Na samom početku godine Istraživačko-izdavački centar “Demostat” objavio je rezultate ispitivanja političkih preferencija Beograđana koje je pokazalo da postoji realna mogućnost da naprednjaci i njihovi koalicioni partneri izgube vlast u prestonici Srbije. Iz nepoznatog razloga deo javnosti još uvek veruje kontradiktornim istupanjima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, pa su mnogi tada bili ubeđeni da će izbori za gradski parlament biti održani u proleće, a u skladu sa njegovim dogovorom sa liderom Stranke slobode i pravde Draganom Đilasom.

Postoje u životu i fikciji događaji koji su nemotivisani, pa će tako junak jednog romana iz nerazjašnjenih razloga ukrasti pingvina iz zoološkog vrta i dovesti ga kući. Mnogi će reći da i onomadnom odlasku Đilasa na Vučićev kanabe nedostaje jasan politički motiv, ali nećemo sada o tome.

Uglavnom, “Demostat” je u januaru ustvrdio da se deo birača i simpatizera Srpske napredne stranke, i to nemali, ograđuje od svoje stranke. Znači, partija je na pragu dehomogenizacije: postoji mogućnost da segmenti njenih birača budu demotivisani da izađu na izbore ili da promene glasačku opciju, ako budu imali petlje. Vučić je još uvek stožer oko koje se stranka okuplja, a razočarani naprednjaci veruju u ono staro diktatorsko-autokratsko opšte mesto po kojem je prvi čovek pošten i vredan, ali je okružen raznoraznim baksuzima. Tako se objašnjavaju nepočinstva vlasti sa jakim liderom koja su u slučaju Srbije, malo je reći, vidljiva. Sledeći logiku rezultata, izgleda da bi eventualna promena vlasti u glavnom gradu bila više posledica naprednjačkih nepočinstava nego delovanja i jačanja opozicionih stranaka. Bar iz ondašnjeg ugla.

No, ne samo istraživanja nego i konkretni rezultati glasanja u poslednje dve-tri godine pokazuju da SNS ne stoji baš dobro u Beogradu i nekim drugim gradovima, pre svega u Novom Sadu. Govorimo o bojkotu izbora 2020. godine, o tome u kojoj su meri i kako Beograđani glasali na referendumu o ustavnim promenama u januaru 2022. godine, kao i o ishodu beogradskih izbora iste godine, koji su bili, da tako kažemo, neizvesni. Opozicija je 2020. bojkotovala izbore – može se reći da je bojkot u glavnom gradu uspeo, pošto je na glasačko mesto u prestonici izašlo samo 38,27 odsto onih koji su imali pravo da ispune listić i ubace ga u kutiju. S obzirom da je koza i tada čuvala kupus, nije isključeno da je odziv bio još i manji. Beograd je, uglavnom, što se tiče bojkota, u odnosu na ostale sredine – “izdominirao”, kako bi rekli klinci.

Na referendumu o ustavnim promenama, održanom u januaru prošle godine, opozicija je pozvala ili da se glasa “protiv” ili da se glasanje bojkotuje. U Beogradu je i jedno i drugo zapravo uspelo. Izlaznost je bila tek nešto veća od 27 odsto, a i oni koji su “ukutijali” listiće većinom (oko 55 odsto) rekli su ne. Dva šamara odjedared, rekao je tada neko. I ovde treba imati u vidu da su rezultati donekle “ponderisani” u interesu vlasti, odnosno da su po nju bili još i gori.

Dolazimo i do izbora za beogradski parlament u aprilu prošle godine. Jednog trenutka opozicija je bezmalo proglasila pobedu jer se činilo da zaista nominalno opozicione partije imaju većinu, koliko god ta grupacija bila heterogena i teško ih je zamisliti u jednoj vreći. Možda se očekivalo da će građanski deo protivnika vlasti proći nešto bolje na ovim izborima, ali rezultati ipak nisu tako loši, tim pre što su pred ove izbore naprednjaci na “draftu” pazarili tadašnjeg nekako popularnog predsednika novobeogradske opštine Aleksandra Šapića, sve sa njegovom partijom. Na ove izbore, i one parlamentarne, pa i beogradske, snažno je uticala ruska agresija na Ukrajinu, što je sigurno potpomoglo desnim, odnosno nacionalističkim partijama opozicije.

