Premisa 1: Pravni sistem Srbije garantuje pravo na pokretanje upravnog spora za zaštitu prava na pristup informacijama od javnog značaja.

Premisa 2: Ne postoji pravo žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja u slučaju da pravo na pristup informacijama povredi neko od “sedam veličanstvenih” koje je Zakon o slobodnom pristupu infomacijama zaštitio od samog sebe, odnosno sopstvene primene.

Zakoni logike vode ka konkluziji da će pravo na pristup informacijama biti brže, jednostavnije i efikasnije zaštićeno ukoliko ga povredi neko od “sedam veličanstvenih”, jer je u tom slučaju za njegovu zaštitu nadležan jedan organ i jedan postupak manje.

SEDAM VELIČANSTVENIH

Ali, antička logika neprimenljiva je i nemoćna u “sudaru” sa novom pravnom misli, čiji korifeji brane boje Upravnog suda u navedenim slučajevima. Zasluge za njen nastanak podjednako pripadaju i Transparentnosti Srbija koja je, držeći se zakona “kao pijan plota”, pokušala da uz pomoć Upravnog suda dođe do zaključka Vlade, razloga za određivanje tajnosti podataka o broju respiratora u Srbiji ili informacije o tome da li je zaista Grad Beograd u ime predsednika Republike poklonio građanima Beograda 10.000 zastava. Upravni sud se, očigledno smatrajući da je zakonodavac pogrešno stao na pola puta pruživši za “sedam veličanstvenih” samo delimičnu, tj. ograničenu zaštitu od uznemiravanja, našao pozvanim da za njih uspostavi potpuni izuzetak od prava na pristup informacijama od javnog značaja.

Procesno posmatrano, Upravni sud je svoj raskošni talenat za inovacije iskazao kroz double (dve faze upravnog spora) – double (dva pravna instituta) učinak. U prvoj fazi – prethodnog ispitivanja podnete tužbe sutkinje pojedinke su tužbe odbacile zato što “tužilac uz tužbu nije priložio dokaz da je zahtev za pristup informacijama od javnog značaja dostavio tuženom organu …, niti je sudu dostavio dokaz da je naknadni zahtev – urgenciju dostavio tuženom …”. Pitanje koje se logično nameće jeste zašto bi to bilo sporno kada citat besprekorno odražava uslove koje tužba zbog ćutanja uprave, saglasno članu 26 st. 1 Zakona o upravnim sporovima, mora da ispuni ukoliko želi da izbegne da bude odbačena zbog toga što uz nju nisu priloženi svi dokazi propisani članom 22 st. 3 tog zakona?

Sporno je, i za Riplijevo “Verovali ili ne”, to što Upravni sud u kopijama elektronske pošte dostavljenim uz tužbu ne prepoznaje dokaz o dostavi iako je poslata sa zvanične elektronske adrese tužioca na zvaničnu elektronsku adresu tuženog, određenu prema tada važećem Informatoru o radu Vlade Republike Srbije kao adresu za dostavljanje zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Razlog tome su korifeji nove pravne misli koji ne dozvoljavaju da ih ograniče članovi zakona koje, o tempora o mores, citiraju u obrazloženju svoje odluke. Za razliku od čl. 22 st. 3, koji kao qonditio sine qua non za vođenje upravnog spora propisuje kopiju zahteva, kopiju zahteva o naknadnom traženju i dokaz o predaji ovih podnesaka nadležnom organu, nova pravna misao kopernikanski zaključuje da navedeni dokazi da su zahtev i naknadni zahtev dostavljeni tuženom nisu priloženi uz tužbu… “jer nema potvrde tuženog organa kojima se dokazuje prijem ovih podnesaka elektronskim putem …”.

MISAO SLOBODNA OD PRAVNE LOGIKE

Takvo rezonovanje Upravnog suda rađa nekoliko nedoumica. Pre svega, nejasno je da li na taj način Upravni sud želi da izazove sukob nadležnosti sa prekršajnim sudom ili je jednostavno reč o kolegijalnoj želji da se prekršajnom sudu olakša neki budući posao. Naime, dokaz o prijemu podnesaka nad kojim lamentira Upravni sud je pravni institut Zakona o elektronskoj upravi, koji sadrži član 39 istoimenog naziva. I za čiju povredu je predviđena prekršajna odgovornost odgovornog lica u organu i novčana kazna od 30.000 do 150.000 dinara
(čl. 47). Nezavisno od motiva, Upravni sud se zahtevom da tužilac dostavi dokaz koji ne postoji “krivicom” tuženog, koji je to i postao zato što je ćutao povodom tužiočevog zahteva i naknadnog zahteva za pristup informacijama, oštro obračunao sa reliktom prošlosti – pravilom da se negativne činjenice ne dokazuju (negativa non sunt probanda).

