Beogradske zgrade zidane u prošlom veku da budu osobene i lepe, zgrade koje su važne po dušu i život grada, zamenjuju jednoobrazne i hladne, stakleno-metalne nove zgrade. Struka i građani se tome protive, pokušavaju da dokažu zašto je to pogrešno, ali uprkos zdravom razumu, na kraju ipak bude po volji onih koji zagovaraju rušenje i zaradu. I tako iz dana u dan, sve više i vidljivije, Beograd postaje klonirani Dubai.

Najnovija na spisku lepih starih beogradskih zgrada za rušenje nalazi se u Ulici admirala Geprata 14, u okviru Prostorne celine Ulice kneza Miloša. To je nekadašnja zgrada državnog računovodstva, danas poznata kao zgrada sa koje je izvršen atentat na Zorana Đinđića, premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke.

UKOLIKO STANJE DOZVOLJAVA

Aktuelnu priču o njoj treba početi podatkom da je Vlada Srbije na sednici u decembru 2020, Prostorno kulturno-istorijsku celinu “Područje uz Ulicu kneza Miloša u Beogradu” proglasila za kulturno dobro, što je zatim i objavljeno u “Službenom glasniku RS” broj 159 od 30. decembra 2020. godine: “Područje uz Ulicu kneza Miloša u Beogradu utvrđuje se za prostorno kulturno-istorijsku celinu”. Ovoj odluci je prethodio projekat Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada, što znači da je svaki pojedinačni objekat na ovom prostoru dobio svoju valorizaciju i mere zaštite, koje obezbeđuju dalje očuvanje ovog područja i svih njegovih vrednosti. O tome je te godine Zavod priredio izložbu Spomeničko nasleđe Ulice kneza Miloša.

Međutim, ovogodišnjeg 31. januara, odbornici Skupštine Beograda izglasali su izmene i dopune Plana detaljne regulacije za deo bloka između ulica Admirala Geprata, Kneza Miloša, Balkanske i Nemanjine iako se nalazi u okviru celine Ulice kneza Miloša, koja je, kako je maločas napisano, proglašena za kulturno dobro. Tog istog dana, glavni gradski urbanista Marko Stojčić je rekao medijima da je “reč samo o jednoj maloj intervenciji na objektu koji je nekada koristila Vojska Srbije radi nekih tehničkih unapređenja. To napominjem jer su se u medijima pojavile informacije da se ruše neki objekti koji su pod zaštitom, što apsolutno nije tačno”.

Zatim su tokom prošle nedelje stručnjaci u medijima upozoravali da je u okviru tog bloka zgrada u Admirala Geprata 14 predviđena za rušenje, što bi trebalo sprečiti zbog njene arhitektonske vrednosti (o čemu ćemo kasnije) i naročito zbog činjenice da je odatle izvršen atentat na premijera Đinđića. Niko iz gradske vlasti ih nije demantovao.

Na pitanje “Vremena” Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada kakve su mere zaštite predviđene za ovu zgradu, odnosno, da li je Zavod izdao dozvolu za njeno rušenje, odgovoreno nam je da se odluka kojom je Područje uz Ulicu kneza Miloša u Beogradu utvrđeno za kulturno dobro “neće menjati”. Precizirano je da je “objekat u Ulici admirala Geprata br.14 vrednovan kao objekat od vrednosti”. Međutim, dodaje se i da je, “na osnovu stavova iznetih na sednici Stručnog veća održanog u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, u okviru kojih je iznet podatak o ruševnom stanju objekta, odlukom definisano”, i sad sledi deo najvažniji po sudbinu zgrade – “da se objekat čuva ukoliko stanje objekta, tehničke i statičke karakteristike konstrukcije to dozvoljavaju. Ukoliko ne, moguće ga je zameniti novom fizičkom strukturom u skladu sa merama zaštite za nove objekte i posebnim merama tehničke zaštite, pri čemu arhitektura i oblikovanje novog objekta moraju biti usmereni na maksimalno unapređenje i afirmaciju spomenika kulture Amam kneza Miloša u njegovom zaleđu”.

Ukratko, zgrada jeste zaštićena u okviru celine, pa ako neko hoće da je rekonstrukcijom sačuva – to će biti po zakonu, ali i ako proceni da je, na primer, narušena statika zgrade ili već nešto drugo, može da je sruši i takođe se neće ogrešiti o zakon. Budućnost zgrade u Admirala Geprata 14 je, znači, u rukama investitora.

