"Jasenovački logoraši su klani noževima, ubijani bradvama, sekirama, čekićima, maljevima i gvozdenim polugama, streljani i spaljivani u krematorijumima, živi kuvani u kotlovima, vešani, satirani glađu, žeđu i hladnoćom jer se u logorima živelo bez hrane i vode…"

Ovo je citat iz udžbenika istorije za osmi razred osnovne škole u Srbiji. U tim udžbenicima najviše je ratova i užasnog stradanja, mučkih napada naših vekovnih neprijatelja, da bi se istorija završila Osmom sednicom, Četrnaestim kongresom SKJ-a, hrabrom i mudrom politikom Slobodana Miloševića i, naravno, NATO bombardovanjem.

Kakvi su zapravo naši udžbenici istorije za osnovne škole?

Odgovor na ovo važno pitanje daće Akademski odbor nevladine organizacije Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi (sa sedištem u Solunu), koji je upravo okončao komparativno istraživanje udžbenika istorije u jedanaest zemalja ovog regiona: Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, Turskoj, Grčkoj i na Kipru. Na čelu Akademskog odbora, koji čine najpoznatiji istoričari iz čitavog sveta koji se bave Jugoistočnom Evropom je čuvena istoričarka Marija Todorova, a na projektu su angažovani i stručnjaci iz svih zemalja regiona. "Vreme" je razgovaralo sa dr Dubravkom Stojanović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu koja uz dr Milana Ristovića u ovom timu predstavlja Jugoslaviju.

"VREME": Kako je osnovan Akademski odbor? Centar za demokratiju prvenstveno se bavio ekonomskim pitanjima…

DR STOJANOVIĆ: Pošlo se od ideje da u svim narodima Jugoistočne Evrope, nažalost pretežno zavađenim, istorija i istorijska svest igraju vrlo važnu ulogu, što se naročito pokazalo poslednjih deset godina u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Ma kako različito procenjivali uzroke tih ratova, svi smo bili svedoci da je istorija vrlo često bila korišćena kao argument u propagandne svrhe, ili kao sredstvo psihološke pripreme za rat: bilo tako što je falsifikova, bilo prećutkivanjem nekih njenih delova ili forsiranjem drugih, ti zavađeni narodi zapravo su pripremani za neki, nazovi "istorijski revanš".

Udžbenici istorije i nastavni programi imaju ključnu ulogu u formiranju istorijske svesti.

Kakvi su ti udžbenici? Koliko prate savremene naučne tokove?

Preovlađuju duboko tradicionalni udžbenici. Često se u njima mogu naći interpretacije koje su u nauci sasvim napuštene, ali iz različitih razloga te interpretacije ostaju u udžbenicima. Iako su se analizom udžbenika bavili ili istoričari sa velikim iskustvom, posebno u bavljenju svojom nacionalnom istorijom, ili stručnjaci za balkansku istoriju, zanimljivo je da smo često bili potpuno zatečeni onim što smo nalazili u tim udžbenicima. Dolazili smo u paradoksalnu situaciju u kojoj smo, s jedne strane, mogli da vidimo kako jedan isti događaj u udžbenicima različitih zemalja može do te mere da bude različito prikazan da, kad ne biste znali o čemu se radi, ne biste pomislili da se radi o istom događaju!?

Na primer?

Balkanski ratovi su tu možda najzanimljiviji; oni su sami po sebi dosta složeni, a u dva balkanska rata donekle su se promenile strane u sukobu. Za zemlje učesnice rezultat je bio potpuno različit: Turska je doživela potpuni krah na evropskom kontinentu, i od tada je zadržala samo mali deo koji joj je ostao do danas. U turskim udžbenicima ovaj događaj je gotovo tabu tema i nema pravog objašnjenja. Jedino objašnjenje koje se daje jeste da se tu zapravo radilo o delatnosti britanskih obaveštajnih službi koje su podstakle balkanske ratove protiv Otomanskog carstva. Dakle, u pitanju je, naravno, zavera! U bugarskim udžbenicima ovi ratovi imaju potpuno drugačiju interpretaciju: Bugarska je doživela vrlo neprijatan poraz u Drugom balkanskom ratu, uz to se našla suprotstavljena svojim saveznicima iz Prvog balkanskog rata. Interpretacija Prvog balkanskog rata u Srbiji jeste da je to bio rat kojim su povraćene srpske zemlje koje su posle dolaska Turaka izgubljene, pa je samim tim taj rat doživljavan kao konačno obnavljanje teritorija, u prvom redu Kosova i Makedonije, koje su pripadale srpskoj srednjovekovnoj državi.