POSTOJE LI, ELEM, ŠANSE?

Uglavnom, kada sve ovo posložimo, čini se da postoji jasan trend koji vodi ka tome da naprednjaci izgube glavni grad, bez obzira na njihov “menadžment”, koji u sebi sadrži i sve prevarne izborne radnje. Ako tome pridodamo i nove okolnosti, od januara naovamo, šanse se čine i većima. A pod tim okolnostima podrazumevamo velike građanske proteste nakon tragedija koje su se desile u maju na teritoriji glavnog grad, i koje su definitivno ostavile posledice na politički život i buduće odluke građana. Bez obzira na to što su one sada nešto umanjene, što zbog nesnalaženja opozicije, što zbog samog protoka vremena koji leči sve rane, što zbog trosmernog delovanja režima da gnev građana preusmeri, a konfuziju “diseminira”, što bi rekli žestoki momci sa vrelih nevladinih seminara. No, da li zaista postoji realna šansa?

Ako želimo da pokušamo da odgovorimo na ovo pitanje, morali bismo postaviti i neka prethodna. Kao prvo, mi još uvek ne znamo da li će izbora uopšte biti. Deluje da hoće, ali šta ako legendarni parizer ostavi posledice na rezonovanje predsednika i on odluči da izbora u glavnom gradu ne bude? Može mu se. Čovek koji lupa bananu detetu koje je metar i po niže od njega ne deluje kao avanturista. Zašto bi svoju stranku dovodio u opasnost da ostane bez ogromnog resursa kakav je glavni grad? Tim pre što bi raspisivanje vanrednih izbora moglo dodatno da pocepa stranku po iz helikoptera vidljivim linijama razdvajanja, pre svega između Šapića i naprednjaka-starosedelaca.

Drugo važno pitanje je da li će izbori biti razdvojeni od vanrednih parlamentarnih. Opozicija je tražila i jedne i druge do kraja godine, ali je nejasno da li je želela da se oni organizuju u paketu ili u razdvojenim aranžmanima. Iako neki tvrde da će beogradski izbori biti u decembru, a svi ostali (osim predsedničkih) na proleće, jasno je da bi Vučiću više odgovaralo da se parlamentarni održe i sa beogradskim i svim drugim istovremeno, onako kako to nalaže dugogodišnja praksa. Parlamentarni izbori, to znaju i deca na ringišpilu, prekrivaju lokalne teme, rasturaju lokalne specifičnosti, a predsednikova senka prekriva bezbrojne rupe koje su štakori gradskih i opštinskih vlasti napravili svuda naokolo.

Važno je i pitanje u kom će formatu stranke opozicije izaći na beogradske izbore i da li će u predizbornom periodu biti dodatnih javno-unutrašnjih nesuglasica. Neki smatraju da je zajednički nastup građanske opozicije garant sinergetskog faktora, a neki da ni eventualno dve kolone nisu veliki problem ako ne bude međusobnog napadanja. U svakom slučaju, sinergije ne može biti između leve i desne opozicije, to je svima jasno. Pitanje međutim glasi: da li je moguće da leva i desna grupacija naprave nekakav sporazum o zajedničkom delovanju na polju kontrole izbora, i da li je moguće da javno obećaju građanima da niko od njih – po crnogorskom modelu – neće praviti postizborne koalicije sa naprednjačko-socijalističkim konglomeratom. Naravno, pitanje je i da li je – ako pasulj tako padne – realno da levi i desni naprave funkcionalnu gradsku vlast.

Sva prethodna glasanja i istraživanja kazuju da građanska opozicija dobija u centralnim beogradskim, a gubi u prigradskim opštinama. Da li je ogroman disbalans u korist vlasti u pojedinim lokalnim sredinama moguće bar donekle preraditi? Šta je opozicija po tom pitanju do sada činila i da li ima plan šta da uradi u kampanji? Zapravo, koliko se ona za beogradske izbore do sada uopšte pripremala, a koliko je vremena protraćila baveći se eshatološkim pitanjima?

