Kiša koja je prethodnih dana pala u i okolini Beograda dobro je došla građanima jer je na čudan prirodan način sprala prašinu koja se podigla iznad grada i gušila sve njene stanovnike. Posle kiše automobili su osvanuli prekriveni nekom čudnom blatnjavom masom, ali je vazduh bio prozračniji i moglo je da se lakše diše. Razlog za ovakvo stanje leži u činjenici da smo imali vanredno vruće leto bez kiše, da je dobar deo grada raskopan i da se ulice ne peru prema nekom standardu na koji smo možda u prošlosti bili navikli.

"Beograd – grad kranova" slogan je koji je promovisao sadašnji gradonačelnik Siniša Mali još u vreme kada je i formalno preuzeo tu dužnost u proleće 2014. godine, nekoliko meseci nakon što je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas smenjen preletanjem dela gradskih odbornika na stranu koalicije okupljene oko SNS-a u jesen 2013. godine.

I zaista, širom Beograda se zida: nekoliko stambenih "kapija", tržnih centara, megalomanskih građevinskih projekata… Centralna zona u velikoj meri je raskopana, gužve su nesnosne, ali, vlast obećava: videćete kada se sve to završi, da će grad da zablista i da bude spreman za još turista oko Nove godine.

Četiri godine od prevremene smene, moguće je napraviti neki pregled onoga što je u gradu urađeno i možda na pravi način uporediti petogodišnje upravljanje Đilasa i njegovog tima sa onim što je Siniša Mali uradio sa svojim saradnicima. U zbiru, situacija je sledeća: ovi danas se hvale kako su stabilizovali finansije/budžet grada i kako će od naredne godine da uđu u veliki investicioni ciklus "na zdravim osnovama", dok uporedni podaci, predstavljeni u analizi koju je u leto 2017. godine objavio Fiskalni savet govore o tankim rezultatima na tom polju i pokazuju da su dugovi umanjeni za deset odsto, a da su investicije pale, na godišnjem nivou, sa oko 200 miliona evra, na skromnih 80 miliona evra, a da najveći problem, restrukturiranje Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd (GSP) nije odmaklo od početka i da je situacija možda i lošija nego u vreme Đilasa.

Fiskalni savet u svojoj analizi notira da je administracija Siniše Malog dovela u red finansije grada umanjenjem duga i vraćanjem onoga što je bilo ostalo da se plati raznim gradskim komunalnim preduzećima i drugim institucijama (plaćanja "u docnji" bila su više od 14 milijardi dinara), ali jeste konstatovao da je nivo investicija spušten na veoma nizak nivo koji ne omogućava dinamičan razvoj grada.

U ovom kontekstu će se narednih meseci odvijati predizborna bitka za Beograd u kojoj, za sada, samo pokret Dosta je bilo izlazi sa nekim predlozima o tome kako na bolji način raspolagati javnim novcem i kako sa ovim što sad imamo uraditi više, dok su drugi i dalje tihi i kao da čekaju da neko javi da su izbori tad i tad pa da vidimo da li će se na njima odlučivati o konceptu razvoja glavnog grada ili će se nadmetati sa Aleksandrom Vučićem i u pobedi u Beogradu tražiti trend koji će dovesti do njegovog pada.

SA MILIJARDU NA 400 MILIONA: Početak 2014. godine obeležilo je dramatično upozorenje tadašnjeg člana Privremenog organa upravljanja Beogradom Siniše Malog koji je rekao da je dug Beograda veći od milijardu evra. To je značilo da grad duguje više nego što je iznos kompletnog budžeta za godinu dana i moglo je zaista da prepadne ljude, da pomisle da je grad na ivici bankrota.

Međutim, brzo će se videti da je to bila samo predizborna priča bez osnova i kada bi neko danas bio u prilici da pita Malog zašto je to govorio, verovatno bi dobio zanimljiv odgovor. I tada, kao i danas, znalo se da je dug nešto veći od 400 miliona evra, ili oko 250 evra po glavi stanovnika. Za grad koji je u proseku bogatiji od ostatka Srbije ne može se reći da je to ozbiljan problem, a da zaista nije potvrde su stizale i od banaka i međunarodnih finansijskih institucija koje jesu bile spremne da kreditima podrže investicione projekte u gradu.

Analiza budžeta u periodu 2008-2013. pokazuje da su skoro 50 odsto budžeta u Beogradu bile kapitalne investicije: izgradnja dva nova mosta, rekonstrukcija mosta Gazela, izgradnja novih škola, vrtića i domova zdravlja, rekonstrukcija postojećih. U tom periodu, Đilas i njegov tim trošili su javni novac i na pomoć penzionerima, porodiljama, ulazili su u projekte besplatnih udžbenika – dakle, bilo je mnogo programa iz oblasti "socijalne zaštite" i subvencija koji su potom, od 2014. godine ukinuti jer se moralo vratiti bankama ono što je prethodna vlast pozajmila, kako je nova uprava tada objašnjavala.

Siniša Mali je ovog septembra otvorio rekonstruisanu školu u Dražnju, opština Grocka, koja je izgorela pre tri godine, a pre toga, 2015. godine, školu "Ivan Goran Kovačić" na Zvezdari i 2016. obnovljenu osnovnu školu u Malom Mokrom Lugu.

