Ponešto o tome šta je rat čuo sam prvi put kad sam krenuo u školu 1935, istovremeno sa zagonetkama matematike, tajnama prirodopisa, recitovanjem pesmica naučenih napamet, čiji smisao često nisam razumeo. Učili smo kako je kralj Petar I Karađorđević prolazio kroz Albaniju i dobio naziv Oslobodilac, njegov sin Aleksandar komanadovao vojskom, da su ga zvali Ujediniteljem. Učili smo, takođe, i o boju na Kosovu. Sve je to u početku za mene bilo školsko gradivo, valjalo ga je nabubati, imao sam dobro pamćenje, nije bilo teško. Nisam mnogo razmišljao o tome kako je sve to zaista bilo, kako su se osećali ljudi iz te silne istorije, ali pitao sam ponekad dedu, pitao sam oca. Deda bi se nasmešio, jednom mi je pokazao četiri oficirske sablje koje je posedovao kao rezervni sanitetski kapetan austrougarske vojske. Tata je bio regrutovan u Austrougarskoj, prošao neku oficirsku školu, poslali su ga u Albaniju, govorio je o “paljbi iz prikrajka”, nisu znali ko se bori protiv koga, srpska vojska, razna albanska plemena, leševi u snegu, bio je dezertirao i s mukom se kroz zaraćenu Evropu probijao kući. Pričao mi je o tome obično uveče kad bismo sedeli pored tople peći. Ja sam voleo da slušam priče o ratu, ali on mi je radije recitovao balade Getea i Šilera ili čitao bajke Oskara Vajlda. U mojoj glavi sve se činilo kao priča – i balade, i sablje, i ratovi, i crvena krv na belom snegu. Nisam shvatao da je nešto od toga za nekoga bila stvarnost, kao za mene kad sam dobio bicikl. Naravno da nisam imao pojma da neki Adolf Hitler u Nemačkoj sprema novi rat – Drugi svetski rat.

To je bilo pre više od osamdeset godina. Da li sam ja, ovaj starac koji piše, istovetan kao to dete?

RAT I SUMNJIVI MIR

Ovih dana stalno, sada u realnom vremenu, nameću mi se pojmovi rata i mira na drugi način. “Rat i mir” je odličan naslov romana Lava Tolstoja, jednog od najznačnijih tekstova svetske literature, logično je da sam ga se setio i odbacio jer sad nije najpogodniji momenat da analiziram likove hrabrog Andreja Bolkonskog, lepe Nataše Rostove i meni najmilijeg Pjera Bezuhova. U poređenju sa Napoleonovim bitkama, danas se ratuje mnogo strašnijim oružjima, strada neizmerno više ljudi. Rat je briga koja nas proganja iz dana u dan iako ja i moji najbliži živimo u miru. Doduše, bez garancije dokle će potrajati.

Lepim rečima “Mir Božiji!” poželeće kroz koji dan pravoslavni hrišćani jedan drugome srećan Božić. “Šalom Alejhem”, pozdravljaju Jevreji, “Selam Alejkum”, muslimani. Svi na rečima žele mir, baš svi, ali ratuju pozivajući se na boga u čije ime se pozdravljaju želeći mir koji ruše. Živimo sa strahovitim protivrečnostima.

Diskusije o ratu se nameću i za kafanskim stolom, i kad se okupljamo oko domaće trpeze. Biće to tema za ponekog i u novogodišnjoj noći, i na proslavi Božića.

Neke ratove danas doživljavamo nervozno i zabrinuto jer su geografski blizu. Najbliža granica Ukrajine je udaljena dva sata brze vožnje od nas, komšiluk takoreći, za udaljenije oružane sukobe sležemo ramenima ili nismo ni čuli za njih. Doduše, mnogo toga mi u Srbiji doživljamo bolnije od ostalih Evropljana, pogotovu Skandinavaca ili Švajcaraca; ne tako davno osećali smo na svojoj koži kako izgleda kad bombe padaju oko tebe.

Kao dete sam slušao kako u mom Banatu 1940. pevaju na melodiju bećarca “alaj volem što smo neutralci”. Nisam znao šta su ili ko su ti neutralci, ali sviđalo mi se kako se peva, pa se nisam odmah setio da pitam. Pesma nam nije pomogla. Aprila 1941. Hitlerove “štuke” istresale su svoj teret na Beograd, a ja sam se aprila 1944. našao u Aušvicu.

ZANAT KLANJA I INDUSTRIJA SMRTI

Istorija je velikim delom nabrajanje ratova, stvaranje i uništavanje država, pojava i nestajanje naroda. O tome svedoče hijeroglifi u piramidama, pričaju proroci Starog zaveta. Sve to što nam se danas događa nije ništa novo.

