Posle bitke svi su generali pametni, a pobednici minulih bitaka su obično nepodnošljivi. Pokret Otpor izašao je kao pobednik iz najvažnije bitke koju je Srbija vodila od Drugog svetskog rata naovamo – Slobodan Milošević protiv sopstvenog naroda – a ovih dana, više od šest godina nakon pobede, izlazi knjiga koju su sastavila tri otporaška "generala" i veterana nekoliko naknadnih "obojenih" istočnoevropskih revolucija. Da je reč o memoarskoj prozi, mogli smo saznati svašta o zakulisnim igrama oko 5. oktobra 2000, a verovatno i niz sočnih detalja iz "predrevolucionarnih" zimskih protesta od pre deset godina.

Umesto toga, tri stara otporaša – Srđa Popović, Andrej Milivojević i Slobodan Đinović – ponudili su čitaocima nešto sasvim drugačije: priručnik Nenasilna borba, 50 ključnih tačaka, namenjen pre svega onima koji tek nameravaju da krenu njihovim stopama. Engleska verzija ove knjige objavljena je prošle godine, u izdanju američkog Instituta za mir, a domaća (izdavač je Centar za nenasilne akcije i strategije) izlazi ove nedelje.

Da se odmah razumemo: ovo nije lako štivo. Gotovo dvesta stranica Nenasilne borbe ispunjeno je, između ostalog, složenim dijagramima i grafikonima koje je teško razumeti ako se propratni tekst pažljivo ne pročita od početka do kraja. Šta je to moć, odakle izvire, na čemu počiva i kako je podriti? Kako se suprotstaviti naizgled svemoćnom aparatu represivne države? Šta ako vas uhapse, isprebijaju, ucene? Kako organizovati demonstracije, proteste, generalni štrajk? Ovo su složena pitanja koja zahtevaju složene odgovore. Oni koji očekuju nešto nalik Tehnologiji državnog udara Kurcija Malapartea, Anarhističkom kuvaru iz šezdesetih ili i danas aktuelnom Komunističkom manifestu s kraja prošlog veka, biće teško razočarani.

U ovom otporaškom priručniku nema ideologije, priručnika za prvu pomoć, recepture za poništavanje dejstva suzavca, ni uputstva za pravljenje Molotovljevih koktela (svega toga, za one koje to zanima, ionako ima na internetu). Jedno poglavlje, doduše, bavi se takozvanom bezbednosnom kulturom, ali sve su to zdravorazumski saveti tipa: "ne ostavljajte važne papire na stolu" i "pazite šta pričate preko mobilnog telefona". S druge strane, naći ćete gomilu korisnih informacija o tome kako se prikupljaju sredstva za kampanju, kako raspodeliti radne zadatke i kako voditi administraciju pokreta. "Čak i gerila mora da održava vozni red javnog transporta", upozoravaju autori priručnika, i obrazlažu: "U toku strateške nenasilne borbe, naučićete da organizujete, upravljate i stičete tehnička znanja i veštine. U protivnom, sledbenici vašeg protivnika, koji već poseduju te veštine, nastaviće da vode državu u postkonfliktnom periodu i biće u mogućnosti da ponište promene za koje ste se borili." Poučno, nema šta, a neki bi rekli – malo kasno za nas.

Banalna istina od koje autori ni u jednom trenutku ne beže jeste da je za neneasilno obaranje nasilju sklonih režima važnije poznavanje modernih menadžerskih tehnika i računovodstva nego konspiracije i ratnih veština. Termini kao što su "SWOT analiza", "standardni format plana" i "strateška izgradnja kapaciteta" jesu nešto čime će morati da nauči da barata svako ko reši da knjigu proradi do kraja. Teško da je slučajno što su neki od prvobitnih osnivača Otpora postrevolucionarne karijere nastavili na polju biznisa, marketinga i menadžmenta.

A neki su nastavili dalje, podučavajući srodne duše u Gruziji, Ukrajini, Belorusiji i još nekim zemljama koje zbog "bezbednosne kulture" ovde nećemo pomenuti. Otporaški pelcer za nenasilnu revoluciju nije se svuda podjednako dobro primio, ali je neporeciva istina (na kojoj autori u svojoj skromnosti ne insistiraju) da je način na koji je okončana vladavina Slobodana Miloševića primer koji stoji rame uz rame sa Gandijevom borbom protiv Britanaca, čileanskim otporom protiv vojne hunte, o Gruziji i Ukrajini da ne govorimo. Knjiga je očigledno prevashodno namenjena inostranom čitaocu – autori u šali kažu da su je prvo izdali u Americi kako bi tamnošnjoj omladini pomogli da zbaci tiraniju aktuelnog predsednika – pa je stoga fokus na Srbiju namerno izbegnut. Među primerima i citatima istaknutim u knjizi ima, naravno, ponečeg iz Srbije, ali tu su i Gandi, Sun Cu, Vinston Čerčil i Horhe Luis Borhes. Obimna bibliografija, filmografija i spisak korisnih internet sajtova su tu da upotpune udžbenik.

Domaći čitalac će, bez obzira na ideološko usmerenje, biti donekle razočaran, a odnekle dirnut. Tako će se pristalice teorija zavere, po kojima su događaji od 5. oktobra deo svetske zavere protiv Srbije, a Otpor ispostava zapadnih tajnih službi (a takvih u Srbiji, ako je suditi po rezultatima izbora, ni danas nije malo), osetiti prikraćene kada shvate koliko je dosadnog kancelarijskog (čak bi se moglo reći štreberskog) rada stajalo iza ove organizacije. S druge strane, oni koji su 5. oktobra i ranije stajali nasuprot policijskim kordonima, dočekaće ovu knjigu sa pomešanim osećanjima: uz grafikone i dijagrame, naći će mnogo fotografija i Coraxovih karikatura iz zimskih protesta ’96/97. i dana uoči 5. oktobra. Strast i zanos koji prosto kipte iz tih slika stoje u oštrom kontrastu sa suvoparnim sadržajem i podsećaju na reči jednog velikog revolucionara (koji, nažalost, nije citiran u knjizi) da "revolucija nije isto što i svakodnevan, običan život". Seća li se još ko tog čoveka?