Anatomija jedne stranke

KRIZA JEDNOG STRANAČKOG KONCEPTA: A. Vučić i SNS

foto: marija janković

Kako je propao SNS

Čini se da je naprednjački projekat blizu kraja. Sistem se raspada pred našim očima. I Vučiću je to jasno pa pokušava da se distancira od rođene stranke. Osnivanje novog Pokreta za ovo i ono – pokušaj je rebrendiranja proizvoda koji se više ne kupuje, bar ne u dovoljnoj meri da bi se održala likvidnost kompanije. Pitanje je samo da li je u tome zakasnio! Postavljanjem “čoveka bez svojstava”, bespogovornog poslušnika Miloša Vučevića na čelo SNS-a, Vučić je istovremeno zadržao potpunu kontrolu nad strankom za slučaj da mu projekat Pokreta – propadne

Valjda nikada nećemo saznati punu istinu o tome u kojoj meri je bivša vlast oličena u Borisu Tadiću učestvovala u stvaranju Srpske napredne stranke i gde se završavaju “pragmatični” politički potezi na polzu evropske budućnosti Srbije a gde započinju tračevi. Kada se govori o ovoj temi, najčešće se spominje ime Miodraga Mikija Rakića, dugogodišnjeg najbližeg Tadićevog saradnika, koji je bio šef njegovog kabineta, ali i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, a potom i šef Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti. Rakić je prerano umro, 2014. godine, a upravo se on spominje u depešama “Vikiliksa” kada je reč o cepanju Srpske radikalne stranke. Rakić je bio i blizak prijatelj Aleksandra Vučića.

EKSPERTI ZA OBEĆANJA

Koliko god u pitanju bio maestralni politički promašaj koji nas uči da sa đavolima tikve ne treba saditi čak ni na paklenoj političkoj sceni – ovaj aranžman je mogao da zvuči logično i smisleno, bar onima koji nisu znali sa kim imaju posla. Srbiji je trebala jaka desno-konzervativna stranka koja može da pokupi glasače radikala dobro utemeljenih u Srbiji, a koja će se zalagati za evropski put. Time bi se smanjile jake unutrašnje tenzije, mislili su kreatori, stvorila bi se normalnija politička i društvena klima, stabilizovao bi se pritom i region, a teško nasleđe ratova i zločina lakše prevazišlo. Pojedini krugovi na Zapadu su znali i staro pravilo da se najefikasnije sa nacionalističkim avetima mogu izboriti visokorangirani “patrioti” sa pečatom i u tome su pronašli dobre sagovornike – Nikolića i Vučića. Govorilo se da bi Zapad voleo da vidi vlast DS-a i SNS-a, koja bi imala dvotrećinsku podršku u parlamentu i koja bi, kao takva, mogla da obavi delikatne poslove, vezane pre svega za regiju.

Nikolić i Vučić su, setimo se, pre dolaska na vlast obilazili zapadne prestonice i ko zna šta su sve tamo obećavali. To im je uvek išlo od ruke. Neko je možda mislio da će ih politički iskoristiti i potom skloniti, ali to baš nije ispalo tako. Vučić je iskoristio okolnosti, podršku i Zapada i raznih krugova u zemlji, te zacementirao vlast politikom spaljene zemlje, koja je podrazumevala razaranje opozicije, ucenjivanje i korupciju dela tzv. kritičke javnosti i kontrolu nad blasfemičnim medijima, vrlo brzo i nad svim institucijama. Pored toga, stavio je pod svoju šapu – neki kažu da je brat Andrej bio projekt menadžer – i skoro sve kriminalne skupine u državi.

Stvorio je tako sebi jaku pregovaračku poziciju, koja se zove i “jedan broj telefona”: što će reći, onima koji se bave Srbijom pojednostavio je posao, dovoljno je da njega pozovu i da im neki problem bude rešen, a ne da se zezaju sa čitavim nizom raznih institucija. Da bi učvrstio poziciju i demonstrirao moć, malo-malo pa je ogranizovao izbore, koji su mu istovremeno služili i za kupovinu vremena.