Zigmund Frojd, proučavalac čoveka, i Albert Ajnštajn, proučavalac prirode, dopisivali su se o raznim temama, pa tako 1933. Zigmund Albertu piše: “Pretpostavljam da čovek poseduje samo dve vrste nagona: ili su takvi da hoće da očuvaju i ujedine, nazivam ih erotskim u smislu erosa u Platonovoj ‘Gozbi’, seksualnim prošireno na popularni pojam seksualnosti – ili drugi, koji žele da uništavaju i ubiju; ukratko ih nazivam nagon agresije i nagon destrukcije”.

Agresija kao nešto pozitivno, agresija ljubavi? Čini mi se da se ta analiza bez daljeg može primeniti na ratove nastale i pre i posle tog pisma, a na poseban način na ratove vođene širom pokojne Jugoslavije. Poneko oseća slast, gotovo seksualno zadovoljstvo kada ubija, kada shvati da poseduje moć da drugom čoveku oduzme život. Možda to nigde nije jasnije dolazilo do izražaja nego u mestu koje se zove Jasenovac. Tamo je štošta postalo jasno. Danas se malo ko seti da je ime tog mesta – gde se obavljao užasni ručni rad, gde su ljudi ljudima presecali grkljane, dželati osećali kako krv žrtava lapti na sopstvenoj ruci – tako lepo. Esesovci su se gadili da ubijajući prljaju ruke, izmislili su prvo kamione dušegupke, pa gasne komore. Izgradili su industriju smrti, izdigli se iznad prostog zanata klanja.

RAT DO RATA

Od samog nabrajanja ratova u XX veku zavrti mi se u glavi: Drugi burski rat, Rusko-japanski rat, Prvi svetski rat, Oktobarska revolucija, Grčko-turski rat, Španski građanski rat, Japansko-kineski rat, Drugi svetski rat, Rat na Pacifiku, Korejski rat, Rat za oslobođenje Alžira, Vijetnamski rat, građanski rat u Kambodži, rat u Sudanu, mađarski ustanak, rat za Suecki kanal, građanski rat u Gvatemali, rat u Zalivu svinja na Kubi, Iransko-irački rat, građanski ratovi u Jugoslaviji, NATO bombardovanje SR Jugoslavije… U XX veku vodilo se devedesetak sukoba i građanskih ratova.

Nabrajam i gde se sve ratuje tokom poslednjih dveju decenija: borbe su se vodile u Avganistanu, čitali smo o ratu za Obalu Slonovače, Treći zalivski rat, Građanski rat u Čadu, rat Hutija u Jemenu, građanski rat u Šri Lanki, Libanski rat, rat na Kavkazu između Rusije i Gruzije zbog Abhazije i Južne Osetije, građanski rat u Libiji, rat u Siriji, rat u Maliju, rat u Centralnoafričkoj uniji; upravo su u centru pažnje napadi Hutija na brodove u Crvenom moru pa Amerika i Nemačka šalju ratne brodove da osiguraju plovidbu, rat u Ukrajini, rat Izraela protiv Hamasa, Treći rat za Nagorno-Karabah… U ovom, XXI veku, već smo dobacili do dvadesetak oružanih sukoba.

Suština ovog nabrajanja je da deo čovečanstva stalno ratuje, a drugi deo, u modernom dobu, posmatra, i ponekad za nekog navija, na televiziji i na internetu. Zavidim Švajcarskoj, ali mi smo ovde gde jesmo.

RUSKO–UKRAJINSKI I IZRAELSKO–PALESTINSKI RAT

Rat koji Rusija vodi u Ukrajini nije nam samo blizu, već nam je i nekako blizak. Na televiziji svake večeri rasejano posmatram ruševine kuća, leševe, paljbu artiljerije, dronove i rakete, tvrda lica boraca, uplakanu decu, očajne žene. Govore jezikom koji nam je blizak, kad se jadaju – gotovo sve razumemo. Njihove muke bolje od svih ostalih Evropljana razumeju građani Srbije, nedavno su doživeli nešto slično. Ne ustručavam se da iznesem ličnu misao: opsada Sarajeva bila je strašnija.

Ukrajina ima otvorenu granicu prema zapadu, žene, deca, starci mogu da odu, jeste, strašno je jer ostavljaju očeve, muževe, braću, imovinu, ali spasavaju žive glave. Stanovnici centralnog dela Sarajeva eventualno su mogli da beže samo kroz uski tunel ispod aerodroma, po njima nisu samo na slepo udarale topovske granate, snajperisti sa brda gađali su čak i decu kad bi se usudila da idu do bunara po vodu, jer vodovod odavno nije funkcionisao. Da li je zaista moguće da je među tim ubicama sa planinskih visova bilo i nekih mojih poznanika? Voleo bih da odbacim tu misao, ali mogu li? U Sarajevu pod opsadom bilo je strašnije nego sada u nesrećnoj Ukrajini.