SPASOJEVIĆ: OPOZICIJA MORA DA RADI NAJMANJE DUPLO VIŠE OD VLASTI

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Dušan Spasojević smatra da je logično pretpostaviti da su najveći protesti građana u poslednjih 10-15 godina, održani u maju i junu i održavani do danas, ojačali trend slabljenja vlasti i jačanja opozicije. Osobito u Beogradu. Ne samo zbog toga što su se tragedije, koje su bile povod za demonstracije, desile na teritoriji glavnog grada već i stoga što se svi problemi o kojima se govorilo na protestima najviše vide upravo u prestonici. On očekuje interesantne izbore i u Beogradu, ali i u drugim velikim gradovima Srbije.

Spasojević ističe da je najlogičnije da prozapadna opozicija na beogradske izbore izađe u jednoj, a desna u drugoj koloni. Kaže da ne treba ni razmišljati o desno-levoj opozicionoj predizbornoj koaliciji, jer to udruživanje ne bi ništa donelo, naprotiv.

“Građanska opozicija bi eventualno mogla da se podeli i na dve kolone ako dođe do drugačijeg dogovora. To ne bi preterano ugrozilo njihovu poziciju ukoliko ne bi bilo međusobnih sukoba i ukoliko bi se građanima dobro objasnilo zašto je takva forma odabrana. Međutim, situacija je takva, a postoji i pritisak javnosti, da je najbolje da nastupe svi zajedno – od levo-zelenih stranaka do Ponoša i Miroslava Aleksića”, kaže Spasojević.

On upozorava da je postizborni koalicioni potencijal SNS-a i SPS-a veći nego što ga ima građanska opozicija, a to znači da bi neke desne stranke mogle sa sadašnjom vlašću da naprave dil oko formiranja gradske vlasti u zavisnosti od ishoda izbora. Ipak, misli da je moguće u predizbornom periodu između leve i desne opozicije napraviti bar dogovor o zajedničkoj kontroli izbora i insistiranju na što ravnopravnijim uslovima.

“Ukoliko bi sve nominalno opozicione stranke obećale građanima da neće ulaziti u koaliciju sa SNS-om, bio bi to dobar politički potez. Međutim, nisam siguran da će stranke iz desnog bloka hteti to da učine, jer još uvek nisu odgovorile na pitanje da li su im važniji rušenje SNS-a i pokušaj uspostavljanja demokratskog sistema od programskih razlika u odnosu na levi blok”, kaže on.

Spasojević navodi da bi povezivanje vanrednih parlamentarnih i lokalnih izbora išlo u korist Vučiću, ali da situacija nije crno-bela, odnosno da to ne znači da će SNS u tom slučaju osvojiti sve lokalne izbore, pogotovo ne velike gradove. Podseća da smo već imali slučajeve “različitog glasanja” na različitim izbornim nivoima, te da su birači pokazali sposobnost da biraju različite aktere na istovremenim izborima:

“Ako opozicija uspe da artikuliše nezadovoljstvo koje evidentno postoji u urbanim sredinama, to vlast neće moći da prekrije makar imali sve izbore, uključujući i predsedničke, istog dana. U tom pogledu, opozicija mora u izbore da uđe spremna, što znači da su recimo za beogradske izbore pripreme morale da počnu još pre šest meseci ili godinu dana. Izuzetno su važni glavne teme kampanje i izbor kandidata. Naravno, uz pripremu kontrolora. Na prethodnim izborima kao kandidat za opozicionog gradonačelnika, iznenađujuće i zakasnelo za kampanju, pojavio se Vladeta Janković, čovek koji je bio u političkoj penziji. Važne su i teme, jer ne može se kampanja graditi na protivljenju Vučiću ili Šapiću. A odabir ključnih tema i problema treba izvršiti kroz ispitivanje stavova građana…”

Dodaje da opozicija mora da shvati da ne može osvojiti niti jedan grad bez ozbiljnog terenskog rada. U slučaju Beograda, to podrazumeva i temeljan rad u tzv. prigradskim opštinama, u kojima dominiraju glasači naprednjaka.

