Za “Vreme” iz Bona

Gradić Tatavin u pustinjama Tunisa malo kome će biti poznat na Zapadu, izuzev fanovima “Ratova zvezda” koji u toponimu prepoznaju naziv pustinjske planete iz kultnog serijala Džordža Lukasa. Scene su snimane upravo nadomak Tatavina, što u ovaj učmali kraj okovan peskom i danas dovede ponekog znatiželjnika.

Na ulazu u varoš je natpis “I love Tataouine”, sličan kao u mnogim manje srećnim varošima na svetu. Navodno je samo ove godine 12.000 meštana – petina stanovništva – napustila Tatavin tražeći neka srećnija mesta.

“Zapravo bi tu trebalo da piše ‘I love Serbia’”, ispričao je nedavno reporteru “Zidojče cajtunga” jedan stariji meštanin. Njegovi sinovi su otišli Balkanskom rutom do Francuske, kaže, tamo rade na crno i zarađuju više nego što je on, njihov otac, mogao da sanja radeći kao učitelj u domovini.

Prema istraživanju “Zidojčea”, ruta je već utabana. Krijumčarske mreže koje svuda imaju ljude nude za oko pet hiljada evra prolaz do Zapadne Evrope. Tunišani lete prvo do Istanbula, onda avionima Er Srbije do Beograda – viza im za turističke posete nije potrebna. Spava se po motelima, dalje idu vojvođanskim šumama. Usluga brza i efikasna, podmićivanje srpske policije jeftino.

To je uvod u prvoklasni politički triler koji se odvija poslednjih sedmica, a kulminirao je pretnjom Brisela i Berlina upućenom Srbiji – ako se ne zaustavi bezvizni dolazak Tunišana, Indijaca i drugih, onda bi EU mogla ponovo da uvede vize za srpske građane ili da prekine pristupne pregovore.

“PRODUŽENA RUKA”

Na predsednika Aleksandra Vučića je čak – bez ikakvih dokaza – pala sumnja da kao Putinov potrčko namerno pripušta migrante u zemlju, ne bi li ih slao na Zapad i tako podrivao EU.

“Srpska vlada je Putinova produžena ruka na Balkanu. Ona hoće da destabilizuje druge evropske države i svojom izbegličkom politikom izaziva ljudsku patnju. Evropska unija to ne sme da prihvati. Pristupni pregovori sa Srbijom moraju biti prekinuti”, napisao je na Tviteru Konstantin Kule, zamenik šefa poslaničke grupe Liberala u nemačkom Bundestagu.

Nemačka ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer je zagrmela da Srbija mora da uskladi vizni režim sa EU “ne jednog dana, nego smesta”. Evropska komesarka Ilva Johanson rekla je da se “ne može isključiti” mogućnost da Srbija i druge balkanske zemlje – pominje se i Albanija – budu isključene iz bezviznog režima.

U komentaru “Frankfurter algemajne cajtunga” navodi se da Beograd postaje “čvorište” migracija, te da Srbija “očigledno” odobrava bezvizni režim državama koje nisu priznale Kosovo. “Valja upotrebiti sva sredstva pritiska kako bi se Beograd podstakao da promeni kurs. Upitno je da li je najbritkija sablja zaustavljanje ionako tromih pristupnih pregovora EU i Srbije. Daleko više obećava zamrzavanje vizne slobode za srpske građane”, piše list.

Otkud takvi tonovi sada? I kako su se ukrstile dve krize – izbeglička i ona koja potiče iz hibridnog rata za Ukrajinu – koje sada prete da se slome preko srpskih leđa?

SVE VIŠE LJUDI NA RUTI

Prema evropskoj graničnoj agenciji Fronteks, od januara do septembra zabeleženo je 228.240 ilegalnih prelazaka granica EU, što je povećanje od 70 odsto u odnosu na prošlu godinu, koja je još bila pod utiskom pandemije. Od toga je 52.720 prelazaka zapravo bilo pokušaj da se pobegne iz EU – u Veliku Britaniju.

Ali, bode oči skoro trostruki porast brojki na takozvanoj Balkanskoj ruti, koja većma ide preko Srbije. Odatle je 106.396 ljudi ušlo u EU preko zelenih granica.

Još više raste broj zahteva za azil. Njih je u prvoj polovini godine u EU, Švajcarskoj i Norveškoj bilo 406.000. Samo u Nemačkoj je do septembra podneto 155.000 zahteva, polovina iz Sirije i Avganistana, znatne su još brojke Turaka, Iračana i Gruzijaca.

Statistika demantuje tvrdnju evropskih zvaničnika da je baš bezvizni režim Srbije veliki problem. Jer, u zbegu su ljudi mahom iz uobičajenih zemalja, dok su građani Indije, Tunisa, Burundija ili Kube, koji u Srbiju smeju turistički bez vize, na nivou statističke greške. Doduše, u pojedinim zemljama ih ima nešto više – recimo, Austrija je primila 15.000 zahteva za azil Indijaca i Tunišana, saopštivši da oni nemaju nikakvog izgleda na uspeh.

