izvedu na biralište i da se biračko telo malo plaši pobedom Koštunice. Koštunica je upućivao opšti poziv da se na izbore izađe kako bi protivnički tabor bio onemogućen da pokvari utakmicu eventualnim pozivom na bojkot.

Labusov štab budio je optimizam i istovremeno raspirivao strah od Koštuničine pobede opisujući Koštuničinu grupaciju kao uskogrudo nacionalističku i izolacionističku. Stilski, on je nastojao da motiviše dobitnički deo mlade generacije, da se predstavi kao njihov tumač i tribun i, moglo bi se reći, diktirao vodeći stil tim zahtevima za dinamičnošću. Labus je ponavljao da se u Evropu mora ući po voznom redu brzog voza, a Koštunica je ponavljao Pašićevu formulu da je bolje ići i malo sporije, ali sigurnim putem, dok Labusovu i vladinu kampanju opisivao je kao rukavac Đinđićeve potemkinovštine upoređujući je s neizvesnim položajem nezaposlenih.

Labus može računati na imidž reformatora i na pojačanu političku ulogu "nastajuće partije" G17 PLUS, njenu inovativnu inicijativu, ali mu posao kvari njegova nejasna identifikaciona kartica (kandidat i grupe građana i član G17 PLUS i "tajni kandidat" vlade i Demokratske stranke). S jedne strane, uživao je podršku vlade, s druge strane, stizali su ga njeni računi i osećanje neispunjenih očekivanja koje je zahvatalo široke siromašne slojeve društva.

U njegovoj kampanji ima jedna nepoznanica – zaigrao je na nepartijsku podršku potcenjujući fakat da su partije te koje dobijaju izbore. U drugom delu Labusove kampanje vidi se kako u njenoj pozadini rade Demokratska stranka i Građanski savez, kao i Čankov LSV u Vojvodini.

Intenziviranjem kampanje, Labus je izgubio početni strateški srednji položaj pomiritelja, koji je jedno vreme držao zajedno sa Svilanovićem i postajao je eksponent vladine strane.

Vlada podržava Miroljuba Labusa i njegovu kampanju pojačava sopstvenom kampanjom "Ponosni na Srbiju", koja je započeta praktično neposredno po okončanju kampanje "Srbija na dobrom putu". Pribegava se i postupcima iz Miloševićevog perioda, pojačavanjem obećanja i poklonima za penzionere. Sam Labus je bez mnogo razmišljanja u toku kampanje ulazio u preduzeća u maniru ranijih ministara. Svojatao je rezultate jugoslovenske normalizacije odnosa s međunarodnim institucijama, kao što je uostalom Koštunica svojatao očuvanje države i veliko diplomatsko otvaranje naše zemlje. I on je koristio funkciju u tzv. državnoj propagandi – na primer, kada je doneo odluku o skraćenju vojnog roka.

Labus je Koštunicu prikazivao kao kočničara i protivnika reforme i nepreduzimljivog gnjavatora, dok je Koštunica Labusa opisivao kao piona Đinđićeve vlade čije obaranje Koštunica bez ograde traži, a njegove najpopularnije saradnike kao neke međunarodne karijeriste.

LETI – VLADA: Šta leti? Vajfert, naravno, reći ćete omađijani reklamom. Ne, izgleda da leti vlada. Gledano na relativno kratak rok unapred, položaj srpske vlade je tokom ove predizborne kampanje dodatno, ako ne i definitivno problematizovan. Dva od pet potpredsednika Đinđićeve vlade podržala su Koštuničinu kandidaturu, mada on kao jedan od ciljeva svoje kampanje definiše potrebu za raspisivanjem vanrednih izbora i obaranje srpske vlade. Među onima koji su podržali Koštuničinu kandidaturu su i važni državni funkcioneri koji rade teške i komplikovane poslove s dosta fleksibilnosti (predsednik Veća građana, koordinator za Kosovo, pa možda i republički ministar policije).

Na vladinoj strani jedan važan ministar (pravde) programski se suprotstavlja konceptu savezne države, u čijoj finalizaciji je vlada učestvovala, i takođe minira kampanju u korist kandidata koji pomalo nedužan na sebe prima salve kritika na vladin račun. DOS minus naprosto nije uspeo da se u Labusovoj senci prikaže kao složan orkestar, naprotiv, pojačavao se utisak da se to društvo rastura pošto se u njemu nalaze nepremostive političke razlike (od Čanka do Batića).

Ako bi se gledalo po poslaničkim mandatima, onako kako su podeljeni DOS-ovom inicijalnom raspodelom u zimu 2001, ako se posle sudskih i međunarodnih sporova mandati vrate manje-više na nivo te inicijalne raspodele i ako bi poslanici pratili odluke svojih političkih vođstava, uz vladu bi ostalo ne više od 117 od 176 poslanika sa liste DOS-a iz decembra 2000. To znači da vlada ne može progurati budžet kroz skupštinu.