Otkrivali ste, verovatno, i neke dosad nepoznate stvari?

Ono što je meni bilo novo i vrlo zanimljivo jeste viđenje albanske strane: kada smo uporedili udžbenike, videli smo da se u Albaniji Prvi balkanski rat i mirovni ugovori koji su iz njega proizašli doživljavaju kao potpuna nacionalna katastrofa, kao događaj kojim je, kako kažu, podeljena albanska nacionalna teritorija na albansku državu koja je tada stvorena i na Kosovo koje je, po interpretacijama u albanskim udžbenicima, nepravično pripalo Srbiji. I ovo se tumači kao rezultat zavere velikih sila. Kada suočite ove dve priče, srpsku i albansku, onda lakše razumete snagu emocija koje se angažuju u ovom sukobu: ako srpska strana oduvek uči i misli da je legitimno pravo Srbije da povrati svoje srednjovekovne teritorije, što je apsolutno deo istorijske svesti svih nas, a ako albanska strana veruje da je ona balkanskim ratovima najviše oštećena, a srpska smatra da su Albanci jako mnogo dobili osnivanjem države, onda je reč o vrlo dubokom nesporazumu koji kasnije, političkom upotrebom, izaziva snažna osećanja koja doživljavaju erupciju u tim povremenim sukobima.

Bez obzira na različito "čitanje" istorije, među narodima Jugoistočne Evrope ima i mnogo sličnosti…

Kada se stvari pogledaju malo dublje, ispostavlja se da svi narodi ovog regiona, bez obzira na interpretaciju pojedinih događaja, imaju identičnu matricu, pre svega u viđenju sebe i drugoga. I tu, na tom nivou nacionalnog identiteta, sa manjim ili većim razlikama, postoji ista vrsta matrice kako svaki od ovih naroda želi da vidi sebe i načina na koji vidi onog drugog.

E sad, taj drugi je promenjiv: krajem 19. i početkom 20. veka Bugari su u toj nekoj imaginarnoj svesti bili glavni neprijatelji, dok su sad Bugari skoro potpuno zaboravljeni i nikako ne spadaju u nekakvu top-listu neprijatelja. Sad su to mesto zauzeli neki drugi, recimo Hrvati, koji su na prvom mestu… Taj "drugi" kao glavni neprijatelj se smenjuje. Međutim, u toj priči o nacionalnim stereotipima i u stvari, u priči o nacionalizmu zapravo i nije važno ko je taj drugi. Svi ti drugi narodi tu su samo da bismo napravili sliku o sebi samima i zapravo na toj negativnoj osnovi mi postajemo sve ono suprotno od "drugoga", ističemo svoju posebnost i sve se svodi da se "oni" ne mogu porediti sa nama.

Znači, za sve je karakteristična narcisoidna slika u vlastitom istorijskom ogledalu…

Osnovni naučni zaključak našeg Odbora vrlo je zabrinjavajuć: osnovna šema na kojoj funkcionišu udžbenici istorije jeste podela između nas i drugoga: mi smo istorijski ispravni, mi nikada ništa zlo drugome nismo uradili, mi nikada nismo vodili osvajačke ratove, uvek smo težili da se oslobodimo tuđinske vlasti, mi smo hrabri, dostojanstveni, pravdoljubivi… Dok je s druge strane taj drugi, ili ti drugi, zavisi od stepena paranoje koliko neprijatelja imamo u datom trenutku, uvek nama činio zlo. S obzirom na to da mi nikada nismo činili zlo, to zlo je iracionalno, nije izazvano ničim konkretnim, ono je metafizičko, jer "oni su prosto takvi".

