Razgovaramo o inovacijama u medijima. Pre tri godine, u novembru 2019. Asocijacija medija je sprovela istraživanje o percepciji inovacija u medijskom okruženju i to među medijskim profesionalcima, oglašivačima i, generalno, javnosti. Jedan od zaključaka tog istraživanja je glasio ovako: u novim uslovima koje je nametnula digitalna revolucija i gde se pažnja medijskih potrošača uveliko premešta sa tradicionalnih ka novim medijima, pogotovo u starosnoj grupi od 20 do 35 godina, transfer deluje izraženije i čini se da je već završen. Ova situacija je prisutna u skoro svim medijima, što potvrđuje mišljenje oko polovine ispitanika.

Tri meseca nakon objavljivanja ovog istraživanja proglašena je pandemija kovida 19. Nastale su velike promene, posebno kada je reč o tradicionalnim medijima i transformacija je postala pitanje nužnosti, a ne poslovne politike.

STEVAN RISTIĆ: Pitanje za sve – šta je najveća promena u smislu inovacija u vašoj redakciji kada uporedite 2019. godinu, kada je rađeno ovo istraživanje, u odnosu na današnje vreme?

SLAĐANA GLUŠČEVIĆ: Najveća promena je ta što smo pokrenuli i podkast pretprošle godine. Imam zadovoljstvo da kažem da je to prvi podkast o poljoprivredi u Srbiji i to je za nas jedna ozbiljna i velika inovacija, s obzirom da inovacije ne posmatramo nužno kao neko novo tehnološko rešenje već kao bilo kakav pomak koji doprinosi poslovanju i boljem pozicioniranju našeg portala na tržištu. Dakle, ako s te strane posmatramo podkast – kao inovaciju, to je bio veliki korak za našu redakciju. Ne mogu možda da kažem da su rezultati skroz zadovoljavajući, jer smo očekivali bolje, ali sigurno je u pitanju značajan pomak.

Takođe smo, u periodu ove poslednje tri godine, uveli i njuzleter. Zapravo, njuzleter je postojao i ranije, ali smo pre te tri godine uveli plaćeni njuzleter što se nije pokazalo kao baš dobro rešenje. Deluje mi da je to tako zato što nismo uradili potrebne predradnje za uvođenje te inovacije. Nismo iskoristili sve alate koje smo mogli da iskoristimo kada smo ulazili u taj segment proizvodnje našeg sadržaja. Ipak, moram da kažem da je svaki taj poduhvat za nas, iako za neke veće medije možda ne bi bio, značajan i veliki i predstavlja veliki podstrek za dalje.

Mi imamo specifičnu publiku. U neku ruku, može se reći da je to zbog toga što nam je glavna preokupacija specifična uska “niša” koju pokrivamo iz razloga što se “Agrosmart” bavi isključivo poljoprivrednim temama. Međutim, moramo voditi računa i o drugim stvarima. U Srbiji postoji više od petsto pedeset hiljada gazdinstava, a neka gazdinstva imaju i po tri člana ili više njih. Time dolazimo do više od milion ljudi, što nikako nije zanemarljiva publika. Posmatrajući tako, dolazimo do toga da naša “niša” nije uska i da se radi o potencijalno velikoj ciljnoj grupi i velikoj publici. S druge strane – naša publika je veoma različita. Kada je posmatramo, trebalo bi mnogo napora uložiti da bi se tačno definisale potrebe određenih podgrupa publike. Problem je i veći zbog toga što naša država često poljoprivredu posmatra kao socijalnu, a ne kao biznis kategoriju. Onda se postavlja i pitanje kako mi vidimo našu ciljnu grupu i naše čitaoce i kako plasiramo naše proizvode. Treba videti da li plasiramo proizvod poljoprivrednicima koji imaju napredna gazdinstva i idu u korak sa najvišim standardima u poslovanju ili plasiramo drugoj kategoriji poljoprivrednika, koja je nesumnjivo brojnija. Jednostavno – nismo dobro analizirali i zato ta naša inovacija nije bila uspešna kako smo se nadali.

