Filmska, pozorišna i televizijska glumica Svetlana Ceca Bojković u svojoj filmografiji ima oko 120 odrednica, a izuzetno su brojne i veoma uspešne i njene pozorišne uloge, pre svega u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu i Ateljeu 212. Diplomirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1970. godine, a glumačku karijeru je započela tri godine ranije, u filmu Aleksandra Đorđevića Jednog dana moj Jamele. Valjda ne postoji nijedna naša značajnija pozorišna i filmska nagrada za glumu koju u svojoj petipodecenijskoj karijeri nije dobila.

U jednom periodu, nekoliko godina, kao supruga ambasadora Srbije u Finskoj Slavka Kruljevića, živela je u Helsinkiju, ali se 2016. vratila u Beograd jer su joj – kako kaže – nedostajali gluma i kolege. U jednom intervjuu je rekla da "u Finskoj brinu o svakom cvetiću, a da ovde kod nas vladaju divljaštvo i primitivizam". Nedavno je dospela u žižu javnosti jer se pridružila građanima u borbi za očuvanje bare Reve, od koje su vlasti želele da naprave deponiju. Stala je ispred kamiona i sprečila ga da istovari šut u ovoj ekološkoj oazi.

"VREME": Protekle nedelje ste sopstvenim telom branili baru Revu. To je bio odista hrabar i nesvakidašnji potez, koji je izazvao snažne, pozitivne reakcije u jednom delu javnosti. Zašto ste imali potrebu da se priključite borbi građana za zaštitu ove ekološke oaze?

SVETLANA BOJKOVIĆ: Svedoci smo da se kod nas, nažalost, već duže vreme sprovode akcije koje narušavaju i ranjavaju našu životnu sredinu. Tu su reke koje se stavljaju u cevi zbog mini-hidrocentrala, tu je zagađenje vazduha zbog industrijske proizvodnje, tu su pregovori za otvaranje rudnika litijuma sa firmom Rio Tinto, tu je plan da se povredi beogradsko vodočvorište Makiš, tu je sečenje šuma… Zbog svega ovoga, sasvim je bilo prirodno da se pridružim borbi građana za zaštitu bare Reve, a protiv divlje deponije.

Rekli ste da ćete se i ubuduće uključivati u ekološke akcije. Kako uopšte gledate na sve češće proteste građana koji štite svoju životnu sredinu? Da li je to znak da se građani počinju buniti, da izlaze iz letargije i očaja?

Da, uključivaću se i u buduće ekološke akcije. Naši građani su navikli da dosta trpe, ali to, nikako, ne daje zeleno svetlo vlasti da radi šta hoće! Kada su napali prirodu, prešli su crvenu liniju. Ljudima je postalo jasno da moraju braniti svoju prirodnu sredinu, jer to je pitanje našeg opstanka na ovoj planeti. I mislim da su ovi protesti znak da ljudi izlaze iz letargije. Kada je zaštita životne sredine u pitanju, to onda nije ni pitanje ideologije, niti pitanje političkih stranaka, već – ponavljam – stvar našeg prirodnog opstanka. To je borba za ono što ćemo da jedemo, kakvu ćemo vodu da pijemo, onu iz zdrave ili bolesne zemlje, te kakav ćemo vazduh da dišemo. A to su tri bazične stvari života.

Ali, treba reći da se i borba za zdravu životnu sredinu, barem na Zapadu, takođe smatra politikom. Imate ekološke stranke, koje učestvuju na izborima i u poslednje vreme ostvaruju dosta dobre rezultate…

Ovo je, bar u ovom trenutku, ipak samo borba građana. Ne znam u šta će sve to kasnije prerasti, ali za sada je to tako. Ne bih želela da taj angažman ima političku, odnosno stranačku konotaciju, jer je to što se dešava najprirodnija reakcija građana. Mi treba da shvatimo kakva je naša uloga na Zemlji. Mi nismo vlasnici prirode, ona poseduje nas. Mi smo samo njen deo.

