Posle trostrukog, dvanaestogodišnjeg mandata na čelu Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA, International Atomic Energy Agency), u Beograd je prošle nedelje, prvi put, došao Muhamed el Baradej, dobitnik Nobelove nagrade za mir i gotovo legendaran direktor ove "hladnoratovske" organizacije koja, za razliku od mnogih, u moderna vremena uopšte nije izgubila ni svoj smisao ni svoj uticaj na međunarodnu politiku. Neposredno pre nego što je saopšteno da će ga krajem godine na mestu generalnog direktora naslediti japanski diplomata Juki Amano, El Baradej je sa Srbijom potpisao takozvani dodatni Protokol o neširenju nuklearnog naoružanja, a potom se ceremonijalno susreo sa svim našim državnim liderima.

Dan ranije, u društvu potpredsednika Vlade i ministra nauke i tehnološkog razvoja Božidara Đelića, El Baradej je obišao Institut za nuklearne nauke Vinča da bi video kako napreduje program nuklearne dekomisije VIND za koji je IAEA izdvojila znatna sredstva, najveća koja je dala nekoj državi. Pošto je vinčanski reaktor ugašen, a reaktorsko gorivo još 2002. godine, u vreme Vlade Zorana Đinđića vraćeno u Rusku Federaciju, pokrenut je program dekomisije kako bi se rešio problem otpada. Za njegovu potpunu realizaciju, seckanje reaktora na komade i odnošenje primarnog radioaktivnog otpada u Rusiju, od potrebnih 25 nedostaju još dva miliona dolara. Tokom El Baradejeve posete se čulo da se konačni transport otpada u Rusiju očekuje 2010. godine, kada će se srpska nuklearna epopeja sasvim okončati.

U zaštitnoj opremi i nazuvkama, generalni direktor i cela pratnja su obišli ugašeni reaktor, ali i novoizgrađeno, zasad prazno skladište za sekundarni otpad manje radioaktivnosti što je, istinu govoreći, samo jedan veliki, čvrst i dobro ofarban hangar, posle čega je El Baradej pokazao zadovoljstvo i rekao više lepih reči o saradnji agencije sa Srbijom. "Nismo nikada mislili da je Srbija razvijala nekakav program nuklearnog oružja", rekao je Muhamed el Baradej razgovarajući posle obilaska sa nekolicinom novinara u upravnoj zgradi Instituta. "Bili smo samo zabrinuti zbog broja godina koje su prošle od kada je gorivo iz reaktora uskladišteno. Što vreme više prolazi, ono postaje sve veća potencijalna opasnost."

VREME: Posle tri mandata na čelu Međunarodne agencije za atomsku energiju, možete li nam reći da li bi, po vašem mišljenju, svet bio bolji da nikada nismo ovladali nuklearnim tehnologijama?

MUHAMED EL BARADEJ: Moj odgovor je – ne. Naravno da nuklearna tehnologija, kao uostalom i svaka druga tehnologija, poseduje i svoju cenu i svoje blagodeti. Verujem da, ako se pravilno njome upravlja, dobrobiti od nuklearne tehnologije daleko, daleko nadmašuju njenu cenu. Nuklearna energija obezbeđuje oko 16 odsto svetske proizvodnje struje, a trenutno se očekuje izuzetno veliko povećanje izgradnje i upotrebe nuklearnih reaktora. To će obezbediti mnogo više energije za buduće generacije. Bez energije nema razvoja, a bez razvoja u suštini nema života. Uvek moramo da se setimo da još uvek imamo oko dve milijarde ljudi koji troše samo dva dolara dnevno, a bez energije za njih neće biti razvoja. Pored toga, ne treba zaboraviti ni da se nuklearna tehnologija izuzetno često koristi i u medicini, ona je nezaobilazna u dijagnostici raznih vrsta raka i mnogih drugih bolesti. Primenjuje se u čitavom nizu oblasti, čak i za unapređenje proizvodnje hrane i svuda je potrebno izgraditi istraživački ili energetski nuklearni reaktor.

Morate priznati da ni opasnosti nisu naivne.