POUČENI ISKUSTVOM

Sazidana je 1911. godine kao Zgrada državnog računovodstva, a u okviru kompleksa koji je još knez Miloš Obrenović tridesetih godina 19. veka namenio državnim institucijama, po čemu je nazvan – Vladin kompleks. Predstavlja jedan od najstarijih urbanih kompleksa u Beogradu. Godine 1836. tu je podignut dvor namenjen sinovima kneza Miloša, Mihailu i Milanu. Naredne godine pridodat mu je park, prvi javni park u Srbiji. Kad je krajem 19. veka tu završena zgrada Ministarstva finansija, park je nazvan Finansijski. Kompleks je zaokružen gradnjom zgrade državnog računovodstva, o čijem rušenju se ovih dana polemiše.

Projektovao ju je Stevan Savković, poznati beogradski arhitekta i potonji ministar građevine Kraljevine Jugoslavije, za čijeg mandata su doneti mnogi važni zakoni za struku poput zakona o putevima. Bio je učesnik Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata. Zgrada računovodstva je prvobitno imala prizemlje i sprat, a tridesetih godina prošlog veka nadzidan joj je još jedan sprat. Zgrada je primer akademskog stila, skladnih proporcija i odmerene arhitekture, vredan je primer srpskog arhitektonskog nasleđa.

Činjenica da je najavljeno rušenje zgrade odakle je 2003. pucano na premijera Đinđića dalo je novu dimenziju ovoj priči. Demokratska stranka je pre desetak dana zatražila od gradskih vlasti “da se odmah zaustave planovi o rušenju, da se zgrada sačuva i renovira bez narušavanja njenog izgleda, ali i da se adekvatno obeleži zbog svih istorijskih događaja koji su za nju vezani”. Odgovor još nisu dobili, a sudeći po objavama na njihovom sajtu, nisu ga ni ponovili.

U polemici koju je pokrenula informacija o mogućem rušenju, govori se o isticanju statusa prethodne zaštite nad ovom zgradom. Radi se o roku od tri godine posle kojih Zavod za zaštitu spomenika kulture grada treba da predloži, ili ne predloži, Republičkom zavodu da se neki objekat proglasi spomenikom kulture, pa da ovaj potonji, pod uslovom da se složi sa predlogom, sve to prosledi Vladi na glasanje i usvajanje. Dešava se da neki od ova dva zavoda ne stigne da završi svoj deo zaduženja, pa da status prethodne zaštite nakon tri predviđene godine istekne. Posle toga investitori od nje mogu da rade šta im je volja. Međutim, Zgrada državnog računovodstva je, podsetimo se, deo prostorne celine koja je kulturno dobro, znači da podleže potpuno drugim zakonima i da za nju ne važi rok važnosti prethodne zaštite. Zato je moguće pretpostaviti da će se njeno eventualno rušenje pravdati onim već navedenim mišljenjem Zavoda po kome je postojeću zgradu moguće zameniti novom ako nema dobre statičke i tehničke karakteristike.

Istoričari umetnosti smatraju da ne postoji način kako bi se u ovaj istorijski ambijent uklopio moderni objekat. Smatraju da, iako je investiranje nemoguće zaustaviti, neophodno je imati svest o kulturno-istorijskoj baštini zato što se ne može zarad nečije finansijske dobiti zaboraviti na nacionalni interes. Predlažu da se sačuva fasada ili da se bar urade odlivci tj. da se ona ponovi na novom objektu i to u punoj masi, kako ne bi izgledala kao prislonjena kulisa. Kao dobar primer pominju tri zgrade bivše Američke ambasade koje su srušene, izgrađen je savremeni objekat, ali je prethodna fasada potpuno obnovljena i vraćena.

Da li je bio moguć kompromis između zaštitara kulturnog nasleđa i investitora koji još uvek nije ozvaničen? Rekonstruisana Zgrada računovodstva u istim gabaritima imala bi nešto više od 3000 kvadratnih metara, dok bi nova zgrada na njenom mestu mogla da ima 10.000 kvadratnih metara, pa je naivno očekivati da će je njen budući vlasnik samo rekonstruisati.

Ovog ponedeljka odbornici Skupštine grada usvojili su i Plan detaljne regulacije bloka između ulica Nemanjine, Svetozara Markovića, Kralja Milana i Kralja Milutina, zbog gradnje stambeno-poslovnog kompleksa. Taj blok je star jedan vek i u njemu su zgrade Gradske štedionice i kultne kafane “Manjež”. Marko Stojčić, gradski urbanista, tvrdi kako je ovom odlukom javni interes zaštićen i da nema razloga za brigu. Videćemo, ali nam iskustvo govori da će tada biti kasno.