STRANKA POD VUČIĆEVOM KONTROLOM

Setimo se da je SNS nastao iz poslaničkog kluba “Napred, Srbijo” 2008. godine, koji je činilo 17 bivših poslanika
SRS-a. Prethodno se Nikolić, šef poslaničkog kluba radikala, posvađao sa predsednikom Šešeljem Haškim, po zvaničnoj verziji jer je izjavio – što je tada zvučalo kao grom iz vedra neba – da će podržati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU. Advokat Božo Prelević će za “Vreme” reći da je uzrok sukoba bio zapravo ogroman novac, odnosno njegova raspodela, te da je Nikolić tada razmišljao da napusti stranku, pa i politiku, ali da su ga u tome sprečili međunarodni i domaći politički igrači.

Uglavnom, Nikolić i njegovi saborci žestoko su u tom periodu napadani od vernih šešeljevaca, fasovali su kletve i žestoke uvrede čak i od onih koji će za koju godinu postati viđeni naprednjački funkcioneri. Iz sadašnje perspektive, deluje kao teatar onomadno “teško dvoumljenje” generalnog sekretara Aleksandra Vučića da li da se pridruži Nikoliću ili da ostane u SRS-u. Na kraju je “prelomio” i na osnivačkoj skupštini postao zamenik predsednika SNS-a. Cinici će reći da je to, i sve što je potom uradio, radio po dogovoru sa Šešeljem: da su dva đavolska uma smislili pakleni plan. To je možda preterano, ali je činjenica da po povratku iz Haga Šešelj nikada nije napadao Vučića već isključivo Nikolića. Često se šalio na račun Nikolićeve intelektualne i političke kapacitiranosti. Na jednom mitingu će reći da su stranci “nevernom Tomi” ponavljali kako je “lep i pametan”, a onda je ovaj stao pred ogledalo i sebi rekao: “Ja sam lep i pametan”.

Fakat je da Nikolić nije ispao “pametan” kada je na Vučićev nagovor ispunio predizborno obećanje: čim je počeo da činodejstvuje kao predsednik Srbije, podneo je ostavku na mesto šefa partije. Vučić je čvrsto preuzeo kormilo već tada moćne i bogate stranke i započeo proces zaokruživanja moći, što je podrazumevalo i sistematsku marginalizaciju Nikolića. Svoj politički uspon Vučić duguje medijski dobro ispraćenoj “borbi protiv korupcije”, pre svega hapšenju biznismena Miroslava Miškovića, što je bio svojevrsni populistički “bingo”, najbolji poklon za brojne građane isfrustrirane gubitničkom tranzicionom pozicijom. Vučić se brendira ne samo u zemlji već i u susedstvu kao svojevrsni Robin Hud, koji štiti siromašne od bogatih, a mnogi ni do danas nisu shvatili da je on uvek i samo bio legendarni alanfordovski junak Superhik, koji mažnjava od siromašnih da bi bogate učinio još bogatijim.

Teško je odrediti ideološku poziciju SNS-a, u kojoj su se okupili i oni s koca i oni s konopca, ali je njena ekonomska politika definitivno zasnovana na tzv. deregulisanom neoliberalizmu – u prevodu: hapi šta možeš, i to odmah!

ULOGAKONTROVERZNIH BIZNISMENAI NAPUŠTANJE STRANKE

Neki biznismeni već od osnivanja, a neki u periodu do 2012. godine, prepoznaju u SNS-u potencijal da osvoji vlast. Postojao je pul biznismena koji su naprednjacima darivali novce za razvoj infrastrukture. Radi se, navodno, o desetinama miliona evra. Među tim biznismenima bili su i oni protiv kojih su podignute optužnice zbog najrazličitijih marifetluka, a kojima su posle 2012. godine oprošteni svi grehovi. Mišković je, neki kažu, nastradao upravo jer nije finansijski pomogao Nikolića i Vučića. Jednom prilikom je to Nikolić takoreći i potvrdio, zamerivši, pred kamerama, Miškoviću da se dugo godina nije javljao na telefon.

