Ideja da se akcije javnih preduzeća raspodele građanima Srbije pre a ne posle privatizacije javnih preduzeća počiva na uverenju da je moguće istovremeno zadovoljiti princip tranzicione pravde i omogućiti efikasniju alokaciju resursa. Takva ideja nije ni nepravedna, ni nezakonita. Upravo suprotno, ona predstavlja operacionalizaciju principa tranzicione pravde po kojoj bi troškovi tranzicije trebalo da se raspodele na sve građane podjednako, odnosno po kojoj bi svi građani trebalo da imaju koristi od reformskog programa. Osim toga, ona omogućuje efikasniju alokaciju resursa jer bi se akcije javnih preduzeća prodavale po tržišnoj ceni, uz minimalan uticaj birokratije na određivanje cene.

Pođimo najpre od ovog poslednjeg. Član 2 Zakona o privatizaciji nalaže da se cena preduzeća koje se prodaje formira prema tržišnim uslovima. To, međutim, nije uvek bio slučaj. Agencija za privatizaciju nije uvek radila transparentno, pa javnost nije uvek znala da li je postignuta cena istovremeno i najviša cena. Ali, čak i kada je bila reč o savršeno transparentnim prodajama (a bilo je i takvih), nema razloga da se ne veruje da bi u najvećem broju slučajeva cena koja bi se postigla na tržištu (berzi) bila viša od cene koja se postigne na kvazitržištu (javni tender ili aukcija). Da bi se cena odredila tržišno, potrebno je deo akcija preduzeća respodeliti pre a ne posle privatizacije većinskog paketa. To bi dovelo do ulaska tih akcija na berzu, a njihovo trgovanje na berzi bi dovelo do tržišne cene u momentu prodaje. Kada bi se akcijama na berzi trgovalo, recimo, najmanje šest meseci pre privatizacije, cena jednostavno ne bi mogla a da se ne odredi tržišno. Time se eliminiše mogućnost da državna administracija, odnosno Agencija za privatizaciju, pregovara oko cene, što je do sada predstavljalo podlogu tvrdnji da u procesu privatizacije ima korupcije.

Drugi nedostatak Zakona o privatizaciji koji bi ovaj predlog trebalo da ispravi odnosi se na tranzicionu pravdu, odnosno na princip da bi tranzicioni trošak trebalo da se raspodeli, koliko je to moguće, podjednako. U ovom slučaju bi se raspodeljivala značajna dobit od akcija koja kompenzuje trošak koji proističe iz nemogućnosti da i građani učestvuju u privatizaciji društvenog kapitala jer za to nemaju sredstava. Češka vlada je, recimo, 1992. godine princip kompenzacije pokušala da ostvari implementacijom programa masovne privatizacije po kojoj je ogromna većina akcija raspodeljena građanima, a onda je građanima ostavljeno na volju da odluče šta će s njima činiti.

U Češkoj je ovaj model bio dominantan. Neka vrsta hibridnog modela masovne privatizacije ugrađena je i u naš zakon o privatizaciji iz 2001. godine. Zakon je to hteo da postigne odredbom po kojoj se na tenderu ili aukciji proda do 70 odsto vlasništva, 15 odsto raspodeli se zaposlenima, a ostatak od 15 odsto akcija ide u privatizacioni registar iz koga će se kasnije te akcije podeliti građanima. Međutim, nakon četiri godine videlo se da operacionalizacija ovog koncepta u Srbiji ne vodi do tranzicione pravde. Udeo od 15 odsto prema sadašnjem rešenju može da se raspodeli građanima tek dve godine nakon što se okonča privatizacija (član 52), što znači u najboljem slučaju ne pre 2010. godine. To obesmišljava ideju masovne privatizacije kao pravedne, jer onaj ko kupi 70 odsto akcija preduzeća nema motiv da kupi preostalih 15 odsto koje će građani dobiti za nekoliko godina. (Za pet ili šest godina te akcije će imati verovatno samo nominalnu vrednost.) On u stvari nema motiv da ih kupi ni neposredno nakon privatizacije, što potvrđuje pad cene onih 15 odsto akcija koje su zaposlenima raspodeljene odmah nakon prodaje. Dokle god se dele nakon prodaje, akcije ne vrede ništa, bez obzira na to da li se dele neposredno ili nekoliko godina nakon prodaje.