Takvih smo se poruka i od političara, ali i od naučnika, naslušali u "godinama raspleta"…

"Ovakva podela između nas i drugih može biti opasna u konkretnom političkom ponašanju, i to smo mogli da vidimo u svih proteklih desetak godina: poruka je bila da mi nikada nismo imali nikakve teritorijalne aspiracije, da nikada nismo vodili nikakve osvajačke ratove i da smo žrtva jednog ili svih okolnih naroda. Stvara se mentalitet žrtve, koji sam po sebi nije dobar jer se time zapravo stvara mentalitet izabranog naroda nad kojim se neprestano, u nekoj istorijskoj pravilnosti dešavaju neke više-manje neobjašnjive pojave, neki zločini, kao da je to neka vrsta usuda. S druge strane, to vodi u samoizolaciju, vidite sebe potpuno odvojeno od drugih naroda.

I to nam se upravo dešavalo za vreme Miloševićeveog režima. Takvo tumačenje istorije pokazalo se kao vrlo prijemčivo. Da li zato što je takva manihejska slika vrlo jednostavna?

Ona lako pokreće psihološki mehanizam, ona se koristi posebno u situacijama kakvi su ratovi, kada se želi da se pokrene neki rat. Stvara se sasvim specijalna psihološka situacija: mi smo prošli užasnu izolaciju, sankcije koje su trajale dugo, živelo se sve lošije, ali kao da je postojala psihološka osnova za sve to. Kao da za većinu ljudi nije bila potpuna katastrofa što smo izbačeni iz sveta, što nemamo ambasade, što nemamo avione, što nemamo vozove, što ne možemo nigde… Nažalost, nisam imala utisak da je to izazvalo potpuni slom u našim ljudima.

Više se govorilo kako je to "naša sudbina"…

Da, to je deo priče o istorijskoj žrtvi. S druge strane, postoji ono što je mnogo opasnije, a to je, bojim se, psihološka priprema zahvaljujući istorijskoj svesti da ste vi kao narod istorijska žrtva, za lakšu mogućnost revanša na drugima. To je neka vrsta opravdanja za sve ono što vi sada, recimo, u nekom tekućem ratu ili sukobu činite.

Često se može čuti: jeste, činilo smo zločine, ali činili su i drugi…

To je ta čuvena simetrija koju možete čuti i danas, od predstavnika nove vlasti, kada se postavlja pitanje ratnih zločina i Haga. To je s jedne strane nespremnost da se prihvati svoja odgovornost, a s druge strane je stalno prisutna poruka da je i onaj drugi činio zločine u tome se nalazi opravdanje za naše zločine. Ti užasni zločini počinjeni pre svega u Bosni, ali i u Hrvatskoj, imali su deo opravdanja na svim stranama, ali mi analiziramo ovu ovde. Deo psihološkog opravdanja imali su u tome šta se desilo u Drugom svetskom ratu: koja je strana kojoj koje zlo učinila. Time se, na neki način, pokušava moralno opravdati zločin koji se čini danas. Dakle, ta vrsta revanša dobila je svoju indulegenciju u prošlosti; ona nije naknadno oproštena, kako se to činilo u indulegencijama, već je dobila prethodni oprost, postala je opšte moguća, pa i legitimna. Zbog toga je ta matrica užasno opasna.

Da li je prisutna u svim udžbenicima istorije koje ste analizirali?

Uočili smo je bukvalno u svim udžbenicima, i ona funkcioniše na isti način. Onda možete zamisliti kako to izgleda kada se ti Hrvati, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Bugari, Makedonci, Grci, Turci nađu u konfliktu nižeg ili višeg intenziteta. Kroz školske udžbenike generacije su pripremane i učene da mi nismo činili ništa loše, a da nam ta druga strana sistematski čini zlo.

Vratimo se na primer s početka, jezik je užasno surov…

"Pored ovih matrica o kojima smo govorili problem je i taj strašno surov jezik za koji su deca apsolutno nepripremljena. Uzmimo, na primer, Poznavanje prirode i društva za treći razred osnovne škole, gde je prvi susret dece za prošlošću i gde je iz čitave srpske istorije izvučene sledeće lekcije: Doseljavanje Slovena na Balkan, Srpska srednjovekovna država, Kosovska bitka, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat. Dakle, zbirka ratova, pri čemu je u lekciji o Drugom svetskom ratu, za doba od devet godina, u okviru data posebna preporuka da gledaju filmove o genocidu i da o tome razgovaraju sa roditeljima!? Pri tome, nije objašnjeno šta zapravo znači genocid. Deci od devet godina, potpuno nepripremljenoj natura se ideja o genocidiranom narodu, što je vrlo važno istorijsko pitanje.

