Dve vrste zadataka su na ovogodišnjem maturskom testu bile posebno teške za osmake: razumevanje dužeg teksta (maternji jezik) i postupak prilikom računanja (matematika). To bi, umesto zatrpavanja informacijama, klasifikacijama i podelama, trebalo da bude fokus u reformi nastavnog programa za osnovne škole.

Na početku testa iz maternjeg jezika nalazio se odlomak (dužine 1 strane) iz priče Danila Kiša “Livada”, a potom je bilo nekoliko pitanja koja se odnose na razumevanje teksta. Pitanje 2 zahtevalo je razumevanje teksta i razgraničenje na osnovu većeg broja ponuđenih odgovora. Na testu iz matematike najteže je bilo pitanje 19, u kome se zahtevalo da se pronađe dužina stranice trougla koji se nalazi unutar kruga, a oba se nalaze unutar kvadrata. Uz to, traženo je da se prikaže i postupak dolaska do rešenja.

Oba zadatka zahtevaju dužu fokusiranost na problem.

Postoji nekoliko razloga zašto su ova dva zadataka zadala najviše glavobolje maturantima. Prvi se nalazi van škole. Savremene tehnologije, društvene mreže i potpuna dostupnost (obilnost) informacija, kojima su tinejdžeri danas izloženi, uglavnom se pojavljuje u kratkoj formi. Ovo sprečava razvoj duže fokusiranosti. Sposobnost dece da reše zadatak koji se pojavljuje kao duži tekst ili u kome se zahteva postupak – smanjuje se.

INFORMACIONA ANKSIOZNOST

Međutim, jedan deo problema nalazi se unutar obrazovnog sistema, nastavnih programa, a pogotovo udžbenika u kojima se insistira na pamćenju velikog broja informacija, podela i klasifikacija. U ovome posebno prednjače predmeti kao što su geografija, hemija, biologija i donekle istorija. Razmotrite nekoliko primera. U udžbeniku iz geografije za 5. razred u okviru lekcije “Vode na kopnu” pola strane vrvi od novih reči, pojmova, podela i kategorizacija: rečni tok, rečno korito, meandri, rečni sistem, rečna mreža, rečni sliv, razvođe, basen, vrste jezera, kraška, eolska, lednička… Svi ovi pojmovi (odštampani masno, što znači da su važni) dati su na pola strane uz minimalna objašnjenja.

U udžbeniku iz biologije za 8. razred, u okviru lekcije “Endokrini sistem”, štitasta žlezda uvedena je ovako: “Štitasta žlezda se nalazi ispod grkljana. Ova žlezda se još naziva i tireoida, a jedan od njenih hormona je tiroksin. Tiroksin sadrži jod koji mi dobijamo iz hrane, zato je bitno da se kuhinjska so koju upotrebljavamo jodira. Hormoni štitaste žlezde utiču na praktično sve ćelije u organizmu i njihov ćelijski metabolizam. Uključeni su u proizvodnju energije i proteina. Utiču na izduživanje kostiju i razvoj nervnog sistema.” Ko ima motiv da zapamti i zadrži u glavi sadržaj ovako suvoparno napisanog paragrafa u kome se bez objašnjenja pojavljuje nekoliko novih pojmova? Pritom, na slici pored teksta nalazi se označena i paraštitasta žlezda, koja se u tekstu uopšte ne pominje.

Udžbenik iz hemije za 8. razred prepun je neverovatno komplikovanih molekularnih struktura koje pre mogu da vas preplaše nego da vas motivišu da razumete šta autor od vas očekuje. (Jedan primer nalazi se na slici pored). Slično je sa istorijom koja na mestima vrvi od godina, imena i datuma, bez ulaženja u razumevanje procesa i odnose kauzalnosti (istorija je prvi predmet u kome se osnovci sreću sa kauzalnim odnosima). Ako izučavate srednjovekovnu balkansku istoriju, fokus treba da bude na tome zašto su Otomani pokorili ceo Balkan, ali ne tako što ćete iz paragrafa u paragraf ređati imena bitaka, godina i imena vojskovođa koji su u njima učestvovali ili poginuli.

Ovaj fenomen uočen je još početkom sedamdesetih godina i prepoznaje se kao “prenatrpanost informacijama” (information overload). Kada se ljudi u kratkom vremenskom periodu suoče sa brzim tehnološkim promenama koje stvaraju veliku količinu informacija, jedna od mogućih reakcija je informaciona anksioznost, koja može da izazove društvenu paralizu. Umesto da odvajaju više vremena za apsorpciju rastućeg broja informacija, ljudi će ih zaobići. Primenjeno na obrazovni proces, zatrpavanje informacijama može da ima slične reperkusije. Deca koja se u kratkom vremenskom periodu (recimo, na jednom času, u jednoj lekciji, na jednoj stranici) suoče sa velikom količinom novih informacija (pojmova, podela, klasifikacija), koje prate suvoparna i štura objašnjenja, mogu da razviju stres, anksioznost, konfuziju ili da jednostavno preskoče gradivo.

NEPREGLEDNO NABRAJANJE

Da bismo izbegli ovakve posledice, neophodno je decu usmeriti na razumevanje gradiva umesto na pamćenje. Zadatak 3 iz fizike iz ovogodišnjeg kombinovanog testa ukazuje na to gde bi trebalo tražiti rešenja. U zadatku se zahtevalo da učenik odredi iz kog pravca deluje sila potiska u akvarijumu napunjenom vodom (slika iznad teksta). Ne trebaju vam dugački i kompleksni zadaci da biste razumeli kako da rešite ovakav zadatak. Sličnog karaktera je i pitanje 5 iz hemije o tome koje supstance mešanjem daju rastvor (slika pored). Da bi deca razumela ovakve jednostavne i osnovne fizičke i hemijske procese, možda je pametnije da materiju koja obiluje gomilom informacija – recimo, kompleksne molekularne formule ili njihove grafičke prikaze koji zauzimaju pola strane udžbenika A4 formata, a onda se prostiru na nekoliko uzastopnih strana uz minimalan tekstualni deo – izmestimo u poseban deo udžbenika (negde na kraj), koji je rezervisan za decu koja žele da steknu znanje iznad osnovnog nivoa.

Neki udžbenici već jesu tako strukturisani. Recimo, teme iz fizike ili matematike razvrstane su u nekim udžbenicima na tri nivoa: osnovni, srednji i napredni. Udžbenici iz hemije, biologije, istorije i geografije uglavnom nemaju ovakvu diferencijaciju. Udžbenici iz geografije posebno prednjače u tome kada se dođe do delova u kojima se nižu paragrafi sa nepreglednim nabrajanjem država, gradova, planina, mora ili reka u Južnoj Americi. Osnovac još uvek nije u stanju samostalno da razgraniči bitno od nebitnog, što je osnova bilo kog učenja i obrade stvarnosti. Ovakvo zatrpavanje informacijama je kontraproduktivno. Ne samo da ove činjenice neće zapamtiti. Kompletno gradivo trpi. Deca se jednostavno isključe, a to ih onda spreči da urade i ono što je zaista važno – razumeju tekst i prikažu postupak.

Umesto da bombardujemo decu informacijama i zahtevamo da sve to drže u glavi, bolje je smanjiti količinu informacija, a decu učiti kako da ih pronađu, a nakon toga postupno obrade i ­apsorbuju.