Naravno, od “borbe protiv korupcije” nije bilo ništa, sve su to prekrili “ruzmarin, snjegovi i šaš”. Radikali, čak i oni koji su u međuvremenu postajali ultranaprednjaci (poput Aleksandra Martinovića), i ne samo oni – govorili su o specijalnim vezama SNS-a sa Stankom Subotićem Canetom, kontroverznim ženevskim biznismenom, i njegovim drugarom Milom Đukanovićem. U paketu sa ovom dvojicom bio JE i Vladimir Beba Popović, koji je tvrdio da stoji iza kampanje “belih listića”, a koja je svakako doprinela dolasku SNS-a na vlast koliko god su u njoj učestvovali i oni koji su verovali da se zalažu za pravu stvar.

Za Vučićevog vakta stranku su napustili mnogi osnivači i viđeniji članovi. Neki su u međuvremenu umrli, neki su nestali a za njihovu nesrećnu sudbinu se tek naknadno saznalo (Cvijan), neki su politički zglajzali… Najpre su odlazili oni koji su bili nezadovoljni zbog toga što Vučić na najvažnije položaje postavlja ljude koji nisu iz SNS-a, odnosno koji su u prelaznom roku kupljeni od drugih stranaka, DS-a, DSS-a, Dinkićeve propale kompanije Ujedinjeni regioni Srbije…

Vučić je oko sebe okupio one koji “znaju posao”, koji su kooperativni i odani, spremni na sve, bez moralnih skrupula, nije mu bila presudna pređašnja partijska pripadnost: ti su postajali ministri, državni sekretari, direktori javnih preduzeća i ustanova, gradonačelnici, predsednici opština… Angažovao je i razne javne ličnosti, pre svega “građaniste” koji su mu godinama zdušno, za dogovorenu nadoknadu, služili, i bez kojih bi bilo nemoguće zaokružiti vlast. Uspeo je privući, uz prateću korupciju manjinskih elita, i stranke nacionalnih manjina, pa čak i nekada žestoke ultragrađanske i antinacionalističke stranke poput Lige socijaldemokrata Vojvodine i Liberalno-demokratske partije. Potonje stranke nisu naučile jednu od prvih lekcija iz politikologije koja kaže da otvorena saradnja sa velikom strankom suprotnog političkog spektra dovodi do dematerijalizacije malih partija. Kod manjina je stvar drugačija, zbog specifičnosti njihovog položaja, odnosno zbog toga što se i sami manjinski građani osećaju sigurnije kada su stranke koje ih zastupaju – uz vlast.

IZBORNI MARIFETLUCI I KRIMINAL

Paralelno sa stavljanjem stranke pod Vučićevu kontrolu došlo se do apsurdne situacije – galimatijas kriminala je postao jedinstveniji i koherentniji nego sama stranka, koja je hronično pocepana na brojne klanove. Neretko, pogotovo u manjim mestima je to evidentno, odluke donose ljudi sa one strane zakona, a ovi koji su formalno na vlasti – samo ih sprovode. Mnogi na lokalu koji su poverovali da naprednjaci zaista žele da urede ovo društvo stranku s vremenom napuštaju ili se samomarginalizuju bez pompe jer strahuju za svoju i bezbednost svoje porodice, radna mesta i druge prinadležnosti. Potpuno je, pogotovo u manjim sredinama, izbrisana granica između kriminala, politike, policije i pravosuđa.

Kada su u periodu između dva kruga izbora, 2012. godine, mlatarali vrećama navodno ukradenih glasova, Nikolić i Vučić su jasno najavili kakav će njihov odnos biti prema izbornim pravilima. Upravo uz pomoć kriminalnih struktura, kontrolisanog pravosuđa i poslušne policije, stvorena je efikasna hobotnica izbornog inženjeringa. O tome je bilo mnogo reči, pa je bespotrebno ponavljati se: uglavnom, naprednjaci koriste sve izborne malverzacije zabeležene od stare Grčke do danas, i za to troše bunare državnog novca.

NIČIJA NIJE DO ZORE GORELA

Sve u svemu, naprednjački sistem počiva na korupciji, strahu, kontroli medija, primitivnoj propagandi, odnosno svakodnevnoj lobotomiji građana koji su više od decenije žrtve Vučićeve hipnotičke logoreje. Propaganda se zasniva na “ekonomskim uspesima”, koji se opet zasnivaju na ogromnom zaduženju države, uz odsustvo kontrolnih institucija koje su u međuvremenu pretvorene u froncle i koje ne reaguju na privatizaciju države i potpuno neprikriven kriminal i korupciju. Gde god zagrebeš, trulo je i opljačkano. Naprednjaci su onomad obećali da će se zalagati za transparentne javne nabavke, a u međuvremenu su svi veliki tenderi postali velika tajna.

