Ni posle sedam dana otkako je u istočni Banat prodrla nezadrživa karpatska bujica koju nisu mogle da prime korita Tamiša i Brzave, te poplavila selo Jaša Tomić i okolna naselja, opasnost od još gore nesreće nije smanjena, jer se odmah iza državne granice, u Rumuniji formiralo jezero sa preko 120 miliona kubika vode, na više od 40.000 hektara, a tu vodu zaustavlja nedovoljno pouzdan nasip koji svakog dana može biti probijen.

Tako se relativno pouzdan sistem zaštite od poplava u Vojvodini u tom graničnom delu ispostavio kao nedovoljan, jer Rumuni nisu spremni za izuzetne, "stogodišnje" bujice koje se sa Karpata slivaju u njihov deo Banata. To ne umanjuje bes oko 3500 ljudi koji su kod nas evakuisani i kojima je do sada srušeno više od 150 kuća, a ostali su i bez stotina grla stoke, jer je bujica "iznenadila" nadležne, koji su, navodno, bili i bez adekvatnih informacija o kretanju poplavnog talasa sa rumunske strane. Ljudi sada psuju državu i javno hidropreduzeće Vojvodinavode, mada bi više trebalo da psuju Miloševićevo doba, kada su njegovi julovski kadrovi gazdovali preko Srbijavoda i vojvođanskim vodnim doprinosom i kada su svi hidromelioracioni radovi u Pokrajini bili obustavljeni. Vlada Srbije i Izvršno veće Vojvodine sada izglasavaju interventnu novčanu pomoć i obećavaju pomoć za obnovu kuća – no, to je već neka druga priča.

Paradoks je da pre tri godine, u leto 2002, kada su se u Evropi, na svim stranama, dogodile katastrofalne poplave i kada je čak i Prag bio pod vodom, kao i niz nemačkih, austrijskih i mađarskih gradova, Vojvodina nije imala gotovo nikakve štete od poplava, a da se sada u jednoj noći dogodila tolika nesreća zbog različitog nivoa zaštite priobalja na različitim stranama rumunsko-srpske granice. Istina, još tada su premijera Đinđića stručnjaci upozoravali da stanje ni u našoj hidrozaštiti nije dobro i da je čitav sistem Dunav–Tisa–Dunav zapušten, ali on zbog budžetskih prilika nije mogao ni da obeća dovoljno novca za njegovu revitalizaciju, mada se počelo, pa stalo, sa čišćenjem kanala u okolini Vrbasa. Jer, poplave se ne mogu zaustaviti na o-ruk u ad hoc radovima u toku nekoliko dana, već milijardama dugotrajnih i strpljivih ulaganja. Takva ulaganja još u vreme Austro-Ugarske, naročito kada je 1802. godine puštena voda u Veliki kanal između Dunava i Tise (100,5 kilometara), i stvorila su Vojvodinu, koja je ranijih stoleća bila jedna ogromna močvara. Tisa je, na primer, plavila svakog proleća oko 100 kilometara svoga priobalja.

Poslednje velike poplave u Vojvodini zabeležene su 1965. godine, kada je i Novi Sad bio direktno ugrožen, pa se moralo pribegavati interventnom rušenju pojedinih uzvodnih nasipa i puštanjem viška vode u plodne atare, kako bi bio spasen sam grad. No, narednih godina u Vojvodini je dovršen čitav sistem odvodnih kanala, koji sada ima 20.000 kilometara odvodnih kanala, sa desetak hiljada mostova, propusta i crpnih stanica, a uz reke i kanale 1300 kilometara visokih i solidno izgrađenih odbrambenih nasipa. Ipak, slučaj Jaše Tomića pokazuje da ni to još nije dovoljno i da se tretiranje opasnosti od poplava teško može dovesti do potrebnog nivoa sigurnosti van evropskih okvira.

Srbija sigurno sada nema dovoljno novca za dobar tempo radova na zaštiti od rekordnih vodostaja i poplava, ali bi morala da vrati dostojanstvo vodoprivredi, koja je doista dovedena do prosjačkog štapa.