Kako ovom problemu prilaze drugi?

Kod Jevreja se već 50 godina ovim pitanjem bave timovi istoričara, psihologa, pedagoga, lekara, dakle stručnjaka iz svih mogućih oblasti ljudskog znanja koji pokušavaju da objasne deci jevrejskog porekla širom sveta šta se to desilo njihovom narodu. Dakle, o tome se mora govoriti, ništa se ne dobija prećutkivanjem, ali tu postoji čitav niz modernih, na naučnim saznanjima zasnovanih metoda, kako o tome razgovarati sa decom. Ovde je taj zločin potpuno ogoljen: srpski leševi plivaju Savom ispod Jasenovca, odvode ljude na streljanje u Kragujevcu… Te strašne slike deo su obavezne lektire za devetogodišnjake.

Kakav je jezik udžbenika?

Ako bi se naši udžbenici lingvistički analizirali, ubeđena sam da bi stručnjaci došli do zaključka da je terminologija prevazilazi jezik "Večernjih novosti" s početka devedestih, dakle onaj najgori govor mržnje koji se mogao naći u našim medijima. To više nije samo pitanje za istoričare. Sasvim sam sigurna da priče o svim tim našim mučkim neprijateljima, klanjima i stradanjima budi u deci užasan strah, anksioznost, trajnu neurozu… Čim je tu strah, odmah je tu i agresivnost, spremnost da se braniš i uzvratiš. Stvara se jedan model razmišljanja o sebi i drugome koji predstavlja psihološku osnovu za neprekidno obnavljanje sukoba.

Sve u svemu, u udžbenici daju vrlo paranoidnu sliku prošlosti, stalne ratove i stradanje…

Neću da kažem da tih sukoba nije bilo, oni su istorijska slika prošlosti, ali problem je u tome što je istorija u ovim sada udžbenicima svedena isključivo na političku istoriju, a politička istorija više-manje na istoriju ratova. Sada u našim udžbenicima nema sadrzaja kojih je ranije čak i bilo: privredne istorije, kulturne istorije… Važno je naći pravi odnos između svih ovih sadržaja. Deci se zapravo poručuje da je politika nešto apsolutno najvažnije što postojiu, da je to ono što, uz ratove, unosi jedinu dinamiku. Insistira se na žestokim adrenalinskim situacijama. Ako je prošlost svedena isključivo na ratove i politiku, onda je to i naša percepcija sadašnjosti: najvažnije reforme izgledaju mnogo manje važne od nekog rata, neke drame, nekog hapšenja…

Šta ćete poručiti ministrima prosvete Jugoistočne Evrope?

Naš završni izveštaj biće jedan sasvim egzaktan prikaz kako je u udžbenicima istorije prikazan onaj drugi, ko je nama sve neprijatelj, kakvi smo mi bili prema drugima, ko su naši heroji, ko su naši antiheroji, kako mi gledamo na njihove heroje… Naš cilj je da se u svih 11 zemalja izvrši pritisak na ministarstva prosvete i da se istorija predaje na moderniji, uravnoteženiji način. Odbor je izdao zbirku tekstova "Detinjstvo u prošlosti", koji bi trebalo da stigne u sve škole u regionu kao prateća literatura uz udžbenike istorije. "Detinjstvo" pokazuje da kada se taj durbin spusti sa površnog nivoa nekakvih ratova i bitaka, na nivo svakodnevnog života, imamo mnogo zajedničkog i da se zapravo nedovoljno poznajemo: deca su masovno bolovala i umirala od istih bolesti, radila vrlo naporno više sati svakodnevno, slabo su se školovala.

Boljim, savremenijim udžbenicima možemo se nadati tek za godinu-dve, a dotle, uteha je, pomalo gorko primećuje naša sagovornica, da neka istraživanja pokazuju kako već negde u avgustu osnovci zaborave 75 odsto onog što su naučili u školi!? Ako je naš cilj da deca nauče istoriju, onda moramo dobro da se zamislimo nad ovim udžbenicima, kaže dr Dubravka Stojanović.