NATAŠA HEROR: Nas je pandemija naterala da pokrenemo video-produkciju i da uvedemo podkast kao sastavni deo svog rada. Aktivnosti su nam okrenute ka događajima i to se pokazalo kao sjajno rešenje. Primenjivali smo “zoom” konferencije – to je eksplodiralo u vreme korone i održali smo nebrojeno tih “zoom” konferencija. To je bila prva stvar. Radili smo deset konferencija posvećenih lokalnim medijima i svaki put smo radili publikaciju koja je pratila temu konferencije. Ovo stvarno preporučujem svim ljudima koji se bave konferencijama. Na taj način se dijalog sačuva i to je nešto što može postati referenca za neka istraživanja. Na primer, izvodi iz naših publikacija su korišćeni u evropskim izveštajima. Ukoliko nemate novca za štampanje, napravite u onlajn formi.

Kao drugi primer bih navela da smo mi pokrenuli štampano izdanje “Letnjeg žurnala” sa namerom da on takav i ostane. Ne može se lako pronaći – zamislili smo to tako da svi moraju da se potrude da pronađu svoj primerak. Tako da tu idemo u kontrapriču. Od silnog odlaska i prelaska na digitalno, mi smo pokrenuli print izdanje. To je bio pilot projekat ove godine. Na tome smo za sada.

Još jedna inovacija jesu “media talks” koje se održavaju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu jer smo shvatili da su konferencije na temu manjinskih i lokalnih medija imale svoj ciklus i mi smo taj ciklus malo iscrpeli. Možda vreme za to ponovo dođe, ali danas nije vreme za to. Zato smo u saradnji sa pomenutim Filozofskim fakultetom pokrenuli ovaj ciklus predavanja. Prošlog četvrtka nam je baš bila tema karikatura. Bitno mi je da to pomenem jer smo imali punu salu, a pitanja za predavače su trajala skoro sat. To nam je dobro krenulo i nadam se da će nam to biti neki standard.

STEVAN RISTIĆ: Storyteller je nastao u maju 2018. godine kao jedan vrlo inovativan projekat u to vreme sa sadržajem koji nismo imali prilike da vidimo u medijima u Srbiji. Da li se nešto promenilo u odnosu na tu godinu, s obzirom na to da se način na koji se ljudi informišu dosta promenio od pandemije korona virusa?

VLADIMIRA DORČOVA VALTNEROVA: U startu smo bili inovativni, jer onlajn prostor daje dosta mogućnosti da se igra i eksperimentiše. Mi smo istraživali način na koji ćemo najlakše plasirati informacije i zanimljive priče našoj publici. Znači, od starta smo imali jak multimedijalni pristup. Koristili smo razne alatke. Ne radimo to često jer iziskuje dosta vremena i ne treba potrošiti te alate na svaku priču. Još pre pandemije smo pokrenuli na nivou slovačkog sveta. Pokrenuli smo seriju susreta sa našom zajednicom u nekom kamernom udruženju, a to smo nazvali randevu. Reč je o zanimljivim ljudima iz naše sredine, iz naše zajednice. Ubrzo nakon toga je proglašena pandemija, tako da smo bili primorani da sa time stanemo. Par izdanja “Randevua” nam je pokazalo da je važan kontakt oči u oči, jer se dve godine nismo gledali u oči. Zbog pandemije smo se više okretali društvenim mrežama i, ako mogu da pričam o toj inovaciji u radu redakcije “Storyteller”, prestali smo da se plašimo da priče plasiramo samo na društvenim mrežama. Ali, kako je prolazilo vreme, videli smo da se srećemo sa svojom zajednicom i da nam kažu: “Videli smo taj video, odličan je”. Znači, oni nisu kliknuli na link i posećenost sajta nije bog zna kakva, zbog toga možda i neće rasti. Ali eto, kod nas je bila inovacija to što smo odlučili da idemo sa maksimom “social media first”. Nismo skroz prešli na taj pristup, ali svakako nas to čeka u narednom periodu. Super mi je što mnogi donatori podržavaju takvu vrstu projekta. Neke priče su važne da budu ispričane i na portalu i na društvenim mrežama, a neke je dovoljno objaviti samo na društvenim mrežama, ali ne mislim da su one zbog toga manje važne. Imam odličnu “mojo” novinarku u redakciji i jako sam na nju ponosna, zato što je svaki novi video nova inovacija. Taj “mojo” koji je objavljivan samo na društvenim mrežama je prvi nivo inovacije, drugi nivo inovacije je sam sadržaj u tim videima. Moja novinarka je fantastična i ja sam joj stvarno dala slobodu da radi kako misli da treba. Naravno da imamo slične vrednosti i sličnu energiju, zato i radimo zajedno i zato to nešto može da raste.