Kako se to kaže, nijedna sveća nije gorela a da se jednog trenutka, bar pred zoru, nije ugasila. Čini se da je naprednjački projekat blizu kraja. Sistem se raspada pred našim očima. I Vučiću je to jasno pa pokušava da se distancira od rođene stranke. Osnivanje novog Pokreta za ovo i ono – pokušaj je rebrendiranja proizvoda koji se više ne kupuje, bar ne u dovoljnoj meri da bi se održala likvidnost kompanije. Pitanje je samo da li je u tome zakasnio! Postavljanjem “čoveka bez svojstava”, bespogovornog poslušnika Miloša Vučevića na čelo SNS-a, Vučić je istovremeno zadržao potpunu kontrolu nad strankom za slučaj da mu projekat Pokreta – propadne!

UKOLIKO SU ZAKASNILI, IMAĆE VELIKI PROBLEM

Advokat Božo Prelević u razgovoru za “Vreme” vraća se na period osnivanja SNS-a i ističe da su svađu između Nikolića i Šešelja jedva dočekali predstavnici raznih međunarodnih i domaćih interesa, koji su videli priliku za stvaranje desne populističke stranke koje će hteti da uđe u EU.

“Međunarodni faktor je smatrao da je potrebno imati stranku koja će istovremeno vikati ‘Živela Rusija!’, a ispunjavati zahteve Brisela, pre svega Vašingtona. U tome je, nema nikakve sumnje, posredovao i Miki Rakić, iz najboljih namera. Demokratska stranka je želela zajedno sa desnicom da izađe u susret EU i SAD. Međutim, čini se da su ih naprednjaci u tom pogledu nadigrali i da su napravili ozbiljnije dilove. Ono što su oni potpisali za Kosovo, to nikada ne bi učinio Boris Tadić, jer je u pitanju dramatično kršenje Ustava. Sve vičući ‘Živela Rusija!’, proglašavajući se velikim patriotama i naslednicima Nemanjića, naprednjaci su svakim danom od dolaska na vlasti kontinuirano ubijali srpsku državnost na Kosovu”, kaže Prelević.

On dodaje da su na unutrašnjem planu postojali biznismeni koji su shvatili da SNS ima potencijal da dođe na vlast. Među njima su bili i oni koji su se nalazili na različitim poternicama i protiv kojih su vođeni postupci pred specijalnim sudovima. Jedni su, dakle, hteli da se zaštite, u čemu su uspeli jer su procesi protiv njih obustavljeni ili završeni oslobađajućom presudom, a drugi su hteli da razvijaju poslove po dolasku naprednjaka na vlast. I oni su uspeli u tome.

“Biznismeni su na čuvenom sastanku na startu SNS-a, u pariskom hotelu ‘Ric’ prikupili oko 30 miliona evra za razvoj stranačke mreže, dali su automobile, prostorije i druge potrepštine. Osim njih, stranka ne bi bila to što je postala bez grupe medijskih radnika koja joj je ponudila svoje usluge, među njima i oni koji su radili u tabloidima, ali i neki iz ozbiljnih medija. Tu su i ljudi koje bih nazvao profitabilnim navijačima, sa leve, građanske strane, koji su imali zadatak ne samo da navijaju nego i da melju političke i druge oponente. Vučiću je bila potrebna vaninstitucionalna građanistička moć da zaokruži vladavinu”, kaže on.

Prelević ističe da su mnogi članovi napuštali SNS tokom vremena, među kojima i osnivači koji nisu mogli da podnesu da ljudi iz drugih stranaka dobijaju bolje i značajnije funkcije od njih. Vučić nije birao ljude po pripadnosti stranke, već je izgradio konglomerat sastavljen i od naprednjaka, i od demokrata, DSS-ovaca, URS-ovaca i mnogih drugih. Birao je ljude iste fele, koji su bar donekle stručni, a koji ne drže do morala. Bezmalo svi oni sada imaju imovinu koja se meri desetinama miliona evra, kaže on.