Teško da se ta diferencijacija može zaustaviti samo na verbalnoj podršci Koštunici. Od saveznog ministra policije, inače funkcionera Demokratske stranke, došle su, na primer, potcenjivačke optužbe na račun predsednika Veća građana upravo u trenutku kada je on putovao u Strazbur da traži učlanjenje Jugoslavije u Savet Evrope, čije je izborno opredeljenje upoređeno s dramatičnošću fakta da je jedan list pao s drveta. Partije i funkcioneri, po logici imperativa koji nalaže odbranu autoriteta, posle takvih izjava obično nastoje da pokažu svoju snagu, težinu i autoritet. Težnja da se skupštinskim inžinjeringom izvede neka vrsta skupštinskog puča dalekosežno je štetila imidžu reformista pošto nesputana volja za moć proizvodi logičan otpor čak i kad postoji "revolucionarni izgovor". Teško da se posle svega toga to društvo može sastati na jednoj od onih partija ćevapčića u Skadarliji, sem ako ne bude aranžirano neko trovanje.

Uz uzajamno lovljenje grešaka i neminovno pokazivanje mana, ovde se na Labusovoj strani ispoljava prednost u dinamičnosti i osećaju za, kako bi rekao Edgar Moren, dolazeći duh vremena, a na Koštuničinoj strani umerenost, upornost i oprez.

Labusova ekipa pobeđuje u komunikativnosti, ali bi morala da se oslobodi lošeg uticaja Đinđićeve brzopletosti i samozavaravajućeg efekta marketinga.

Koštuničin tabor ima prednost u umerenosti, realističnosti, ali će morati da razmisli o količini blokirajuće skepse, a pre svega o performansama, stilu i dinamičnosti svoje vlade u senci.

To je još uvek sukob Đinđić–Koštunica, ali bi posle predsedničkih izbora moglo da se pokaže da je Koštunica pobedom izborio parlamentarne izbore na kojima bi mogao imati više problema nego u predsedničkoj trci.

Labus je možda trčao tuđu trku, što ne znači da nije obavio važne pripreme za parlamentarne izbore na kojima bi njegove kancelarske performanse mogle više doći do izražaja nego u predsedničkoj trci.

Njegova sledeća šansa je u fenomenu zvanom cross balloting – unakrsno glasanje, čemu birači pribegavaju u situacijama nalik ovoj.

Zahtevima za obaranje vlade Koštunica je podsticao svoje pristalice ("ima da leti", "pašće kao malo dete"), ali je ipak nagovestio da taj cilj ipak stavlja iza potrebe da se najpre usvoji savezni ustav i promeni srpski. To bi značilo da on postojećoj skupštinskoj većini faktički produžava vek za izvesno vreme. Ili iz svega proizilazi da bi, zavisno od rezultata izbora, mogla da se pojave i nekakva prelazna rešenja ili da naši političari posle "razmene ljubaznosti" ipak pristupe neophodnim državnim poslovima. Izrada ustava podrazumevala bi i više od toga, ne samo da se sukobljeni poslanici i lideri DOS-a slože o osnovnom društvenom ugovoru, već da u ustavnom pitanju bar osnovnu saglasnost postignu i ostali akteri. Trenutno je, što se ustavnog uređenja tiče, vidljiva veća politička razlika u samoj vladi (DHSS – ostali) nego između vlade i opozicije.

Uz komplikovanje političkih odnosa, kampanja se razgorevala do tačke na kojoj izbijaju i fizički incidenti (grupa, po jednoj verziji Veljinih, po drugoj SPO-ovih pristalica, u Čačku je gađala jajima, jabukama i kamenicama govornike na Labusovom mitingu, pa je bilo i povređenih, dvojica aktivista GSS-a su pretučena dok su lepila plakate na Novom Beogradu). Ima i falsifikata i podmetanja. Kvalitet kampanje je ipak za nekoliko kopalja iznad one 2000, koja je bila sudbonosnija, žešća i dalekosežnija.

Nema nagoveštaja da se u ovoj kampanji teži poništavanju te krucijalne društvene odluke iz oktobra 2000. godine. Snage starog režima, predvođene Šešeljem, biće zapažene, ali one možda još ne pokazuju moć da okrenu točak istorije na drugu stranu. Fokus njihove kampanje, kako se čini, i nije u tome da se poništi odluka o uključivanju Srbije u Evropu i svet, već je reflektor političke pažnje više usmeren na manifestaciju socijalnog nezadovoljstva i opštu kritiku novih vlastodržaca. Jedan grafit na Slaviji više svedoči o fatalizmu nego o kontraofanzivi: "Tražili ste promene, nije više do mene. Sloba".

Zbir političkih poruka, pa i pretpostavljena distribucija glasova, pokazuje da se u izborima 2002. ipak ni na jednoj bitnoj tački ne nagoveštava drastična revizija odluke koja je 2000 godine Srbiju usmerila u pravcu Evrope.