“Opozicija mora da radi najmanje duplo više od vlasti ukoliko hoće koliko-toliko da uravnoteži neravnopravne izborne uslove”, smatra on.

BEŠIRI: AKTIVIRATI I MLADE I NEOPREDELJENE BIRAČE

Politikolog Naim Leo Beširi smatra da je prvi problem sa kojim se opozicija suočava to što istraživanja pokazuju da građani negativno gledaju na političke stranke, odnosno da njihovo delovanje smatraju “prljavim”. Po njemu, to je rezultat kontinuirane režimske demotivacije pod sloganom “Svi su isti, ali oni od pre su najgori”. Ipak, smatra da postoje stvari koje opozicija okupljena u dve kolone može da uradi, i na beogradskim i na drugim lokalnim, ali i na parlamentarnima izborima.

On smatra da je idealno da opozicija izađe u dve kolone. Prva kolona, po njemu, treba da bude okupljena oko građanskih ideja, otvorenog društva i poštovanja ljudskih prava, dok zagovara ključne reforme na putu ka Evropskoj uniji, dok u drugoj koloni treba du budu oni koji imaju nacionalističke, konzervativne i desne ideje.

“Ključni faktor za pobedu opozicije na izborima jeste postizanje širokog političkog i koalicionog jedinstva, i to u dve kolone. Jedna kolona treba da se usaglasi oko zajedničke platforme i kandidata kako bi smanjila rasap glasova među različitim strankama okupljenim oko liberalnih i sociodemokratskih programa. Sa druge strane, Dveri, Zavetnici, DSS i stranka Vuka Jeremića ne bi trebalo da budu deo te grupacije, već da oforme drugu. Građanska i nacionalna struja bi tako polarizovale glasove u duboko podeljenom društvu i mogle bi sa obe strane da oduzmu deo glasača vladajućoj većini. Istovremeno, ne bi odvratili glasače od izbora neprirodnim koalicijama. Te dve struje zajedno ozbiljno bi ugrozile SNS–SPS koaliciju, kompromisi koje bi pravili da formiraju vlast bili bi bolni, ali u ovoj političkoj atmosferi neophodni su da bi se jedanaestogodišnja vladavina okrnjila”, kaže on.

On smatra da je neophodno da opozicija usmeri napore na mobilizaciju pre svega svojih birača, kao i da animira mlade i neopredeljenje. Važno je da dođu do što većeg broja glasača u narednih nekoliko meseci. To uključuje terenski rad, organizaciju događaja, kampanje na društvenim medijima i direktno komuniciranje. Neophodno je informisati birače o planovima i viziji za Beograd, ali i ukazivati na nesposobnost, korumpiranost i neispunjavanje megalomanskih obećanja prestoničke vlasti.

“Osim toga, opozicija treba da se iskaže kao politička snaga koja će unaprediti transparentnost, odgovornost i vladavinu prava. Obećanja o smanjenju korupcije i poboljšanju upravljanja gradom mogu privući podršku građana. Ali, ovo je klizav teren jer ukoliko budu neubedljivi, građani će poslušati glas koji odzvanja u svim medijima o tome da su svi isti. Obećanja moraju biti realna i kredibilna”, kaže Beširi.

U beogradskoj kampanji, kaže, treba se fokusirati na lokalne probleme. Ukazivanje na lošu infrastrukturu, prljav grad, reke i vazduh može biti mobilišuće za mnoge. Podseća da mladi i neopredeljeni glasači imaju ključnu ulogu.

“Opozicija treba da usmeri napore na angažovanje ovih grupa, nudeći politike koje odražavaju njihove vrednosti i brige. Grupacija od 18 do 30 godina najmanje izlazi na izbore kada gledamo procente izlaznosti. Ukoliko se generiše kampanja koja bi njima bila razumljiva i doticala njihove brige, kao što su bezbednost, nasilje, dostupnost narkotika, mogućnost zaposlenja posle završene škole – potencijalno bi donela nove glasove”, kaže on.

