Na poslovnoj vajber grupi jedne kompanije, pošto je predsednik Aleksandar Vučić proglasio vanredno stanje u zemlji u nedelju 15. marta u prajm tajmu od 20.00h, zaposlena majka dvoje dece uzrasta 2 i 5 godina napisala je: "Ljudi, nemam kud, sutra dovodim decu na posao." Vrtići su zatvoreni, kod babe ne može da ih ostavi jer je vanredno stanje i uvedeno da bi se sačuvali životi naših najstarijih sugrađana, a ni otac dece ne može da radi od kuće. Šta onda pametno smisliti od nedelje uveče do ponedeljka ujutro? Koliko je roditelja u Srbiji, zna li se, koji nisu znali šta da rade s decom u ponedeljak? Razume se, nismo Slovenija pa da vlada donese odluku da roditelja koji mora da ostane kod kuće i čuva decu obezbedi s 50 odsto njegovih primanja dok traje korona kriza, bez obzira na to hoće li poslodavac svog radnika plaćati za vreme odsustva s posla i koliko. Takva opcija kod nas nije razmatrana.

Hajde, međutim, da ne govorimo o svim prethodnim danima i propuštenim prilikama. Zašto se čekalo dva cela dana vikenda, zašto tolika uvertira, podizanje temperature, taj krešendo, drama, neizvesnost, nepoverenje prema građanima Srbije pa da se vanredno stanje u zemlji proglašava u nedelju uveče, zar nije možda moglo u nedelju ujutro ili u subotu uveče? Da se ljudi organizuju, naprave porodični plan, razmene mejlove s poslodavcima, angažuju bebisiterku ili makar nezaposlenu komšinicu da im pričuva klince dok ne smisle kako dalje.

Otkako je uozbiljio priču o bolesti koja hara celim svetom (pa je bilo sasvim logično da stigne i u Srbiju), Vučić grdi, moli i preklinje građane Srbije da imaju poverenje, poziva na jedinstvo i solidarnost, a da pritom sebe ne obavezuje ni na šta od toga. Posebno su bili zgranuti premijerka Ana Brnabić i najviši predstavnici vlasti ponašanjem penzionera koji prvog dana

vanrednog stanja nisu iskazali disciplinovanost i poslušnost kakvu inače pokazuju u plaćanju Infostanovih računa. Izašle "bake i deke" na sunce u ponedeljak mada je oštro duvalo, da čekaju u redu u prodavnicama, apotekama, pa da prošetaju po parkovima i trgovima, kad im deca već nisu dovela unuke na čuvanje. Kao da nisu čuli predsednika Vučića koji im je prethodne večeri rekao da ih mnogo voli, da je vanredno stanje uvedeno zbog njih, da se sačuvaju njihovi životi jer su najugroženiji, podsetio ih na njihovu poslovičnu disciplinu i pozvao na poverenje i solidarnost.

A oni, šetnja od ponedeljka sabajle, kao da smrt nije ništa.

DRAGOCENIH OSAMNAEST DANA

Avaj, predsednik kao prvi među nama nije pokazao ni disciplinu niti da mu je stalo do poverenja građana. Napravio je dovoljno gafova u vezi s bolešću kovid-19 zbog kojih teško da može da pozove građane na solidarnost. Prvo mu je 26. februara, dok još nismo imali nijednog zaraženog, bilo strašno duhovito kad je pulmolog dr Branimir Nestorović govorio o najsmešnijem virusu i da žene treba da idu u šoping u Italiju. Tada je rekao da ne treba da paničimo, da će izbori biti održani i da ljudi slobodno idu na utakmice. I još ono o rakiji i tvrdim sapunima. Potom, nije hteo da se testira, iako je početkom marta prisustvovao konferenciji Američko-izraelskog komiteta za javne poslove u Vašingtonu sa 20.000 učesnika, na kojoj je bilo dvoje zaraženih Njujorčana virusom korona. Pričao je kako opozicija hoće da ga strpa u karantin u nadi da će ga tako osujetiti da pobedi na izborima 26. aprila. Kad su slučajevi virusa korona počeli da se nižu, vikao je: "Nemojte da lažete, niko nije rekao da je korona najsmešniji virus." Rekao dr Nestorović, ima na Jutjubu, sve montirano s Vučićevim: "Nemojte da lažete!" A kada je proglasio vanredno stanje 15. marta, rekao je da je Srbija "u ratu protiv nevidljivog neprijatelja".

Od ismevanja do proglašenja rata virusu korona prošlo je 18 dragocenih dana. Izbori su odloženi do daljnjeg. Slično je bilo i s brojem respiratora u Srbiji: premijerka je u pokušaju da odgovori na novinarsko pitanje o broju respiratora kazala da je to državna tajna, a predsednik je posle nekoliko sati odao "državnu tajnu", kazao da imamo 1008 respiratora i da je taj podatak hteo da sakrije kako bi mogao da nabavi još. Nabavio je, reče, još 50 respiratora, ali "nemoj da me neko pita kako". Potom je ponovo proglasio broj respiratora – državnom tajnom. Slično je bilo i nećkanje da se zatvore škole i vrtići: nećemo li, hoćemo li.

Teatralna objava vanrednog stanja 15. marta uveče, u delu javnosti protumačena je kao čisto politička zbog izbora koje je trebalo odložiti. Inače bi i proglašenje vanredne situacije bilo sasvim adekvatno, posebno da je sprovedeno makar i nedelju dana ranije. Drugo je i za analizu u nekim kasnijim vremenima zašto Srbija nije učila na zakasnelim i pogrešnim potezima država u Evropi i na vreme pripremila građane na virus o kojem naučnici na celom svetu tek uče i, zapravo, malo znaju. Da li zbog nesnalaženja u novonastaloj globalnoj krizi ili zbog odlučivanja šta s izborima?

Iako je predsednik Vučić apelovao da se u doba borbe protiv pandemije virusa korona obustave sve predizborne aktivnosti, te da se pandemija ne sme

zloupotrebljavati, SNS nije bio disciplinovan. Na društvenim mrežama se pojavio snimak kako aktivisti SNS-a opremljeni rukavicama i maskama, kojih u apotekama nema ni za lek, idu od vrata do vrata najstarijih sugrađana i donose im namirnice iz prodavnice. Za naprednjake, za razliku od lekara i medicinskih sestara, izgleda da ne važi nestašica maski, rukavica i skafandera. Sve imaju. Na skafanderima je i SNS-ov slogan ovogodišnjih izbora "Aleksandar Vučić – Za našu decu". I dok profesor Medicinskog fakulteta dr Goran Belojević upozorava da bi država u ovakvoj krizi morala da se ponaša kao u slučaju biološkog napada, da proizvodi maske i dezinfekciona sredstva i deli ih građanima besplatno, za to vreme volonteri SNS-a naplaćuju penzionerima svoje usluge do 1000 dinara za odlazak do prodavnice, lekara, da bace đubre… Kako o tome piše portal Nova.rs, a svedoči penzionerka Rada Jovanović (70) iz Smederevske Palanke: "Vučić nam je dao nekoliko hiljada a sad nam uzima duplo više."

"Kao i sve ovde, i korona kriza se prelama kroz političku prizmu, i to je dodatna opasnost za nas. Dnevna politika, kalkulacije o održavanju izbora i političke borbe danas ne bi trebalo da budu tema. Kod nas su političke računice i politički interesi – uvek tema. I to je najveći rizik za nas. Svakako smo izgubili skoro tri nedelje od šegačenja do povlačenja prvih radikalnih mera", kaže u razgovoru za "Vreme" psihološkinja Radmila Vulić Bojović.

Da li je ovih nekoliko primera koje navodimo, političke manipulacije, neozbiljnost i kašnjenje u donošenju najvažnijih odluka delovalo destabilizujuće za građane Srbije? Da li je to razlog za nepoverenje, paniku, strah, neposlušnost, redove po prodavnicama i apotekama uprkos uveravanju države da ima dovoljno i hrane i lekova i nema potrebe da se prave zalihe? Ili ništa nismo naučili iz iskustva devedesetih, bombardovanja, ratova, vanrednih situacija? Razara li pandemija solidarnost ili je podstiče?

VIRUS GLASINA

Profesor dr Dragan Popadić, socijalni psiholog s Filozofskog fakulteta u Beogradu, u razgovoru za "Vreme" kaže da se vanredno stanje uvodi onda kada se, kako Ustav kaže, pojavi opasnost koja ugrožava opstanak države ili građana: "U situacijama koje bi odgovarale ovom dramatičnom opisu razumljivo je da građani budu zabrinuti pa, ako hoćete, i na ivici panike. U vanrednom stanju, više nego ikada, ljudi moraju biti uvereni da nisu u rukama neuravnoteženih pojedinaca, nekompetentnih stručnjaka i partijskih aktivista, već u rukama pouzdanih društvenih institucija. Ljudi zabrinuti za sebe i svoje bližnje pažljivije prate šta se događa, proveravaju informacije, pristupaju im sa sumnjičavošću. Prećutkivanja i zataškavanja na koja se u normalnoj situaciji možda ne bi obraćala pažnja, sada se lakše uočavaju i izazivaju uznemirenje. Uzmimo za primer baš slučaj o broju respiratora. Ako samo spojimo u jedan odgovore premijerke i predsednika, date jedan za drugim, videćemo da imamo 1008 respiratora, nabavićemo još 50 da bismo bili 200 posto sigurni, a pokušaj je bio da se njihov broj proglasi državnom tajnom kako bi predsednik mogao da prevari strance dogovarajući trgovinu. Ništa u ovoj na brzinu sklepanoj priči ne štima, i razumljivo je da će se ljudi okrenuti društvenim mrežama i internetu, prepunom virusa glasina."

Poverenje u medije je u kriznim situacijama krucijalno, kaže dr Popadić, jer je to jedina brana širenju još jednog virusa opasnijeg od korone – virusa glasina i panike. On podseća na doba velikih boginja 1972. u bivšoj SFRJ. "Deset dana pošto je bilo skoro sigurno da je reč o velikim boginjama, postojao je embargo na tu informaciju jer je vlast procenila da takva informacija može da šteti turizmu i čemu sve ne." Ne samo da se bolest proširila, nego su ljudi počeli više da veruju "prošaputanim porukama nego zvaničnim informacijama". Zato je neophodno da ljudi veruju medijima, da smatraju da su informacije koje dobijaju u njihovom interesu, smatra Popadić jer "paniku ne izazivaju loše vesti, već strah da su prave vesti u stvari sto puta lošije".

Treba biti pošten pa reći da se neki mnogo stabilniji i finansijski sposobniji evropski sistemi, s mnogo boljom zdravstvenom zaštitom, nisu na pravi način snašli u suočavanju s virusom SARS-CoV2 koji izaziva bolest nazvanu kovid-19. O virusu korona struka je, kako to najviši predstavnici vlasti vole da kažu, iznosila mišljenje da je "slabiji od gripa", ali i da se o njemu zapravo "malo zna". Kontradiktorne informacije o virusu korona dolaze sa svih strana. I dok građani, zahvaljujući društvenim mrežama i drugim načinima informisanja, slušaju belosvetske glasine, i od srpskih lekara mogli su da čuju dosta oprečne poruke i to s najvišeg mesta u državi.

FABRIKE DEZINFORMISANJA U INTERESU GRAĐANA?

"Rekla bih da nismo usamljeni u tome", kaže za "Vreme" psihoterapeutkinja Radmila Vulić Bojović. "Kao da su mnogi, širom planete, zakasnili i počinjali sa tim blažim merama da bi ih u vrlo kratkom vremenu – radikalizovali. I to je za građane destabilizujuće i zbunjujuće. Kad imate poverenja u zdravstveni sistem da se tačno zna kad se i šta radi, onda možete da se osećate zbrinuto. Ovde je, čini se, čovek prepušten sebi, nekom svom instinktu, zato su preterana reagovanja realna i toga će biti sve više. Postoje pri tom društva koja su disciplinovana i manje disciplinovana, ona društva koja slede uputstva i preporuke nadležnih, i ona druga poput Italijana, opuštenija, koji kažu: sutra ćemo! Čini se da nisu uhvatili prvi momenat i sad je tamo zastrašujuće prema vestima koje nam stižu."

Nedavno je Mirjana Puzović, novinarka iz Beograda, koja već 16 godina živi u mestu Leko, kraj Milana, pošto je cela Italija stavljena u karantin, za ovdašnje medije izveštavala kako se nigde više ne mogu legalno kupiti maske i rukavice, da je svoju, malo bolju masku platila 70 evra, ali i da su Italijani vrlo disciplinovani u poštovanju preporuka i apela stručnih službi te da je to jedino što ih može spasiti. Pred tragedijom koja ih je zadesila, ujedinili su se građani, lekari i država u ideji da moraju da pomognu jedni drugima.

Da li se društva razlikuju po spremnosti građana da u kriznim situacijama budu požrtvovani i solidarni?

To je ono što se zove socijalni kapital, objašnjava profesor Popadić. "Socijalni kapital označava koliko je među članovima jednog društva rašireno uverenje da ih vežu zajednički identitet, zajedničke norme i vrednosti, uverenje da se mogu osloniti jedni na druge. Socijalni kapital se izgrađuje u nekriznim situacijama, da bi se uistinu ‘trošio’ u krizi, kao što se u takvim situacijama troše ušteđeni materijalni resursi", reči su dr Popadića.

Kao tradicionalnom društvu s dubokim osećajem kolektivizma, solidarnost i empatija s bližnjim nam nisu strane. Profesor Popadić podseća na poplave, pokazalo se da pomoć nije izostajala, kao ni u vreme sankcija ili bombardovanja. Međutim, pre svega se solidarišemo sa porodicom, komšijama, ljudima iste nacionalnosti ili vere: "Čini mi se, solidarnost proistekla iz zajedničkog građanskog identiteta nije toliko razvijena. Kao građani jedne države imamo dužnost da pomognemo na razne nepersonalne načine, i onima koje ne vidimo i koji ne pripadaju našim užim grupama. To je važna norma koju imaju društva se visokorazvijenim socijalnim kapitalom", kaže Popadić i naglašava da da bi postojala jaka solidarnost unutar društva, važno je da se međusobne sličnosti vide kao bitne a međusobne razlike kao nebitne.

Da li je to moguće u toliko podeljenom društvu kao što je naše?

Profesor Popadić kaže ovako: "Ako postoje povlašćeni u odnosu na nas i našu porodicu, ako smatramo da su oni krivci za ono što nam se dešava, ako vidimo da ne delimo istu sudbinu, da je neko više a neko manje zaštićen, neko obavešten a neko ne, unutar naše grupe će jačati solidarnost ali prema drugoj grupi će jačati nepoverenje i neprijateljstvo." Trenutno je naše društvo podeljeno po različitim šavovima, ne samo da smo podeljeni, nego smo zavađeni, do neprijateljstva, i dr Popadić nije siguran hoće li te podele u društvu u ovoj situaciji jačati ili se brisati. Trebalo je da imamo izbore u doba korone, u vanrednom stanju ih nećemo imati: "Borba za vlast i proganjanje političkih neistomišljenika u vreme kada se poziva na opštu solidarnost je izuzetno loša ideja, ali plašim se da režim od toga neće odustati. Lako je zamisliti da se vanredno stanje iskoristi za dalje preuzimanje institucija i još brutalniju političku manipulaciju putem medija. U stvari, najteže je zamisliti da dojučerašnje fabrike dezinformisanja i manipulacije naglo počnu da rade u interesu svih građana."

I baš s tim u vezi, ovde je zgodno spomenuti da je marketinški stručnjak Nebojša Krstić u svojoj kolumni u "Blicu" predložio da se, pošto je Srbija u vanrednom stanju zbog pandemije virusa korona, momentalno isključe Fejsbuk, Tviter i Jutjub, i budu isključeni dok traje vanredno stanje. Krstić je napisao da na internetu postoji "dobro organizovana grupa opinion mejkera koji sipaju otrov, lažne vesti i dezinformacije 24/7".

Pa hajde sad, Srbi, budite disciplinovani, poslušni i solidarni. Do zaključenja ovog broja u utorak 17. marta broj potvrđenih slučajeva virusa korona u Srbiji je 72.

Poverenje u lekare i jedna metafora

Profesor dr Dragan Popadić: "Naši zdravstveni radnici su izuzetno požrtvovani, verujem da svako ko je bio u bolnici to može da potvrdi, i ne sumnjam da će uraditi svoj posao najbolje što mogu. Međutim, šire posmatrano, izlečenje društva zavisi od društvenih institucija, kao što su zdravstvo, snabdevanje, informisanje itd. Poverenje ljudi u najvažnije društvene institucije i u ljude koji te institucije predstavljaju prilično je nisko. Plašim se da ljudi nisu sigurni da će ih, u situaciji kada su oni sami ugroženi, te institucije zaštititi.

Nemojmo da zaboravimo jednu krajnje uznemirujuću scenu koja nije iz umetničkog filma već iz novinske reportaže o događaju koji se odigrao pre godinu dana, ali koja, kao da je umetničko delo, predstavlja metaforu društva u kojem živimo. Kada je Aleksandar Vučić, usred epidemije gripa i zabrane poseta, ušao u sterilisanu bolničku sobu, čak i bez zaštitne maske, skupa sa snimateljima, da bi se tokom političke kampanje slikao sa dečakom teško obolelim od raka, svi koji su se tad našli uz predsednika države – ministar zdravlja, direktor klinike, bolničari, lekari, roditelj deteta – svi su ćutali! U ovoj sceni kao iz horor filma, ono što duboko uznemiruje nije krajnje neodgovorno ponašanje jednog čoveka, već ćutanje svih onih koji su dužni da zaštite detetov život, ne samo od virusa već i od ovakvog ponašanja. Morali su imati osećanje dužnosti i elementarnu ljudsku hrabrost da ga ljubazno zaustave, ali nisu to učinili, neki su ga posle pravdali, a državni mediji su slučaj brže-bolje zataškali. Porazno je da su čak i unutar medicinske struke bili retki oni koji su, poput profesora Radovanovića, tada digli svoj glas. Zaista, na čiju zaštitu možemo računati ako se, kao pojedinci ili kao društvo, nađemo u ulozi ovog ugroženog dečaka? Mislim da je epidemija jednog drugog virusa, virusa plašljivosti i podaništva, uveliko zahvatila naše društvo, da se širi iz godine u godinu, i da su posledice te epidemije tragičnije od posledica koje će ostaviti virus korone."