Nadovezaću se na Slađinu priču. Ono što ne radimo često, posebno mi u lokalnim medijima, jeste upravo to istraživanje tržišta. Jer ono bi moglo da nam pokaže upravo to da li je plaćeni njuzleter zaista potreban. Evo, možda je malim preduzetnicima i privrednicima u mojoj zajednici interesantan neki advertajzing, ali ja to ne znam jer bi to moralo da se uradi pomoću istraživanja tržišta, a to košta. Treba pronaći sredstva da se ta istraživanja sprovedu.

Nadovezaću se i na Natašinu priču. Za ovo štampano izdanje “Letnjeg žurnala” Nataša, njena kompanija i njeno udruženje dobro poznaju svoje ciljne grupe i to je i mene pokrenulo da razmišljam, spustim na nivo svoje zajednice i da ne razmišljam o inovacijama samo u kontekstu digitala. Jer, ako se ja razbežim samo po selima gde Slovakinje žive, mnogi ti ljudi nemaju pojma da postoji “Storyteller”. Tek kad saznaju, onda nam se javljaju sa rečima podrške da su priče fantastične i zanimljive. Imate kontekst i analitičke tekstove, ali mi nismo znali da postojite. Kada je jedan kolega pričao sa čovekom iz sela, on mu je rekao da nije čuo za nas, da ništa na internetu ne čita i da voli da “pljune na prst i oseti novine u ruci”. Tako sam došla na ideju za Natašin “Letnji žurnal”. To me je učvrstilo u ideji da je svakako potrebno i neko štampano izdanje.

STEVAN RISTIĆ: Mislim da ne treba robovati sistemu da sve po svaku cenu mora biti u telefonu. Jer, print može biti nekada i veoma dobra skretnica ka digitalnom izdanju. Mislim da je to isto važno da se potcrta. Za potrebe naše publike možemo biti inovativni i na neki drugi način, a ne samo da sve stavimo u aplikacije. Slađana, rekli ste da ste u poslednje tri godine pokrenuli podkast i njuzleter. Da li je to bila Vaša ideja, jer ste vi jedan vrlo interesantan medij sa specifičnom publikom ili ste do ideje došli u interakciji sa donatorima?

SLAĐANA GLUŠČEVIĆ: Konkretno obe ove stvari, podkast i njuzleter, naša su ideja. Kada sam pokretala portal “Agrosmart”, a to su 2015. i 2016. godina, pre toga sam završila master studije preduzetništva u Novom Sadu i zbog toga sam počela drugim očima da gledam i na medije i na novinarstvo uopšte. To su bili potpuno novi pogledi i obrisi za mene. Možda sam zato malo i brzopleto ušla u te inovacije. Jer, kada sam osnivala portal, uradila sam istraživanje tržišta primenjujući sve što sam naučila na tim studijama. U odnosu na 2015, sada je broj registrovanih medija koji se bave sličnim temama kao mi otprilike isti. Kada sam tada istraživala njihov sadržaj, shvatila sam da je sadržaj poprilično sličan. Vrlo je malo bilo specifičnosti. Dakle, bilo je mnogo medija koji se bave tim pitanjem, ali su mi se svi činili prilično slični i nisu donosili ništa novo. Zbog toga smo i krenuli u podkast. Takođe, a što sam zaboravila malopre da pomenem, i mi imamo “mojo” zahvaljujući koleginici Ceci. Možda smo malo preterali kod podkasta sa tim preduzetništvom u medijima, jer nam je naša publika skrenula pažnju da treba malo više da poradimo na interakciji sa publikom. Mislim da su u pravu. Treba u narednim projektima da koristimo inovativne metode, ali ne smemo da se zbog primene tih metoda udaljimo od svoje publike.

