Da dva maskirana i naoružana razbojnika nisu uranili trećeg dana Božića i u ranu zoru opljačkala Zbirku stranih umetnosti u centru Novog Sada, naši mediji gotovo da ne bi imali šta da objave u "kulturnim rubrikama" tokom uobičajene "spojene" praznične sedmice na početku nove godine. Ovako, pljačka četiri slike – navodno iz XVI i XVII veka, koje ova zbirka pripisuje Rembrantu, Rubensu, Frančesku Molu i nepoznatom nemačkom autoru – koja je izvedena kao svojevrsna "replika" brojnih krimića kojima nas zasipaju sa televizije, sa poznatim vezivanjem čuvara i spremačice lepljivom trakom, pokrenula je već uhodani mehanizam javnog vajkanja da nam "kulturna dobra" nisu dovoljno obezbeđena savremenim tehničkim sredstvima i uvek maštovita raspredanja o basnoslovnoj vrednosti onoga što imamo, a ne znamo da cenimo i čuvamo.

Prema opširnim novinskim izveštajima reč je o "elegantnoj pljački", jer u njoj nije niko fizički povređen; nijedna brava nije razvaljena, pošto su razbojnici u izložbene sale ušli kroz otključana vrata prilikom smene noćnog i dnevnog portira; nijedan ram iz koga su izvađene slike nije oštećen; vitrina sa već ranije kradenim, navodnim, Portretom oca Rembranta van Rijka, otvorena je brže nego što su to znali da urade i sami kustosi Zbirke, koja posluje u sastavu Gradskog muzeja Novog Sada; do razvlačenja preostalih slika i srebrnine posle pljačke i nije moglo doći, jer su lopovi nakon obavljenog posla zaključali spoljna vrata i poneli ključeve u nepoznatom pravcu.

U taj "elegantni stil" ove afere, na neki način, uključio se i direktor Muzeja Novog Sada dr Drago Njegovan, koji je prvu izjavu pred televizijskim kamerama o nesreći koja je zadesila njegovu ustanovu dao sa crnim šeširom – otklanjajući rečito i bezrezervno svaku sumnju da je njegov personal "sarađivao" sa razbojnicima i objavljujući da je reč o ukradenim slikama koje vrede nekoliko miliona evra, a koje je, baš uskoro (u februaru), trebalo da zaštiti i savremena elektronska tehnika, pošto je gradska vlada već uplatila novac za njenu nabavku. Policijski izvori, međutim, nagoveštavaju da ni zaposleni nisu van sumnje i da su lopovi ipak ostavili neke tragove korisne za istragu.

Najzanimljivija rasprava, dan posle, povedena je na temu da li je reč o "naručenoj, ciljnoj pljački", dakle pljački za poznatog kupca, ili su operaciju ipak izveli razbojnici "opšte prakse", koji su se sa značajem Rembranta ili Rubensa upoznali preko ukrštenih reči, pa odlučili da prvo kradu, pa posle traže mušteriju. Penzionisani policajac Dragan Karleuša postavio se na čelo kolone "stručnjaka" koja smatra da su razbojnici tačno znali šta hoće (i za koga) da uzmu, dok istoričar umetnosti Nikola Kusovac izjavljuje da je to glupost – jer je reč o slikama koje nikada nisu sertifikovane i nijedna se ne nalazi u međunarodnim katalozima, iako se pripisuju tako zvučnim imenima kakva su Rembrant i Rubens – pa se iz toga može izvesti zaključak da je ipak reč o lopovima (i naručiocima) koji nemaju dobru predstavu o crnom tržištu umetnina. Novosađani, nasuprot tome, ipak analiziraju činjenicu da nije ukraden "portret u ovalu" Katarine Velike sa carskim ordenjem Johana Batiste Lampija – jer se raširila ulična teoriju da ovoga puta razbojnici nisu Crnogorci.

Kusovac je čak naveo da se, na primer, originalna slika koja se u Novom Sadu naziva Portret oca nalazi u muzeju u Insbruku, kao Rembrantov Starac sa krznenom kapom itd. On pri tome dodaje da su poslednje tri Rembrantove slike prodate za 70 miliona evra, a da velika produkcija Rubensove radionice (anđela i razgolićenih vila) spušta cenu i njegovih autentičnih slika do samo 30.000 evra po komadu (replike ili slike na kojima kao protomajstor nije stigao da učini neku korekciju verovatno vrede mnogo manje). Dakle, da je reč o ukradenom originalu jednog Rembranta – to ne bi mogle da plate ni najveće, obično u slikarstvo slabo upućene, domaće finansijske patriote – a valjda bi i grad smogao novac za verifikaciju takve slike tokom proteklih 27 godina, otkako je otvorena Zbirka strane umetnosti u Dunavskoj ulici (1968. godine).

Zanimljivo je da se i ovom prilikom malo govori o utemeljivaču ove (spomen) zbirke sa preko 400 slika i drugih umetničkih eksponata (satova, nameštaja, srebrnih predmeta), dr Branku Iliću (1889–1966). Reč je o ginekologu koji je još 1922. godine počeo sa privatnom lekarskom praksom i uspeo da je održi i pod komunistima posle Drugog svetskog rata, što je ovom paralizovanom hirurgu u invalidskim kolicima obezbeđivalo znatnu zaradu (zavidljivi Novosađani su otuda sada opljačkani "novosadski Ermitaž", nazivali "Kiretaž"). Ilić je taj novac koristio za prikupljanje umetničke kolekcije, u početku sam, a kasnije uz nešto stručnih saveta poznatog slikara Emila Boba. Kada je tu svoju kolekciju pred kraj života ponudio Novom Sadu, nadao se da će ona biti "Spomen-zbirka doktora Ilića", poput tada već u gradu postojećih galerija Pavla Beljanskog i Rajka Mamuzića. Na neki način, dr Branko Ilić je izigran – jer gradska vlast je legat prihvatila, ali je posle njegove smrti, kada je Zbirka napokon otvorena, postavci dala uopšteni naziv koji niko u Novom Sadu nikad nije upamtio. No, dakako, ona jeste vredno kulturno dobro Novog Sada, iako neke od slika s kojima se diči možda nisu originali. No, čim se kradu, to već nešto znači.