Što se tiče prigradskih opština, u kojima dominira SNS, po Beširiju valja pažljivo razmotriti tamošnja interesovanja i brige građana i na osnovu njih napraviti strategiju za njihovo prevlačenje na opozicionu stranu.

“Prigradske opštine suočavaju se s ekonomskim problemima, uključujući nezaposlenost, lošu infrastrukturu, divlju gradnju, siromaštvo… Mnogi delovi Beograda su i danas bez kanalizacije. Građanska opozicija treba da istakne ekonomske planove koji će doprineti poboljšanju standarda, stvaranju radnih mesta i podsticanju privrednog rasta. To je težak zalogaj imajući u vidu da se ni semafor nije otvorio u Srbiji bez svečane vrpce koju je Vučić isekao. Ipak, ukazivanje na propale investicije, izneverena obećanja, s jasnim predlogom kako rešiti komunalne i socijalne probleme, može opoziciju staviti na put osvajanja većeg broja glasova. Pitanje je samo da li opozicija ima dovoljno sredstava, finansijskih i ljudskih, za ovako intenzivnu kampanju, jer svakako vremena nema”, kaže Beširi.

Dodaje da je i tema unapređenja zdravstvenog i obrazovnog sistema važna za građane.

“Opozicija treba da obeća bolje usluge u ovim sektorima i veći pristup kvalitetnom zdravstvu i obrazovanju. Ukoliko opozicija nema konkretna, nova i održiva rešenja, možda je bolje da se ne bavi ovim pitanjima”, kaže Beširi, dodajući da teme korupcije i transparentnosti treba da bude objedinjujuće za celokupnu opoziciju na svim izbornim nivoima.

Za sve ovo, ponavlja, neophodan je mukotrpan rad. Takođe je važno predložiti lokalne kandidate koji su upoznati s potrebama i specifičnostima lokalnih sredina.

“Upotreba društvenih medija za širenje poruka i angažovanje mladih birača može biti efikasna strategija, pored korišćenja tradicionalnih glasila, koliko god je to moguće u ovakvoj medijskoj situaciji. TikTok za približavanje grupaciji od 18 do 24, Instagram grupaciji od 18 do 35 godina, Tviter uticajnijoj grupaciji 35+ i Fejsbuk – gotovo svima. Negativne kampanje ka opoziciji smo viđali u proteklih nekoliko izbornih ciklusa: opozicija bi mogla na isti način da odgovori vlastima”, kaž on.

Beširi smatra da je odnos građanske opozicije prema desnoj važan.

“Bez obzira na značajne ideološke razlike, građanska opozicija treba da bude otvorena za dijalog i saradnju sa desnom opozicijom, kako bi se formirala opoziciona vlast ukoliko politička situacija to bude zahtevala. Građanska opozicija treba da insistira na zajedničkim ciljevima koji se tiču demokratije, vladavine prava i prosperiteta Srbije”, kaže on.

ŠTA BI ZNAČILA EVENTUALNA POBEDA OPOZICIJE

Dušan Spasojević smatra da bi eventualna opoziciona pobeda na beogradskim izborima bila simbolički izuzetno važna, dala bi veliki podstrek građanima koji ne podržavaju naprednjačku vlast, i pokazala bi da je vladajuća stranka pobediva i na najvažnijim terenima. “Osim toga, ona bi potpomogla resurse opozicionih stranaka, a mi bismo posle promena verovatno saznali i za do sada nepoznate afere sadašnje vlasti. Postoje, međutim, tu i izazovi. Može naime da se desi scenario iz 1997. godine, kada se opoziciona vlast u Beogradu vrlo brzo raspala nakon sukoba između SPO-a i DS-a. Međutim, ako se SNS pokaže toliko slabim da izgubi Beograd, to će onda govoriti da postoji temeljna promena u društvu. A onda će i ova stranka više biti fokusirana na očuvanje vlasti na nivou Republike nego što će podrivati gradsku vlast. Opasnosti postoje, ali su benefiti mnogo veći”, kaže Spasojević, i dodaje da bi promena gradske vlasti bila i test za opoziciju: da li su suštinski drugačiji od SNS-a ili samo žele da uzmu vlast i moć.