Na čelu medijske pažnje Ukrajini je mesto ukrao rat između Izraela i oružane palestinske organizacije Hamas. Kao mnogi sukobi, i taj je zapravo “zamenski rat”. S jedne strane je uz Izrael Amerika, stidljivo za nju navijaju zemlje negdašnjih masovnih ubica Nemačka i Austrija, sa druge uz Palestince su Iran, Saudijska Arabija, Kraljevina Jordan, Turska. U Pojasu Gaze gladuju, boluju, ginu pod najvećim mukama deca, žene, starci i nemaju kuda da beže i ne vide nigde nikakav spas. Tvrdim da je strašnije nego što je kod nas bilo gde u najgorem trenutku.

Za mene lično još je i gore. Imam bliske rođake u Izraelu, sestru od ujaka, njenu decu, njene unuke i praunuke. Ne mogu da sudim hladne glave, a do 7. oktobra, krvavog pira Hamasa, navijao sam za Palestince, za državu kakvu je zamišljao osnivač cionizma Teodor Hercl – zajedničku zemlju Jevreja i Arapa.

RATOVI KOJI DOLAZE

I taj će se sukob nekako završiti. Prestaće za neko vreme. A ratovi u budućnosti?

Posle Prvog svetskog rata osnovano je Društvo naroda “da se tako nešto više nikada ne bi dogodilo”. Dogodio se Drugi svetski rat. Posle njegovog kraja osnovane su Ujedinjene nacije “da se tako nešto više nikada ne bi dogodilo”. Događa se, samo što nije ceo svet odjednom u ratu. Užasno je za takve muke stotine hiljada ljudi koristiti izraze “događa se” ili “dogodilo se”. Nemamo prave reči za to što se “događa”, ali ne smem da zanemimo.

SAD i Rusija se u vojnom pogledu sve više interesuju za Arktik. Doskora je to bilo pretežno područje pod ruskom kontrolom, ali odnedavno Amerika može da raspolaže švedskim i finskim bazama i aerodromima. Situacija se promenila. Novo poprište za vojne sudare kada se jednog dana u Ukrajini sukob najzad zamrzne?

Bojim se da su užasi u Ukrajini i u Pojasu Gaze, pretnje na Crvenom moru i blizu Severnog pola sitni okršaji u poređenju sa uzajamnim pretnjama Kine i SAD u Tihom okeanu. Ta najveća vodena površina na kugli zemaljskoj nije nimalo tiha. Tragajući za potencijalnim oružanim sukobima, nije više dovoljno gledati karte pojedinih zemalja, moramo da posmatramo celu kuglu globusa.

Zanimljiv je bio navodno otvoreni razgovor Bajdena i Sija. Šetali su se lepim parkom, sekretari i telohranitelji se nisu videli. Kineski predsednik tečno govori engleski. Gospoda predsednici su delovali miroljubivo. Možda će upravo posed oružja koje može da uništi svet i u XXI veku garantovati mir. Kakogod bilo, Amerika više nije sama svetski policijac i sudija, tu su Kina, trenutno oslabljena Rusija. Da li je zloslutni Orvel pogrešio? Hajde da se ponadamo.

Sve češće viđamo slike uniformisanih likova u zamračenim sobicama kako stikerima i dugmićima upravljaju projektilima koji ciljano ubijaju pojedince, a kao “kolateralnu štetu” civile. Ubijenu decu, žene, muškarce nazivamo civilima jer je dosadno reći da su nevini. Bojim se da će se sve češće i više ubijati iz mračnih sobica. Videli smo nosioca Nobelove nagrade za mir Baraka Obamu kako iz udobne fotelje na ekranu posmatra ubijanje neprijatelja. Gde bude neophodno raščišćavati terene, ako se negde baš mora otići “na lice mesta”, poslaće androide. Šta će nam veštačka inteligencija ako to ne može da sredi?

Zar novogodišnji brojevi novina ne bi trebalo da budu veseli, optimistički, izvor nade za srećne dane sa novim datumom? Hajde da pomislimo kako je sva ova prethodna pretpraznična zloslutnost zapravo naučna fantastika. Literatura. Beletristika. Fikcija. Dragi čitaoci vole da se naježe, zar ne?

Puštam sa Jutjuba Balaševića: “Samo da rata ne bude!”

Preostaje mi da vernicima i nevernicima od sveg srca poželim mir Božji, šalom Alejhem, selam Alejkum.