Mislite li da u toj borbi građani imaju šansu? Ipak su se sukobili sa velikim, moćnim kompanijama i moćnim političarima.

Verujem da imaju šansu, i moraju da imaju šansu. Ako nemaju šansu, onda će to prouzrokovati čitav niz drugih, neprijatnih stvari. Ne znam u ovom trenutku kojih, ali sigurno neprijatnih. Ekologija danas postaje sve važnija, u celom svetu. Prema tome, povlačenja građana neće biti.

Rekli ste da je za vas sasvim prirodno da se priključite toj borbi. A da li smatrate da je prirodno da se toj borbi priključe i vaše kolege glumci, ali i druge javne ličnosti?

Naravno. I mislim da će se to i desiti. Prosto, treba biti strpljiv. Treba malo vremena da se što više omasovi ta borba.

Zašto, po vašem mišljenju, svedočimo ovako žestokom nasrtaju na životnu sredinu proteklih godina, tako snažnom da je izazvao revolt građana koji su inače veoma ćutljivi?

Jednostavan je odgovor. U pitanju je borba za profit, u kojoj ništa drugo nije važno.

Vaš čin i njegovi odjeci u javnosti pokazali su koliko je važno da poznate ličnosti podrže građanske inicijative i građanski otpor, i to ne samo u sferi ekologije. Kažete, treba vremena da se omasovi ta borba…

Angažovanje oko važnih društvenih problema je proces, koji zahteva od svakog, pa i od članova akademske zajednice i javnih ličnosti, da se opredele za ono što smatraju prioritetnim problemom u našem društvu. Ali, pošto problema ima veoma mnogo, očekujem da će se postupno širiti krug onih koji će se založiti za njihovo rešavanje putem građanskih akcija.

Neke vaše kolege koje su se suprotstavile samovolji vlasti prošle su pravi medijski linč. Da li se plašite da ćete i vi zbog ovog i nekih budućih angažmana takođe biti na meti režimskih tabloida i političara?

Ne plašim se. Šta i ako budem bila na meti napada!? Ko će me napasti? Nemam čega da se plašim, jer je moj rad stalno izložen javnosti i kritici – dobijao je od nje visoko vrednovanje. Moj rad traje više od pedeset godina i stariji je od životnog doba značajnog broja vodećih političara danas.

A kako vama izgleda naša politička, društvena i medijska scena? Gde ljude malo–malo pa linčuju, vređaju, ponižavaju…

Izgleda mi više nego bedno.

Kako se boriti protiv toga?

Samo sopstvenim čvrstim integritetom, kredibilnošću i stručnošću. Stabilno stajati i dosledno se držati onoga u šta duboko verujete.

U jednom intervjuu ste rekli da je sve prolazno, pa i Vučić. Da li prepoznajete snagu u našem društvu koja može da se suprotstavi političkoj autokratiji u kojoj živimo? Gde se ta snaga nalazi?

Kada sam to izjavila, mislila sam na činjenicu da je prolaznost suštinska odlika demokratskih procesa i da je promena partija i ličnosti na vlasti u celom svetu, pa i kod nas, prirodna politička i društvena pojava. Sledeći izbori će pokazati da li opozicione partije uspevaju da artikulišu svoje programe, učine ih prihvatljivim za glasače i time steknu njihovo poverenje da će moći da stvore bolju državu i bolje društvo.

Šta se vama čini, da li će uspeti da artikulišu svoje programe? I da li je realno da ih artikulišu i da dospeju do građana u ovakvom okruženju, gde su izloženi konstantnim napadima, a za dobar deo stanovništva su i nevidljivi?