Uostalom, Mali se više ponašao kao gradonačelnik za projekat Beograd na vodi, netransparentni postupak dodele 90 hektara najekskluzivnije zemlje u Beogradu partneru iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, nego što se bavio problemima koje imaju Beograđani. Za to vreme, veliki broj projekata ulepšavanja grada, sređivanja parkića, pešačkih ostrva i fasada bio je u domenu gradskog menadžera Gorana Vesića.

KAPITALNO VS. ŠTEDNJA: Dok je Đilas zasnivao svoj koncept kapitalnih investicija na dugoročnim kreditima od velikih međunarodnih finansijskih institucija, od ove vlasti u poslednje četiri godine nismo čuli ni reč o tome: govorilo se samo o projektu "na vodi" koji bi u grad trebalo da donese milijarde dolara investicija i o tome da se sve radi kako bi se sanirale posledice "štetočinske vlasti".

Međutim, dok su u javnosti govorili protiv onoga što su Đilas i njegov tim radili, u praksi su nastavljali tamo gde je on stao. Primorani čvrstim ugovorima i obavezama završili su radove na petlji kod Hipodroma i sa druge strane Mosta na Adi. Dok će građani pamtiti period upravljanja Dragana Đilasa po velikim i skupim kapitalnim projektima, ova uprava će biti upamćena po fontani na trgu Slavija i prefarbavanju brojnih fasada koje je u velikoj meri rađeno u netransparentnom postupku. Pored toga, zbog unapređenja sistema izdavanja građevinskih dozvola, brojna gradilišta u Beogradu su aktivirana, pa se trenutno u gradu zida na desetine hiljada kvadrata poslovnog i stambenog prostora, što je dovelo do rasta građevinske industrije u celini.

Međutim, za život Beograđana nije urađeno mnogo jer su glavni problemi ostali: pitanje javnog gradskog prevoza, pitanje parkinga, poboljšanje vodosnabdevanja, rešavanje deponije u Vinči i postupka prerade otpadnih voda, te izgradnja "unutrašnjeg prstena" ostali su za neki drugi ili treći mandat. Dok su bili u opoziciji i spremali se za izbore, sadašnji "upravitelji" su radikalno kritikovali način naplate u gradskom prevozu, najavljivali su velike izmene i poboljšanja, a od kad su došli na vlast, samo su prefarbali vozila iz žute u crveno i to je manje-više sve.

PROBLEM GSP–A: Grad godišnje subvencioniše gradski prevoz sa oko 14 milijardi dinara. Ni Đilas ni njegovi naslednici nisu uspeli da unaprede sistem naplate i učine GSP efikasnijim preduzećem. Đilas je bio na udaru 2012. godine kada je u netransparentnom i sumnjivom postupku uveo u proces naplate karata privatnu kompaniju Apeks, a Mali i njegov tim su nastavili tu saradnju.

U izveštaju Fiskalnog saveta problem GSP-a i javnog prevoza navodi se kao najveći i predlaže poboljšanje sistema naplate karata, kao i racionalizacija poslovanja gradskog prevoznika. Savet predlaže otpuštanje oko hiljadu zaposlenih i bolju organizaciju posla po uzoru na sistem koji postoji kod privatnih prevoznika, ali pitanje je da li će se i jedna buduća vlast time baviti.

Ovaj novinar je u vreme uspostavljanja sistema 2012. godine sa svojim kolegama doveo u pitanje opravdanost saradnje sa Apeksom. Vremenom se pokazalo da je gradska uprava ušla u taj projekat bez procene i prave računice, sa kompanijom koja je dala samo tehnologiju, a nije dovela do povećane naplate. Đilas je i nasilnim metodama pokušavao da poveća naplatu, ali od toga nije bilo ništa, dok je uprava predvođena Malim odustala od prinude, ali je subvencije GSP-u "ugurala" i u budžet Republike Srbije, što ranije nije bio slučaj.

Stručnjaci Fiskalnog saveta navode da je trošak subvencija GSP-u jednak onom za Železnice Srbije, koje rade na teritoriji cele države. U zbiru, kao da su svi svesni da se taj problem ne da rešiti bez izgradnje metroa i čini se da se tim problemom ni u budućnosti niko posebno neće baviti. GSP i javni prevoz uopšte jedan je od centralnih problema koji muče većinu stanovnika Beograda.

ZA KOGA DA GLASAMO: Beograđani, ko god oni bili, s obzirom na to da postoje sumnje da vlast naprasno dovodi desetine hiljada ljudi u Beograd ne bi li obezbedila sigurnu pobedu, moći će da biraju između ove vlasti, koja se bavila jednim velikim projektom važnim Aleksandru Vučiću, nesuđenom gradonačelniku u dva navrata, i za sada nepoznate opozicije. Oni koji su na vlasti sigurno neće mahati velikim dometima nego imenom svog vođe, a oni koji im budu bili preko puta moraće ozbiljno da se pomuče da građanima objasne kako imaju program koji će svim građanima u Beogradu doneti bolji i udobniji život.

Da bi se to učinilo, biće potrebno mnogo više od navođenja onoga što ne valja jer su ljudi toga svesni. Biće potrebno da im se kaže šta može da se uradi, za koje vreme i ko će to da plati. I da ljudi poveruju u to.