“Čitav sistem se već neko vreme raspada. SNS je u ozbiljnoj krizi. O tome svedoči to što ova stranka, dugo već i sve intenzivnije, šikanira i napada predstavnike kritičke javnosti i političke oponente, otvoreno upotrebljava kriminalce, navijačke grupe i nasilje. A to samo ubrzava pad. Postavlja se pitanje da li će u završnoj fazi ti napadi dodatno eskalirati i da li će ih neko platiti glavom! Uglavnom, SNS je potrošen kao nekada SRS i zato je Vučiću potreban Pokret koji će reći: mi nismo oni! On sluša stručnjake koji kažu da mu je potrebna nova forma jer stara više ne može da dobije izbore. I da je neophodno ozbiljno rebrendiranje. Verujem da će za sve nas biti iznenađenje koga će sve uvući u pokret pod uslovom da nije zakasnio. A ako je zakasnio, biće to veliki problem za njega”, kaže Prelević.

700.000 OBEĆANJA

Bivši premijer Vojvodine Bojan Pajtić podseća da je SNS stranka koja je nastala, gotovo isključivo, udruživanjem renegata iz potpuno heterogenih političkih grupacija – od krajnje levice do desnice.

“Budući da se radi o partiji koja jednom nogom stoji na stanovištima SRS-a, a drugom nogom na proevropskoj platformi, jasno je da niko od onih koju su se u nju učlanili nije to učinio iz ideoloških razloga. Jedino vezivno tkivo koje ih drži na okupu je – korist. Nekada se ona ogleda u zaposlenju, nekada u faraonskim privilegijama, nekada u novcu opljačkanom od građana Srbije”, kaže on.

Pajtić ističe da u takvom slučaju postoji jasno pravilo: kada očekivanja budu izneverena – automatski prestaje lojalnost stranci.

“Sećam se, primera radi, koliko me je, uporno i agresivno, javno napadala Zorana Mihajlović dok je gajila, očigledno, nadu da će postati premijerka. Kada je umesto nje tu poziciju zauzela Ana Brnabić, gospođa Mihajlović više nije bila divlja naprednjačka jurišnica, već ćutljiva ministarka. Kada je postalo očigledno da je Vođa više ne želi ni za ministarku – naprasno se preobratila u disidentkinju i opozicionarku. Ne tako davno, rukovodstvo SNS je izjavilo da ta organizacija ima 700.000 članova. Dakle, dali su 700.000 obećanja. Kako se ta obećanja, po prirodi stvari, masovno izjalovljuju, tako raste i broj buntovnika – insajdera, koji će nam u narednim mesecima razotkrivati detalje funkcionisanja ove, po mnogo čemu, kriminogene organizacije. Od spiska botova, koji je već procurio u javnost, do spiska naprednjačkih batinaša, nakupaca glasova, finansijera, do lokalnih kriminalaca koji im vode sistem sigurnih glasova”, kaže Pajtić.
KRIZA NAPREDNJAČKOG MORALA: Stranačka okupljanja po naređenjufoto: marija janković

FIRERPRINCIP

Politikolog i aktivista Lokalnog fronta iz Kraljeva Vladimir Marović kaže u razgovoru za “Vreme” da se ustrojstvo SNS-a zasniva na “firer-principu” koji je poznat u političkoj teoriji. U pitanju je dominacija kulta vođe u stranci koja se preslikava na celokupno društvo i državu, čime se zapravo negira država i njen institucionalni sistem.

“Primer takvog pristupa imamo u izjavi Nebojše Stefanovića, jednog od nekada najbližih Vučićevih saradnika, a sada nepoželjnog ‘otpadnika’, koji u martu 2014. izjavljuje sledeće: ‘Voleo bih da građani svojim izlaskom na birališta omoguće lideru Srpske napredne stranke Aleksandru Vučiću da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda.’ Ova izjava dovoljno govori o ‘značaju’ i značenju kako stranke, tako i države za onoga (vođu) kome su one date na upravljanje. To će reći da podređivanje ovih struktura jednom čoveku, od tih struktura pravi samo instrument za sprovođenje gole samovolje vođe”, smatra Marović.