Uvek u životu prihvatate neke rizike jer znate da benefit daleko prevazilazi cenu koju možete da platite. Ljudi moraju da shvate da u životu nema besplatnog ručka. Sve dolazi uz neku cenu i neku dobrobit. Ako uzme te kao primer bilo koje hemijsko jedinjenje koje ima mnoge mirnodopske primene i stalno se koristi u medicini, često se pokaže da se od njega takođe može napraviti i hemijsko oružje ili neko od oružja koja mogu da unište dobar deo naše civilizacije. Ništa ne dolazi besplatno. Tako je u svemu. Upravo zato moramo biti sigurni da se nuklearna energija, odnosno nuklearna tehnologija u celini, koristi uz najviši mogući nivo osiguranja i bezbednosti. Ali, to je naš posao, to je ono što mi u Agenciji pokušavamo da učinimo, to je ono što sprovodimo zajedno sa pojedinim državama kroz različite ugovore i pravnu regulativu.

Koliko se danas oslanjamo na iskustva Černobilja?

Naučili smo tešku lekciju sa Černobiljom. Međutim, to je bio stari reaktor koji očigledno ne bi ni približno ispunio današnje bezbednosne standarde. Od tada, u poslednjih dvadeset godina, Hvala Bogu, nije se dogodila nijedna ozbiljnija nuklearna katastrofa. To je pre svega zahvaljujući tome što je svuda u svetu dramatično povećana bezbednost nuklearnih reaktora. I može se reći da je svet danas bezbedan od ove vrste nuklearnih incidenata. Ali, kao što ja uvek kažem, ne možemo zbog toga samo sedeti na lovorikama, moramo ostati podjednako obazrivi, moramo nastaviti da rešavamo svako moguće pojedinačno bezbednosno pitanje sa ozbiljnošću koju ono zaslužuje. Zato danas i jesam u Vinči jer ovde postoje izvesni bezbednosni problemi koje ćemo zajednički rešiti. Ali, nije rešenje da kažemo kako nećemo da koristimo nuklearnu tehnologiju.

U Srbiji još od Černobilja postoji moratorijum o izgradnji nuklearnih elektrana. Ko odlučuje o tome koje će se zemlje pridružiti nuklearnom klubu?

Takva odluka je na svakoj pojedinačnoj zemlji, kao suvereno pitanje za svaki narod ponaosob. Odluka o tome da li koristiti nuklearnu energiju za proizvodnju električne energije treba da predstavlja pitanje o kome moraju da odluče svi građani neke zemlje. Međutim, mi kao međunarodna agencija uopšte ne učestvujemo u tome. Mi smo tu da obezbedimo sve informacije koje su potrebne pojedinim zemljama i pomognemo im da naprave svoja nuklearna postrojenja za proizvodnju struje, što uključuje tačnu procenu i analizu njihovih energetskih potreba, neophodne sigurnosne infrastrukture, posledice po životnu sredinu, ljudske resurse, cene takvih postrojenja i ekonomije vođenja nuklearnih postrojenja. No, države na kraju same moraju doneti odluku da li će krenuti ka nuklearnoj energiji. Naše je samo da se pobrinemo da ako krenu tim putem, to rade uz visoke mere bezbednosti koje neće dopustiti da se ugroze ljudski životi.

U jednom intervjuu pre par godina ste rekli: "Ako svet ne promeni kurs, rizikujemo samouništenje." Da li smo danas promenili kurs?

Rekao sam to u kontekstu razvoja nuklearnih oružja. I dalje imam isto mišljenje. Ako nastavimo da proizvodimo nuklearno oružje, pre ili kasnije ćemo sami sebe uništiti. Na sreću, trenutno postoji tračak nade. Američki predsednik Barak Obama i ruski predsednik Dmitrij Medvedev pregovaraju o približavanju povodom nuklearnog razoružanja. Te pregovore prati jedna sasvim nova klima u svetu. Možete da vidite ljude kao što je Henri Kisindžer kako zagovaraju smanjenje nuklearnih arsenala. Javila se i takozvana globalna nulta inicijativa, kojoj se priključilo mnogo naučnika, političara i javnih radnika širom sveta. I svi traže da se sasvim oslobodimo nuklearnog oružja.

Još od Hladnog rata, vaša agencija se može doživeti i kao neka vrsta svetskog nuklearnog policajca. U kojoj meri smo, po vašoj proceni, danas zaštićeni od "nuklearnog holokausta"?