Čak i kad se sabere broj svih njih, ljudi koji dolaze balkanskim bogazima ili nemirnim Sredozemnim morem nisu ništa u odnosu na masu od preko četiri miliona Ukrajinaca koji su od početka ruske agresije ušli u EU (mada se ne zna koliko njih se već vratilo u domovinu). Oni se i ne broje u tražioce azila, jer im je dovoljno da se registruju i odmah dobiju privremenu zaštitu.

DOBRE I LOŠE IZBEGLICE

Neka pera nemačke štampe primetila su da Evropa ljude koji beže od muke očito deli na podobne i nepodobne, te da to ne radi samo nekakav Viktor Orban – pionir žilet-žica na granicama – već to radi i Berlin. To se vidi ne samo po pritisku na Srbiju, već i po pooštravanju graničnih kontrola unutar EU koje inače Evropski sud kritikuje, ali to nikog ne zanima.

“U Nemačkoj postoje dobrodošle izbeglice. Dolaze iz Ukrajine, uglavnom su bele puti, Nemačka im otvara svoja srca i tržište rada, uprkos ekonomskoj krizi. A tu su i drugi, mahom iz muslimanskih zemalja, mahom tamnije kože. Oni se svim snagama drže podalje”, piše “Zidojče cajtung” u jednom komentaru.

Čuveno “Uspećemo!”, kojim je bivša kancelarka Angela Merkel otvorila granice za izbeglice 2015. godine, deluje kao davno prošlo vreme. Danas čak i Zeleni – nekada partija pacifizma i ljudskih prava, a danas skup jastrebova-vegana – nemaju ništa protiv koncepta “tvrđave Evrope” koji su onomad, iz opozicije, oštro kritikovali.

Pa opet, u Evropskoj uniji je u toku najveći izbeglički talas ikada, daleko veći nego pre pet ili šest godina. Jer, koliko god se Ukrajinci ne vodili kao “azilanti” ili uspevali da se snađu kod rodbine po Poljskoj ili Nemačkoj, mnogi padaju na teret evropskih država i valja im obezbediti smeštaj, hranu, školovanje za decu.

Sve više gradova i opština ponovo pretvara fiskulturne sale u smeštaje, šatori i kontejneri predviđeni za leto još su puni ljudi, iako se bliži oštra zima. A to nisu uslovi dostojni čoveka. “Ko živi prekarno, ponaša se isto tako, nije motivisan da išta započne, recimo da se bori da nauči jezik”, kaže Saša Langenbah iz Zavoda za izbeglice grada-pokrajine Berlina.

Nemačka prestonica je zato htela da bude bolja od drugih i došljacima obezbedi sopstvena četiri zida i privatnost. Od 2016. je sagrađeno 28 prihvatilišta sa stanovima za ukupno 9000 ljudi. Ideja je bila da ukupno bude 48 takvih prihvatilišta. “A zapravo nam sada treba još dvadeset više”, izveštava Langenbah. Sve je krcato.

Kako u otvaranju zemlje za izbeglice više nema političkih poena, kao da je čitava Evropska unija danas na Orbanovom kursu. Deluje da se Srbija tu namestila kao tobožnje “čvorište” ilegalnih migracija.

JEDNA TEORIJA ZAVERE

Koliko je poznato, prva je švajcarska članica Saveznog veća (vlade) Karin Keler-Zuter natuknula da bi se moglo raditi o paklenom planu Kremlja da preko Srbije preplavljuje Evropu izbeglicama. Kako je preneo “Noje cirher cajtung”, Keler-Zuter je krajem septembra rekla da su istočnoevropske partnerske zemlje upozorile da postoje sličnosti s dolascima iz Srbije i onima iz Belorusije pre godinu dana. Tada su vlasti u Minsku privlačile migrante jeftinim letovima, a onda su ljudi pokušavali da uđu u Poljsku.

“Time je trebalo staviti EU pod pritisak”, pisao je švajcarski list. “Da li sada Rusija pokušava da ponovi taj model preko Srbije, svog najbližeg partnera u jugoistočnoj Evropi? Naposletku, nema polja na kojem je lakše skršiti evropsko jedinstvo od pitanja migracija.”

Međutim, na upit lista u švajcarskom Departmanu unutrašnjih poslova rekli su da nemaju dokaza za ovu tezu. To nije sprečilo medije sa nemačkog govornog područja da iznova postavljaju pitanje o Srbiji kao “produženoj ruci” Kremlja, i to iako su im svi sagovornici koji nešto znaju o Balkanskoj ruti ili srpskoj politici rekli da je teza zaumna.