Takva politika se, prema njegovom mišljenju, naročito otkriva kada naiđe na smetnju u planu nezasitog samoodržanja na vlasti, pa se tako odvaja i otresa od “nepoćudnih” figura čak i iz sopstvenih redova, koje onda proglašava nepotrebnim ili ih prepušta zaboravu.

“Metaforički govoreći, susrećemo se sa procesom u prirodi prisutnom u zmijskoj vrsti, koja periodično uklanja svoj svlak, međutim, ne i svoje očnjake. Uzimajući ovo u obzir, možemo reći da je vrlo upitno koliko SNS uopšte i postoji ili koliko je i postojala. Principijelno razmatrano, za vođu nije bila ništa drugo nego provizorijum kojim se prikrivala ili prikriva njegova istinska priroda. To nas vraća na početnu tezu o ‘firer-principu’, a koji, iskustveno potvrđeno, naslućuje stare fleke na novoj ‘košuljici’ skrojenoj u vidu Pokreta za narod i državu, a po meri vođe”, zaključuje on.

DRUŠTVO SE OTRGNULO OD STRAHA I OBAMRLOSTI

Govoreći o razvojnom putu Srpske napredne stranke, pisac i izdavač Gojko Božović podseća da je ona na vlast došla na talasu svetske ekonomske krize i zahteva političkog Zapada da se reši pitanje Kosova. Prema njemu, svetska ekonomska kriza podstakla je strahove stanovništva, dok za “kosovsko pitanje” iz perspektive Zapada nije bilo pogodnijih od “kooperativnih nacionalista s radikalskom biografijom”.

“Te dve stvari su bile most preko koga su radikali prešli u naprednjake preuzimajući usput i čitav niz karijerista Petooktobarske republike. Jedanaest godina vlasti je više nego dovoljan period da se kaže kako SNS nije rešio probleme koje je zatekao, ali je stvorio nove probleme i produbio postojeće. SNS je obnovio autoritarizam u Srbiji, potisnuo kritičko mišljenje na margine javnosti i pretvorio medije u oruđe totalne propagande. Razorio je institucije pretvarajući ih u kancelarije lične vlasti i manifestacije kulta ličnosti”, kaže on.

Osim toga, dodaje Božović, SNS je sistematično radio na razmahu populizma i širenju opasne klime antipartizma osujećujući politiku kao oblik društvenog organizovanja.

“Srpsko društvo će se mnogo duže oporavljati od vlasti SNS nego što će ta vlast trajati. Dva su modela vladavine SNS. Jedno je totalna propaganda, drugo je proizvodnja manjih i većih kriza koje treba da potisnu sve druge teme, zamagle stvarnost i drže javnost pod neprestanom tenzijom. Ta tenzija traje već jedanaest godina. Propaganda može da učini mnogo, može i dugo da traje, čemu je stanje u Srbiji očigledan primer, ali ne može da traje zauvek. Stvarnost u Srbiji je najuverljiviji demanti te propagande. Tragedije koje su se dogodile u Srbiji početkom maja promenile su unutrašnju arhitekturu srpskog društva. Mnogi ljudi koji su se pred propagandom i agresijom povukli u privatne svetove i u izabrane mehurove sudarili su se sa saznanjem da se od razorne slike stvarnosti niko ne može sakriti tako što će zažmuriti pred stvarnošću. To je ohrabrilo ljude i trgnulo društvo iz straha i obamrlosti, predanosti i pristajanja na pritiske. Nova činjenica političkog života u Srbiji jeste tako masovna pojava mladih ljudi na protestima i u političkom životu”, kaže on.

Iz istog broja

Demanti

Lični interes i senzacionalizam

Republički geodetski zavod

Dečja pornografija (II)

Predatori sa druge strane ekrana

Anđela Andrijević

Srbija i 500 dana rata u Ukrajini

Pilićarsko-šibicarski izbor

Ljubomir Madžar

Uloga vojske u režimskom marketingu

Kaplarski zazor

Davor Lukač

Slučaj policajke Katarine Petrović

Kad kum nije dugme

Dragan Todorović

Lični stav

Sen Žist i napredna učenost

Đorđe Pavićević

Prilozi istoriji beščašća

Vlast protiv građana

Jovana Gligorijević

Jovanjica: Svedočenje inspektora Dušana Mitića

Zašto smo hteli da uhapsimo direktora BIA

Jelena Zorić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu