Od nikada viđeno, do već više puta viđeno, to jest od sinhronizovane blokade saobraćajnica širom Srbije i međunarodnog autoputa uz malo reči, do dugačkih govorancija, protestne šetnje u centru Beograda i kampovanja u Pionirskom parku preko puta ulaza u Predsedništvo na Andrićevom vencu: to je kratak put transformacije ekoloških protesta koji su poslednjih meseci bili prodrmali Srbiju.

U parku desetak šatora, već poznate parole i nekolicina ekoloških aktivista koji su prenoćili u šatorima. Ostaće tu, kažu, dok se ne raspišu vanredni parlamentarni izbori i Skupština i Vlada ne raspuste, posle toga nema smisla da nastave sa protestnim kampovanjem. Na ovaj protest pozvali su Savez ekoloških organizacija Srbije i pokret Kreni-promeni. Zahev jedan, osnovni, i svima poznat: moratorijum na eksploataciju bora i litijuma na najmanje 20 godina i to odmah, pre raspuštanja ovog saziva Skupštine. Inače se protesti nastavljaju. U kojoj formi, nije poznato.

Od revolucionarnog naboja sa blokada puteva u Pionirskom parku ni traga, samo odlučnost već pomalo umornih ljudi da se istraje u ovom demonsrativnom performansu pod vedrim nebom. Petak je bio sunčan i topao, ali se u noći na subotu očekuje pad temparature na 1 stepen iznad nule.

Tu i tamo ekološkim aktivistima priđe neki prolaznik, slučajni ili namerni, iskaže podršku, pita nešto. U petak posle podne Beograđani se nisu bili odazvali prekornom pozivu da se pridruže ljudima iz drugih delova Srbije čije živote ugrožavaju međunarodne kompanije koje truju životnu sredinu, ili, u slučaju Rio Tinta, tek nameravaju da je zatruju zarad profita.

U protekle tri decenije solidarnost nije krasila ni jedan protest, štrajk ili pobunu u Srbiji, bilo da se radi o prosvetarima, studentima ili radnicima u kojoj god  fabrici propaloj u tranziciji, ili sa lošim uslovima za rad i premalim primanjima zaposlenih. Solidarnost ne bi nikada prelazile među sopstvene nelagode ili problema. Tako je bilo i kada su Beograđani, makar jedan nevelik broj njih, protestovali protiv izgradnje Beograda na vodi. Svakog žulja samo sopstvena kula, koju je neko postavio gde joj nije mesto.

Trovanje životne sredine bilo se pokazalo kao problem koji povezuje veći broj ljudi širom Srbije koji i bez toga žive teško. A bilo je mesta u ekološkim protestima i za sve druge nezadovoljne nečim iz nekih svojih razloga. Čini se da je bilo najmanje onih, koji bi bili spremni da u fajt sa državnim organima uđu zbog ideje demokratije ili slobode medija.

Naprednjačka vlast je veštim manevrima, makar privremeno, izduvala pretnju ekoloških protesta. Ljudi je bivalo sve manje, a sa brojem je opadala i pretnja radikalizacije. Ova vlast je već više puta pokazala da je kampovanja, govorancije pune metafora, parabola ili basni ne dodiruju, baš kao ni mirne šetnje ulicama srpskih gradova koje su karakterisale protest "1 od 5 miliona“, pa makar trajale mesecima – sve to kontrolisani mediji mogu da relativizuju. Taktika režima je, sa jednim izletom u demonstriranje državne sile, potpuno suprotna taktici iz doba Miloševića: povuci policiju, izbegavaj konflikte i čekaj da prođe. I svaki put je prolazilo.

Ovaj ciklus ekoloških protesta je na prekretnici: ili će uploviti u mirne vode i izroniti negde posle 3. aprila, ili će neke nepreviđene padavine pokrenuti bujicu koja će poremetiti izbornu kampanju.

A.I.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com