“Ne verujem da Srbija pokušava da krijumčari izbeglice u EU”, rekao je Florijan Biber, profesor Univerziteta u Gracu, za švajcarski javni servis SRF. “Ovo ima veze sa tim da Srbija vodi samostalnu spoljnu politiku i pokušava da održava dobre bilateralne veze sa raznim zemljama, posebno jer te zemlje podržavaju srpsku poziciju oko Kosova. Najvažniji prioritet Srbije je da tu kuje međunarodne saveze – deo toga moglo bi da bude ukidanje viza za pojedine zemlje.”

Prema rečima profesora, Vučić “vodi svoju politiku” i Putin ne može da mu bude naredbodavac kao što može Lukašenku. Osim toga, naveo je Biber, Srbija nema koristi od toga da migranti najpre budu zaglavljeni na njenoj teritoriji, kao što je sada slučaj.

“Doduše, Vučić je majstor u insceniranju kriza koje potom sam rešava. Pre godinu dana, recimo, imali smo situaciju da je mnogo Iranaca preko Srbije htelo u EU. Tada je EU izvršila pritisak i Srbija je opet uvela vize za Irance. Ovo bi dakle mogao da bude pokušaj da se skrene pažnja EU sa drugih pitanja koja opterećuju međusobne odnose. Ali to je čista spekulacija”, zaključio je Biber.

DOBRI ĐAK ALEKSANDAR

Vučić je opet potvrdio dobar njuh za to kakvi vetrovi duvaju sa Zapada kada je reč o izbeglicama. Tokom par meseci kada je Merkelova važila za “izbegličku majku” – a potom je sa turskim predsednikom Erdoganom skovala dil o zaustavljanju migracija – i Vučić je bio njen najbolji đak. Tada je jednom obišao izbeglice u parku kod Beogradske autobuske stanice, mazio decu po glavi, a o Orbanovoj ogradi gadljivo rekao: “Još samo fali da puste struju kroz nju.”

Potom, kada je Merkelova zatvorila svoje srce i granice, i Vučićeva vlast je uvela mešovite patrole vojske i policije. I iz Srbije su počeli da stižu izveštaji o ilegalnom potiskivanju migranata, doduše i dalje manje brutalni nego izveštaji o policijskom nasilju iz Bugarske ili Hrvatske.

I danas je Vučić namirisao stvar, ali je pitanje da li je malkice okasnio. U dugo iščekivanom obraćanju narodu početkom oktobra, ovoj peripetiji posvetio je samo jednu rečenicu: “Moraćemo da radimo na usklađivanju viznih režima zato što bi mnogima mogle da padnu na pamet različite vrste akcija protiv Republike Srbije ako tako nešto ne uradimo, a mislimo da je to i u redu i fer prema našim partnerima u Evropi”, rekao je tada predsednik.

Zvučalo je to kao “da se Vlasi ne dosete”, ali oni su se dosetili. Austrijski list “Standard” nazvao je Vučićeva obećanja “mlakim”, a evropski zvaničnici su pritisli da Beograd promeni viznu politiku što pre. Od Švajcarkinje Keler-Zuter javnost je čula da neki dogovor očigledno već postoji, pošto je ona precizirala da će Srbija uvesti vize građanima Indije, Tunisa, Burundija i Kube.

Osim ovih, ima još osamnaest zemalja čijim državljanima nije potrebna viza za Srbiju, ali jeste za Šengenski prostor. Među njima su neke – poput Rusije, Kine ili Azerbejdžana – bitni politički i ekonomski partneri Beograda, pa je teško očekivati da im Srbija opet uvodi vize. Uostalom, njihovi građani nisu do sada koristili turističko putovanje da masovno traže azil u EU.

STEŽE SE OBRUČ

Živa diplomatija i posebno sastančenje sa predstavnicima Mađarske i Austrije dali su Srbiji signal da “liniju zaštite treba pomeriti dalje na jug”, kako je to rekao Viktor Orban. Usledili su propagandni snimci i poruke ministra policije Aleksandra Vulina koji je rekao da Srbija neće biti parking za migrante, i najavio neku vrstu fronta na južnim granicama.

Po svemu sudeći, građani Srbije mogu da odahnu jer im neće ponovo biti uvedene vize za Šengenski prostor. Ali, pretnje iz Brisela pokazale su deo “pritisaka” o kojima Vučić i dobar deo tabloidne štampe svakodnevno mistično izveštavaju.

To što je EU repetirala oružje takvog kalibra – od evrointegracija, nema ničeg opipljivijeg za građane od bezviznih putovanja – govori da se oko Vučića steže jedan drugi obruč. U Ukrajini se gine, drugde divlja inflacija i preti ledena zima, i malo ko na Zapadu ima živaca za nijanse ili srpsku politiku koju je predsednik Vučić jednom opisao kao “vrdanje”.

Daleko od takvih političkih razmatranja, možda neki Tunišanin mora da požuri na avion za Beograd pre nego što se ruta zatvori. Ako i zakasni, nema sumnje da će krijumčari, kao i uvek, pronaći neki drugi put.