Ispred zgrade, ka ulici, u dva reda su tek posađene živa ograda i ruže, vire pedalj iznad zemlje. Iza su prostrani parking, klupice i ogolele, tanke sadnice: za desetak godina biće tu debelog hlada. U prizemlju se nalaze lokali; kod nekih iza izloga nema ničega, prazni su; drugi se lagano popunjavaju i useljavaju, uostalom kao i stanovi novoizgrađene zgrade u Vojvođanskoj ulici na Novom Beogradu.

Doktorka N. R., primarijus, specijalista opšte prakse u penziji, kaže da su se ona i njena kćerka prve uselile u zgradu. "Uselile smo se 29. decembra, negde oko 4 sata po podne. U podne smo dobile ključeve, a ja sam to odmah iskoristila da ne bih plaćala još i onu podstanarsku kiriju od prvog januara. Mislim da smo bile prvi stanari u zgradi. Možda su neki došli sa nekoliko stvari, ali nas dve smo unajmile kamion i dovezle sve, bile smo spremne", kaže doktorka. Prethodno je veoma ljubazno prihvatila da govori za "Vreme" i pokaže svoj stan reporteru, prvi nakon petnaest godina podstanarskog života. Ali, uz jedan uslov: "Neću da se slikam, šta će mi to."

N. R. i njena ćerka su jedna od osamdeset porodica koje su rešile svoje stambeno pitanje. Prijavili su se 2007. na konkurs za jedan od hiljadu neprofitnih stanova koje gradi Grad Beograd. Za dobijanje dugo željenih ključeva sopstvenog stana, osim prolaska konkursa, moralo se platiti 20 odsto učešća i porez na dodatu vrednost (PDV), a ostatak je kreditirao Grad, sa kamatom od pola odsto godišnje.

HILJADU NEPROFITNIH STANOVA: "Ovih 80 stanova koji se sada useljavaju pripadaju još uvek prvom kontingentu od hiljadu stanova. Sa tih 80 došli smo do broja od 270 useljenih, a u ovoj godini završavamo i useljavamo još 730 stanova", kaže Zoran Kostić, član Gradskog veća. Kada je reč o PDV-u, građani koji kupuju svoj prvi stan oslobođeni su plaćanja ovog poreza, međutim, kako kaže Kostić, po Zakonu o PDV-u on se uplaćuje prilikom kupoprodaje. "U sadašnjem zakonu piše da se PDV vraća kada se isplati stan u celini. Po tumačenju Poreske uprave, to je trenutak kada građani uplate poslednju ratu Gradu, a to je za 20 godina. Pošto je Grad Beograd kreditor, investitor i finansijer, mi smo inicirali izmenu zakona, i ta izmena je trenutno u proceduri. Vlada je usvojila predlog izmene zakona, i sad na ovoj sednici krajem januara očekujemo da Skupština Srbije prihvati tu izmenu. Po njoj će kupci neprofitnih stanova biti izuzeti od tog uslova da stan bude isplaćen u celosti, pa će im PDV biti vraćen pod uslovom da su ga uplatili u potpunosti", dodaje Kostić.

"Žao mi je što ranije nisam mogla da rešim svoj stambeni problem, pa da do sada već isplatim stan, toliko sam gazdama plaćala", počinje svoju priču doktorka N. R., dok sedimo u udobnoj, toplo nameštenoj dnevnoj sobi. Soba je povezana sa trpezarijom, koju od kuhinje deli prostran šank. Na šanku, u dve posude, crna i narandžasta ribica. "Taj crni, to je Flapi. Kupila sam mu i žensku ribicu-borca kao društvo, ali je on toliko napada da sam morala da je izolujem, plašim se da ne nastrada", objašnjava i vraća se na početak. "Za konkurs sam saznala preko novina, pitali su me prijatelji: ‘Pa što ne konkurišeš, ti toliko uslova ispunjavaš?’ Izvadila sam sve papire, potvrde i račune iz prethodnih stanova gde smo bili podstanari. A onda, nekoliko meseci posle toga, jedan pacijent mi je doneo novine u kojima su objavljeni rezultati konkursa, i podvukao je moje ime. Ujutru, kad sam došla na posao, svi su mi čestitali, a ja još nisam ni znala da sam prošla na konkursu", priseća se N. R. "Bilo nam je ponuđeno nekoliko stanova, odabrali smo ovaj i posle dugo razmišljali da li je možda bilo neke bolje solucije, ali, mislim da se uvek dešava ono što treba da se desi, i ovaj stan je verovatno bio namenjen nama", kaže doktorka uz širok osmeh.