Mislim da je sigurnosni sistem trenutno nefunkcionalan. Tokom dvanaest godina vođenja agencije video sam sistem koji ima dvostruke standarde, koji nije održiv i koji bi sasvim lako mogao da uništi svet kakav poznajemo. Živimo u svetu gde ako posedujete nuklearno oružje, još uvek vas drugačije tretiraju. Nuklearne bombe vam kupuju zaštitu. Pritom, devet nuklearnih sila poseduje nuklearno oružje, dok svim ostalim zemljama govore: "To je opasno, nemojte da ga dirate." Stvar je u tome što ne možete zadržati takav režim, stalno govoriti da je nuklearno oružje loša stvar, ali nastaviti sa oslanjanjem na njega, jer sa takvim pristupom ne možete da zaustavite druge zemlje da i one postanu nuklearne sile. Moguća su samo dva puta – ili idemo ka svetu bez nuklearnog oružja i odbrambenim sistemima koji se ne oslanjaju na njega ili ka većoj proliferaciji nuklearnog oružja.

Zajedno sa agencijom, pre tri godine ste dobili Nobelovu nagradu za mir zbog vaših "napora da sprečite vojnu primenu nuklearne energije". Kad je reč o nuklearnoj proliferaciji, odakle trenutno dolaze najveće pretnje?

Tu je uvek opasnost od nuklearnog terorizma, a poslednjih godina vidimo i sasvim nov fenomen. Neke zemlje razvijaju tehnologije kao što je obogaćivanje koje omogućuju da se nova nuklearna oružja lako i brzo naprave. Tako, mada ne prave sama oružja, ona im, ako napuste ugovor o zabrani proizvodnje nuklearnih oružja, postaju dostupna za samo nekoliko meseci. Međutim, ovog trenutka sam optimističan jer vidim da se kurs polako menja. Ali bih želeo da vidim i neke konkretne akcije u narednim godinama, da se, na primer, u američkom Kongresu odblokira protokol o zabrani nuklearnih proba, ali i da se prihvate i ugovori kao što je zabrana proizvodnje nuklearnog materijala. Kao što znate, promovisao sam da se na međunarodnom planu usvoji jedan nov protokol kojim bi se ceo takozvani gorivi proces stavio pod međunarodnu kontrolu, tako da čak i ako već imate nuklearno oružje, u rukama nemate samo nuklearno gorivo. Ima puno stvari da se uradi, ali mislim da smo najzad krenuli na pravu stranu.

Hajde da razgovaramo o Iranu. Da li ova zemlja proizvodi oružje za masovno uništenje?

Postoji ozbiljna zabrinutost oko Irana. Još uvek ima puno pitanja na koja nemamo odgovor. Međutim, nismo videli nijedan konkretan dokaz da Iran razvija program za proizvodnju nuklearnog oružja. No, ima puno sumnji u to šta su prave namere Irana u budućnosti. Mi nismo videli nikakav program za proizvodnju oružja. I sada je izvesno da Iran radi na nuklearnom programu za mirnodopsku primenu, ali međunarodna zajednica nije sasvim uverena da njegov cilj nije proizvodnja oružja. Međutim, to je pitanje izgradnje poverenja. Iran bi morao po ovom pitanju biti mnogo otvoreniji nego što je danas, morao bi potpisati dodatni protokol sa Agencijom, kako bismo stvorili pouzdaniji sistem provere. Bez tog protokola ne možemo da damo potpune garancije međunarodnoj zajednici. No, već godinama govorim da će se "konačno rešenje" za iranski nuklearni problem, ali i za nestabilnosti na Bliskom istoku, naći u saradnji i razgovorima između SAD i Irana, kao glavnog igrača u regionu. To je jedini način da se podigne uzajamno poverenje. A to nije tehničko pitanje.

Da li će se vaš glas bolje čuti nego u slučaju Iraka?

Mislim da se, kad je reč o Iranu, naš glas dobro čuje. Mi konstantno govorimo da u Iranu nismo videli vojni nuklearni program. I to isto ponavljaju SAD. Ako pogledate poslednju izjavu američke državne sekretarke Klinton, videćete da ona kaže kako ne zna u šta da veruje jer ima toliko različitih verzija. To je sasvim drugačiji stav od onog koji smo imali pre četiri godine kad je Bušova administracija govorila da to u Iraku jeste vojni program i da Irak pravi nuklearno oružje. Tada su se SAD sukobile sa IAEA zato što im se nismo pridružili u tim izjavama. Smatram da je glas Agencije važan jer može da pomogne da se izbegne eventualna katastrofa na Bliskom istoku. Podsećam vas da je rat u Iraku započeo na lažnim dokazima o navodnom nuklearnom programu. Nadam se da su ljudi izvukli neke pouke iz primera Iraka gde nam nije dozvoljeno da završimo naš posao i da je potonji rasplet pokazao da je trebalo da nas poslušaju.