STEVAN RISTIĆ: Pitanje za Natašu i Vladimiru. U vezi sa korišćenjem dostupnih i najčešće besplatnih alata – kako ih koristite, a sa druge strane kako dolazite do ideja, da li su potekle od Vas?

VLADIMIRA DORČOVA VALTNEROVA: Volim da čitam podatke sa gugl analitike, ali ne donosim uredničke odluke samo na osnovu toga. Treba imati u vidu da je moj portal i manjinski, dvojezični portal. Treba imati u vidu i javni interes. Teme koje su od javnog interesa i značaja treba da budu obrađene svakako i pored toga što možda neće doneti previše klikova. Naravno da treba pronalaziti teme i načine i približiti se većoj grupi ljudi. Mi sada sprovodimo jedan projekat, koji traje cele godine i u okviru tog projekta imamo oblasti i teme koje pratimo. Između ostalog, rad manjinskih institucija, koje su malo teže teme i ljudi to ne vole da čitaju. Ne vole da kliknu, valjda ne vole dugačke tekstove. S druge strane, jedna podoblast u tom projektu jesu uspešne Slovakinje. I uglavnom, kada kažemo “uspešne žene”, mi mislimo o menadžerkama, političarkama, doktoricama, i tako dalje. Naravno da pišemo i da informišemo našu publiku i o takvim ženama, ali mi pronalazimo i drugačije žene. Na primer, jedna žena Suzana iz Kovačice je odlična tatu artistkinja, znači, fantastična je. Ona stvarno divno radi i po našim merilima, to je uspešna Slovakinja. Radi nešto što voli, radi nešto što je drugačije i ne plaši se da bude drugačija.

NATAŠA HEROR: Evo, slušajući ova izlaganja mojih prethodnica, moram da kažem da smo mi imali sreće što smo isključivo i jedino radili po svom nahođenju. Mi se isto bavimo temama koje nisu lako shvatljive i nešto popularne, ali mi smatramo da su važne i uspevali smo da ih “nametnemo” i donatorima. Tako da smatram da je važno i osluškivati istraživanja i donatore, ali smatram da je najvažnije pratiti neki svoj glas i obrađivati teme za koje sami smatramo da su važne. Mislim da je ovaj naš rad u toj meri lakši u odnosu na rad velikih medija i velikih portala. Mi imamo veću mogućnost za kreativnost. Želimo da provučemo kroz naše priče neke teme za koje smatramo da su važne i koje nekako ljudi uvek prepoznaju. Imali smo raznih takvih tema, da li jezik, karikatura, grafiti, a to sve jeste deo života koji može imati dodatnu notu razumevanja. S druge strane, treba imati i meru prilikom davanja takvih sadržaja i ne insistirati tvrdoglavo na nekim stvarima za koje publika pokaže da nije baš zainteresovana. Posebno smatramo da se uvek moramo držati svog identiteta pred donatorima. Naravno, kada se ide ka nekome, a posebno kada su međunarodni donatori u pitanju, vi morate da malo prilagodite svoj pristup tome. Ali, mi to radimo tako što njima kažemo: “Evo, mi radimo te i te teme, nadam se da možemo negde da se uklopimo”. Mi se nikada nismo bavili temama koje su za široke narodne mase, uvek su to nekako svedenije stvari.