To je njihov zadatak. Ne mogu na sebe da preuzmem ulogu političkog analitičara. Ne mogu da predvidim šta će se dešavati i u kojem roku, niti da kažem ko šta treba da radi. Ali, opozicija mora da se bori da bude vidljiva i da artikuliše svoje programe! Sa druge strane, smatram da postoji snaga u ovom društvu koja može da se suprotstavi ovome u čemu živimo. To je moja duboka vera. Ona nije dovoljno artikulisana, ali tu ima dosta mladih ljudi. Pogledajte, recimo, "Ne davimo Beograd". To su uglavnom mladi ljudi i to je dosta omasovljen pokret. Građanski pokret. U tom smislu, ja imam poverenja u mlade snage, jer neće svi napustiti ovu zemlju. Oni će se boriti zato što hoće da ostanu i zato što hoće da naprave svoju, bolju Srbiju. Jer, i njihova je ovo država. Nije Srbija vlasništvo ovih sa Akademije za mlade političke lidere. Šta ih tamo uče? Uče ih samo da ne daju sagovorniku da dođe do reči. To je jedino što sam videla da su tamo naučili.

Šta biste poručili tim mladim ljudima u kojima prepoznajete snagu?

Poručila bih im samo da izdrže u svom uverenju. Ako treba podrška od nas starijih i nas koji zdravo i normalno razmišljamo, tu smo.

Idemo malo do pozorišta. Da li sve ovo što nam se dešava – autokratski vođa, do krajnosti zagađeno javno mnjenje, sveopšta apatija, dominacija kič–kulture – ima neki pandan u svetu dramske umetnosti. Koji bi komad najbolje odslikao našu stvarnost?

Svako društvo u svetu, pa i naše, vrlo je slojevito. To znači da istovremeno postoje elementi za pisanje različitih žanrova: tragedije, komedije, apsurda, farse, satire… Složenost i kompleksnost našeg društva danas, u zagađenom javnom prostoru, onemogućavaju da se jednim dramskim delom obuhvate njegova simbolika i karakterizacija. Ne može, prosto, sve to stati u jedno dramsko delo!

Koliki je uticaj vlasti na pozorišni svet u Srbiji danas? U kojoj se meri repertoari prilagođavaju ukusu i potrebama vladajuće elite?

Otkad je sveta i veka, pozorište je ukazivalo na slabosti, greške i nesavršenstvo, kako vlasti tako i društva i pojedinaca. U tom smislu, naše pozorište diše! Pozorišnu funkciju, to jest njegovu kritiku, treba shvatiti kao dobronamernu, a ne kao povod za blaćenje i maliciozno etiketiranje pojedinaca i grupa.

Ipak, postoji li taj politički uticaj?

Ako posmatramo institucionalna pozorišta, ne vidim da vlast utiče na njih i njihov repertoar. Jer, kada bi uticala, mi bismo svi pravili predstave a la rijaliti sa Pinka. A mi ne pravimo takve predstave. Naravno da postoje neke off-scene gde postoji politički uticaj. Ali, ono što predstavlja mejnstrim – nije tome izloženo. I kada se bazirate na klasici, i u klasici uvek imate – počevši od Šekspira, koji je tvrdio da je ovo vreme "izašlo iz zgloba" još pre 400 godina, pa do 19. i 20. veka – subverzivne i vazda aktuelne komade. U istoriji se sve ponavlja, u raznim varijantama. Nemamo mi ni zabrane, niti uticaj na repertoare. Živela sam ja i u vremenu kada su bile zabranjivane predstave. Recimo, Kad su cvetale tikve. A to je i danas aktuelna predstava. Sve u svemu, nisu se još bacili na pozorište, a mislim da neće ni smeti.

Bili ste društveno aktivni i devedesetih, bili ste predsednica Udruženja dramskih umetnika Srbije od 1992. do 1996. godine. Kada poredite devedesete sa ovim našim dobom, šta zaključujete?

Zaključujem da je sticanje profita ljudima na vlasti i njima bliskima, započeto devedesetih godina, danas eskaliralo do te mere da na jedan bolestan način nastoji da nam određuje živote, zdravlje i budućnost. To smatram najmalignijom pojavom u našoj takozvanoj tranzicionoj zemlji.