Umesto da ceni dokaze koje mu je tužilac dostavio uz tužbu i obrazloži zašto im nije poklonio veru, na primer, zbog sumnje u njihovu autentičnost ili tačnost, Upravni sud se odlučio za slobodarsku misao, tj. misao slobodnu od pravne logike i logike prosečnog građanina koja se može očekivati u datim okolnostima. Suprotno članu 26 Zakona o upravnim sporovima, koji izričito propisuje dokaz o predaji podnesaka nadležnom organu, zahvaljujući novoj pravnoj misli, potvrda tuženog organa kojima se dokazuje prijem podnesaka iz člana 39 Zakona o elektronskoj upravi postala je uslov bez koga nema upravnog spora u slučaju ćutanja uprave.

Ispunjenje obaveze na strani podnosioca zahteva i tužbe – dostavljanje dokaza o predaji na kojima zasniva svoju tužbu (onus proferendi) nije dovoljno. Od tužioca se, bez pravnog osnova i pogrešnom primenom prava, zahteva da dostavi dokument koji nije ni predviđen Zakonom o upravnim sporovima kao uslov za pokretanje upravnog spora. Štaviše, dokument koji se traži može da nastane samo u slučaju da tuženi kao primalac zahteva ispuni svoju dužnost propisanu drugim, tačnije Zakonom o elektronskoj upravi. I čije propuštanje predstavlja povredu zakona na koju se Upravni sud ni ne osvrće. I zbog koje bi, u slučaju vođenja prekršajnog postupka, teret dokazivanja da je kao primalac zahteva potvrdu o prijemu elektronskog podneska poslao podnosiocu odmah, na isti način na koji je podnesak poslat, bio na tuženom.

ČINOVI DRAME

Drugi čin ove drame odigrao se pred tročlanim većima u postupku po prigovoru protiv navedenih odluka o odbacivanju tužbe. Uz manje disonantne tonove, koji su neizbežni kod horskog izvođenja, i ovu fazu postupka obeležila je nova pravna misao prema kojoj je rešenjem sudije pojedinca pravilno odbačena tužba tužioca “jer uz tužbu nije dostavio sve dokaze iz člana 22 Zakona o upravnim sporovima”. Kao što svaki horista, u težnji da postane solista, s vremena na vreme da lični pečat pojedinim deonicama, tako su i članovi veća dali svoj doprinos novoj pravnoj misli u Srbiji. Nešto manji doprinos i iskorak u odnosu na sutkinje pojedinke predstavlja kategorički imperativ, suštinski potvrda navoda iz prigovora, da je organ “dužan da stranci potvrdi prijem podneska poslatog elektronskim putem odmah i to na isti način na koji je podnesak poslat, … što podrazumeva slanje odgovarajućeg obaveštenja”.

Daleko je kapitalnije delo zaključak da “tužilac uz tužbu nije priložio potvrde o prijemu elektronskih dokumenata… koje je izdao primalac elektronskog dokumenta … i koje sadrže obaveštenje o prijemu…”. Njegov značaj ogleda se u činjenici da sud ne koristi kondicional kada opisuje dokaze koji mu nedostaju za postupanje (npr. “potvrda koju bi mu izdao” ili “koju je trebalo da mu izda”), već tvrdnju da potvrda o prijemu postoji. Ko je izvor informacije i da li je pribavio navedene potvrde, Upravni sud ne otkriva. Štaviše, odlukom da se ne održi usmena javna rasprava jer “nije bilo potrebno neposredno saslušanje stranke radi utvrđivanja činjeničnog stanja”, u situaciji kada ni tuženi nije bio u prilici da da odgovor na tužbu jer je tužba odbačena u fazi njenog prethodnog ispitivanja, onemogućene su svojevrsne ordalije tokom kojih bi tužilac bar bio u prilici da objasni zašto dostavlja kopije svoje elektronske pošte o slanju zahteva umesto mejlove tuženog o njenom prijemu. Utisak horskog izvođenja dodatno pojačava saznanje da je tužilac istog dana dobio sve tri odluke iako se datumi njihovog donošenja veoma razlikuju.

U trećoj fazi, Transparentnost Srbija će pokušati da od Ustavnog suda dobije mišljenje o navedenim odlukama. Za sada, nema dovoljno razloga za paniku. Međutim, problem sa virusima jeste njihova virulentnost, tj. brzina kojom se šire i mutiraju. U slučaju da ova slobodarska pravna misao nađe svoju primenu u, na primer, “krivici”, bilo bi zanimljivo videti kako bi javni tužioci postupali po navodima krivične prijave zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita, uz koju je dostavljena elektronska pošta prikrivenog islednika – davaoca mita upućena javnom funkcioneru, ali ne i mejl primaoca mita koji to potvrđuje.

Ono što podseća na nju je ovogodišnja presuda Apelacionog suda u Beogradu, doneta u postupku za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i naknadu štete, prema kojoj je neosnovano pozivanje tužioca da je rešenje doneo nenadležan organ (zbog isteka mandata) budući da nije dostavio dokaz da je odluka Vlade, kojom je imenovan v. d. direktora tuženog, stavljena van snage nekom drugom odlukom nadležnog organa iako svako rešenje o postavljenju vršilaca dužnosti izričito predviđa trajanje i istek mandata, s obrazloženjem da “… sud nema ovlašćenje da odlučuje da li je odluka Vlade zakonita ili ne”.