Da bi privatizacija bila pravedna potrebno je da se 30 odsto akcija raspodeli pre a ne posle privatizacije većinskog paketa od 70 odsto. To bi onda moglo da ima obrnute efekte. Građani i zaposleni kao vlasnici akcija mogli bi da svoje akcije prodaju po pravednoj (u ovom slučaju tržišnoj) ceni čime bi uistinu bili kompenzovani za činjenicu da nemaju novca da se kao investitori pojavljuju na berzi i kupuju akcije. Međutim, da bi navedeni mehanizam funkcionisao, odnosno da bi se omogućilo da građani, koji su nakon raspodele postali mali akcionari, dobiju mogućnost da prodaju svoje akcije, potrebno je popraviti i promeniti još nekoliko zakonskih odredbi koje se tiču obaveza novog kupca. Mnogo toga se tom prilikom može naučiti iz dosadašnjeg iskustva u procesu preuzimanja već privatizovanih preduzeća. Prema aktuelnom rešenju, kupac koji je zainteresovan da preuzme najmanje 25 odsto akcija preduzeća mora da ponudi svim ostalim istu cenu, ali ostatak akcija može da kupuje na pro rata osnovi. Drugim rečima, od njega se ne zahteva da preuzme više od onog što mu obezbeđuje većinsku kontrolu. To može u nekim slučajevima biti dve trećine akcija, negde jedna polovina, a negde i manje. To dovodi do pada vrednosti akcija onih malih akcionara čije akcije nisu preuzete. To je upravo ono što će se desiti sa akcijama onih preduzeća koja su već prodata na tenderima i aukcijama u periodu 2001–2005. kada se te akcije budu raspodelile nakon što se proces privatizacije okonča.

Potrebno je, prema tome, da se kupac zakonski obaveže da će, osim paketa koji mu prodaje država, kupovati sve akcije malih akcionara (onih 30 odsto) koje mu mali akcionari ponude. (Isto rešenje je, uzged budi rečeno, potrebno da se unese u Zakon o hartijama od vrednosti, koji reguliše proces preuzimanja.) Privatizacije se, dakle, ne bi obavila klasičnim tenderom, već nekom vrstom mešavine tendera i preuzimanja, gde kupac mora da otkupi sve što mu se ponudi.

Sve ovo može da se proveri na konkretnom primeru berzanske trgovine iz novembra meseca ove godine. Jedna akcija preduzeća Srbolek vredela je 868 dinara na berzi 21. novembra. Nakon ponude za preuzimanje, koju je iznela jedna bugarska kompanija, cena po akciji je 28. novembra skočila na čak 1600 dinara po akciji. Isti efekat bi mogao da se postigne uoči privatizacije javnih preduzeća. Privatizacija koja počiva na kombinaciji takmičenja putem preuzimanja i takmičenja na berzi rezultira u visokoj ceni akcije od koje mali akcionari mogu da zarade znatne svote novca. Na dobitku su nesumnjivo svi: država koja po najvišoj ceni prodaje deo preduzeća (i usput tako kritičarima iz ruku izbija argument da u privatizaciji postoji korupcija); građani koji akcije mogu da razmene za znatne svote novca i otuda smatraju da je tranzicija pravedna; i novi vlasnici koji posle ne moraju da strahuju da će neka naredna vlada početi da preispituje način na koji su došli do preduzeća.

Neke pravne prepreke primeni ovog modela već su otklonjene. Narodna skupština je nedavno donela amandman na Zakon o javnim preduzećima po kome se do 30 odsto akcija može deliti zaposlenima i građanima. Potrebno je samo još da se doda da će se ta raspodela izvršiti pre, a ne posle privatizacije većinskog paketa. Za tu izmenu postoje samo političke prepreke. Akcije javnih preduzeća su sledeća velika stvar na tržištu kapitala u Srbiji. Ako se ovaj predlog ne usvoji, to će značiti da je mali broj ljudi koji te akcije treba da prodaju uspeo da suzi broj onih koji bi mogli da imaju korist od te prodaje.