"Ja sam sada stvarno zadovoljna. Sviđa mi se stan, a u komšiluku ima svega – tu su veliki marketi, bezbroj malih, pošte; komunikacija sa gradskim saobraćajem je izuzetna – pored zgrade staju linije 45, 601, 71, 72, blizu su i 95 i 89, malo dalje je tramvaj, a sa ove strane (pokazuje rukom u pravcu Surčina), dolazi autobus 610, koji ide do Zemunskog keja. Dopada mi se što su ulice široke, nema gužve, drveće će ozeleneti, a tu je i Savski kej. U suštini mi se baš sviđa", zaključuje N. R.

ZBOGOM PODSTANARSKOM ŽIVOTU: Manuela Maleš, diplomirani turizmolog, njen muž, vajar, i njihova dva sina biće susedi doktorke N. R. i njene kćerke, buduće pravnice. No, Manuela i njena porodica se još nisu uselili. "Ključeve smo dobili 16. januara, selidba je u toku. Iskreno, još uvek sam ‘među javom i med’ snom’, ne verujem da sa svojih 48 godina najzad rešavam svoje stambeno pitanje. Prijatelji mi kažu, ‘pa ti se ne veseliš dovoljno’, a ja im odgovorim ‘čekajte, da se mi polako upakujemo u stan, pa ćemo onda i da se veselimo i da častimo’", priča uzbuđenim glasom Manuela. Kaže kako su se više puta selili po Beogradu, poslednja adresa pre Vojvođanske ulice bile su Bele Vode: "Rekli su nam kako ne smemo da kasnimo više od tri meseca sa isplatom rate, a mi smo se toliko navikli na podstanarski život, gde kirija ne sme da kasni, da sada nema šanse da kasnimo ijednu ratu. Uostalom, bivša kirija i sadašnja rata za kredit su slične – kirija je bila 200, a rata je sada 215 evra mesečno."

Kao i njene buduće komšije, i Manuela je sa svojom porodicom bila podstanar oko 15 godina. Na prethodnom konkursu za neprofitne stanove nisu učestvovali, jer joj je suprug bio na simpozijumu u Brazilu, a bez njega, kaže, nisu mogli da prikupe sva dokumenta. Ovaj poslednji pak nisu propustili: završili su rangirani na devetom mestu od dvadeset stanova koliko je bilo odvojeno za samostalne umetnike. Manuela kaže da su uspeli da dobiju jedan od tri tipa stana koji su im se svideli – sada ih čeka useljenje u nov, dvosobni stan od 59 kvadrata.

"Kada sam ušla, pomislila sam, bože, ovo je za nas pravljeno, tako mi je delovalo. Od tada više nikoga nisam ni pitala da li mu se sviđa stan ili ne, to je bilo to. Međutim, još nismo svesni da nam se sve ovo dešava, još uvek smo u nekoj vrsti pozitivnog šoka. Plan nam je da se uselimo do prvog, da ne bismo plaćali duplu kiriju gazdi kod koga smo do sada bili. Namučili smo se da skupimo za učešće, prodavali smo skulpture u pola cene, ali je glavna pomoć došla od roditelja i prijatelja – bez njih ne bismo mogli. Ključnu rečenicu je izgovorio jedan prijatelj: ‘Kada ćeš, ako nećeš sad?’ I to je činjenica."

Ponosna vlasnica novog stana rado govori o prednostima budućeg doma: "Ono što se meni odmah dopalo u zgradi je to što su u prizemlju lokali, pa računam da će da se otvore prodavnice, knjižara, možda i neka radnja za kućne ljubimce. Mi smo na prvom spratu, a ispod nas su lokali, tako da neću više mnogo da se uzbuđujem i stalno pričam deci ‘nemoj da skačeš, nemoj da skačeš’, jer neće biti stanara ispod nas. Do sada smo bili na Belim Vodama, takođe divan kraj, ali nema nigde prodavnice – kad treba da odeš u kupovinu izmaltretiraš se, a ovde je sve na dlanu. Pa smo onda poredili i prevoz – tamo ima jedna linija, a ovde odmah ispred zgrade su četiri, na 50 metara od ulaza. Ma, u stvari, najvažnije je da je to naš stan, da ću da čukam zidove i da stavljam slike i skulpture gde hoću. Ne mogu da verujem, eto, to je mnogo lepo", smeje se.

A na pitanje ima li da doda nešto o čemu nismo razgovarali, kaže: "Samo još jedan osmeh, to je to."