Iako je događaj bio najavljen brojnim plakatima "Udruženja potomaka solunskih boraca od 1912. do 1920", koji su pozivali građane na miting, Mitrovčani su tog četvrtka očigledno imali pametnija posla, jer se, osim nekolicine članova Udruženja, dvadesetak novinara i šačice radoznalaca u zakazano vreme nije pojavio niko. Tačno u jedanaest, na trg su pristigli potomci solunaca: dva kršna momka u majicama "Kosovo je Srbija", plus još dvojica u majicama "Neću u Evropu" (ćirilica, Miroslavljevo pismo), jedan sa transparentom "NATO, Yenkee Go Home", te nekoliko postarijih ljudi. Grupica se zaustavila kod obeliska u pomen žrtvama NATO bombardovanja i UČK koji je prošle godine podignut tik uz most, a preko puta čuvenog kafića Dolče vita.

Kada su se novinari svetskih i domaćih agencija, koji su dotad sedeli u kafiću, okupili i postavili kamere, reč je uzeo Marijan Ilinčić, ispred pomenutog udruženja. On je najpre rekao da nije slučajno što su se okupili baš na to mestu, kod Spomenika istine (kako se obelisk zvanično zove). "Nema potrebe da objašnjavam zašto spaljujemo američku zastavu", rekao je on, a zatim je održao kratak govor o "izdajniku Tadiću", koji je sa Evropskom unijom potpisao "sraman i nečastan sporazum" kojim se priznaje "lažna država Kosovo", a zbog čega Tadić i njemu slični "treba da se stide". Neko je odmotao američku zastavu srednje veličine, neko je prineo upaljač, plamen je liznuo ali je utom, kao za pakost, niz Ibar dunuo jak vetar i ugasio ga. Posle dva-tri ponovljena pokušaja zastava je posuta benzinom i u tren oka izgorela.

Došao je red na Tadića, koji se na slici veličine metar sa metar rukuje sa Rajsovom, s tim što je na glavu predsednika Srbije uz pomoć fotošopa montirano keče, a iznad dopisano: "Dogovoreno: dajem Kosovo za EU". I ovaj put je benzin pomogao da objekt mržnje brzo izgori, sa sve osmesima Tadića i Rajsove, tako da je na pločniku ostala samo gomilica pepela. Dok je plamen još tinjao, jedan stariji čovek je viknuo: "I njega lično treba da spalimo", što je od članova bilo propraćeno odobravajućim psovkama. Nakon toga, Ilinčić je dao nekoliko kratkih izjava za domaće medije (strancima je poručio da nisu dobrodošli), a zatim su se svi brzo razišli, članovi Udruženja u pravcu grada, a novinari ka Dolče viti. Ceo događaj je više podsećao na performans konceptualnih umetnika nego na protestni miting najavljen na plakatima, i Mitrovica je još pre podneva utonula u prazničnu dremljivost.

Ovo, inače, nije prvi put da pomenuto udruženje spaljuje Tadića i Rajsovu: isto su učinili pred mnogo većim brojem ljudi nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, na protestnom mitingu 25. februara, s tim što je slika bila manjeg formata, a zastava Evropske unije. Iz nekog razloga, Javni servis RTS-a tada nije pomenuo ovaj detalj u izveštaju sa protesta, kao što nije pomenuto ni prvomajsko spaljivanje. I štampani mediji su ga jedva zabeležili, što nije nikakvo čudo jer su novine izašle tek tri dana kasnije.

Na većinu Mitrovčana sa kojima je ovaj reporter razgovarao Ilinčićev performans je ostavio mučan utisak, dok nekolicini stranih novinara nije bilo jasno kakav je to narod koji svoju frustraciju zbog gubitka Kosova izražava spaljivanjem sopstvenog predsednika (zašto su spaljeni zastava i Rajsova zaista nije bilo potrebe tumačiti). Ilinčić je, osim što je aktivista Udruženja, i predsednik lokalnog džudo kluba, a svojevremeno je bio jedan od vođa "čuvara mosta", koji su s početka dvehiljaditih branili severni deo grada od Albanaca. Danas čuvara više nema – most obezbeđuju UNMIK policija i KFOR – ali je Ilinčić ostao aktivan, pa je, između ostalog, bio na čelu udruženja koje je sakupilo novac za izgradnju Spomenika istine, a blizak je poslaniku Demokratske stranke Srbije Marku Jakšiću i predsedniku Srpskog nacionalnog veća Milanu Ivanoviću. Iako ni DSS ni SNV zvanično nisu učestvovali u organizaciji "mitinga", u Mitrovici se bez dozvole Jakšića i Ivanovića ne dešava ništa, pa ni ovakvi performansi.

Narod tamo ima većih problema od Tadića i sporazuma sa EU: severna Mitrovica je deo Srbije i to se, između ostalog, može videti i po rastućim cenama. Ko nema sreću da radi u zdravstvu, obrazovanju, ili policijskim "paralelnim strukturama", pa ne prima duplu platu iz budžeta Srbije, jedva sastavlja kraj sa krajem. Privreda, ako se izuzmu kiosci, prodavnice i kafići, praktično ne funkcioniše otkad je Trepča zatvorena. Slab odziv Mitrovčana na poziv na javno spaljivanje Tadića mogao bi da znači da moćnici koji su dosad pod čvrstom kontrolom držali političke i ekonomske tokove u gradu polako gube podršku, a koliko je taj utisak tačan, saznaćemo čim se nakon lokalnih izbora prebroje glasovi.