Odugovlačenja prilikom formiranja nove vlade nakon održanih izbora postalo je kod nas standardna praksa. Empirijski orijentisani delatnici sa područja političkih nauka tu će pojavu verovatno istražiti u komparativnom vidu, ali ne bi trebalo da bude sumnje da ćemo u dužini formiranja pomenutih novih vlada ispasti kao markantni rekorderi. Niko kao mi – razvlačenje poslova koji imaju očiglednu važnost za efikasno funkcionisanje privrede i društva naš je – čini se – specifikum.

Iza svake pojave, posebno one koja je upadljivo devijantna i neobična, stoji nekakav i nečiji interes. U nas nije teško dokonati čiji bi to interes mogao da bude. U ovoj zemlji Predsednik Republike (PR) odlučuje o svemu što je od izvesnog značaja, kao i o nesagledivo brojnom mnoštvu stvari koje baš i nisu značajne, svakako predstavlja adresu na koju valja postaviti pitanje odlučivanja o vremenu formiranja vlade. Samim tim na istu adresu ide i pitanje interesa koji opredeljuje odgovarajuće, u ovom slučaju krajnje netipične, odluke. Na formiranje vlada treba tako dugo čekati prosto zato što je on tako odlučio; da je hteo, mogao je da odluči i mnogo drukčije i vlade ne bi bile formirane nakon što su rezultati izbora bezmalo zaboravljeni.

LIČNI INTERES ŠEFA DRŽAVE

Kakav je i kako se formira interes PR-a za to ekstremno razvučeno čekanje na formiranje vlade i kako je tim otezanjem pogođen društveni interes? Što se tiče interesa PR-a nije ga lako apriorno i čisto logički identifikovati. To bi najbolje mogao da ustanovi neki novinar-istraživač pod uslovom da za odgovarajuća pitanja smogne hrabrosti i da PR-a zatekne u dobrom raspoloženju, da ga, onako prgav kakav ponekad zna da bude, ne izgrdi na sva usta i optuži za atak na svoj ugled.

Apriorno se ipak ponešto, makar i samo kao verovatno, da zaključiti. Prvi i najvažniji zaključak jeste da on tako mnogo oteže sa formiranjem vlade zato što on kao pojedinac za tako nešto ima interes. Prošla su vremena kad je u opticaju bilo i teorija po kojima držaoci vlasti i posednici moći sve daju za opštu stvar i žrtvuju se samozatajno za dobro naroda a da, s druge strane, za sebe ništa ne očekuju niti na svojoj koristi bilo šta rade. Danas preovladava paradigma prema kojoj iza svake akcije, a i odustajanja od nekog akta, stoji uz ostalo vrlo konkretan, u krajnjoj liniji individualizovan interes. Ostao je tek uzak segment interesnog područja na kome se dva interesa unekoliko poklapaju kad pojedinac, postižući vidljive društvene koristi, dobija na ugledu i nadi da će po dobru biti zabeležen u istoriji, te tako izvesnu individualnu korist ostvaruje zahvaljujući činjenici da je nešto korisno uradio i za društvo. Zaključak se nameće sam po sebi: sa formiranjem vlada tako mnogo se odugovlači zato što postoji subjekt koji od toga ima poprilične koristi. Atribut popriličan sledi iz činjenice da je formiranje vlade stvar krupnog opšteg interesa i da neki partikularni interes, beznačajan po društvo ali vrlo važan za pojedinca, ne bi mogao da opredeli manipulacije sa tim značajnim aktom. Mi možemo i da ne budemo u stanju da tačno identifikujemo interes koji opredeljuje ovu neobičnu pojavu, a da ipak bez upadanja u bilo kakve logičke teškoće ustvrdimo da je ličnost koja o toj važnoj stvari inokosno odlučuje u svakom slučaju lično i zainteresovana.

Mogu se ipak, makar orijentaciono, naslutiti i neke dodatne komponente ličnog interesa. Naš PR veoma je zaposlen čovek. On se upliće u tako brojne odluke, uglavnom van svoje ustavne i zakonske nadležnosti. Ne bi bilo začuđujuće ako bi se nekako ispostavilo da je on najzaposleniji šef države na svetu. U tom zastrašujućem mnoštvu poslova on može, pod velikim pritiskom, da ispomera prioritete i da čak i vrlo važne stvari, baveći se drugim pitanjima, odgodi više nego što bi trebalo. Odavde sledi i jedan krupniji zaključak: PR treba bitno da smanji svoj angažman i da redukuje masu poslova koje obavlja. Tako bi silno smanjio masu ustavnih prekoračenja i zakonskih prekršaja budući da je zvaničnicima dozvoljeno samo ono što im je propisima izričito dodeljeno i na šta ih zakonske norme obavezuju; i (2) u bitno smanjenoj masi angažmana i poslova bolje bi prepoznao prioritete, a u dobar broj krupnih stvari ne bi se ni uplitao jer mu one u obliku nadležnosti i obaveza nisu dodeljene ustavom i zakonom.

Treća komponenta njegovog interesa jeste svojevrsno treniranje strogoće nad zvaničnicima koji će najzad ući u vladu i biti nominovani po raznim državnim agencijama. Što više odlaže njihovo imenovanje to se više zatežu i njihovi živci, a možda će utoliko veća biti i njihova zahvalnost za dodelu visokih zvanja. Bio bi to i specifičan način za njihovo podsticanje na bolji rad, jer to je jako potrebno s obzirom na logiku izbora po kojoj se ti vrli dužnosnici postavljaju na odgovorne položaje. Ta logika je poznata: lojalnost i poslušnost na prvom mestu, a sposobnost i stručna sprema daleko niže u skali uslova za imenovanje. Zatezanje u formiranju vlade i popunjavanju raznih agencija moglo bi da bude i način uvećavanja prestiža i moći PR-a jer političari vole da budu cenjeni i voljeni. Ovo odlaganje sastavljanja vlade moglo bi da bude i sredstvo za podsticanje konkurencije odgovarajućih pretendenata: nema sumnje da je konkurencija utoliko veća ukoliko je duži period definitivne odluke, a konkurencija i u ovom slučaju obara cenu – PR nastoji, a u ovom slučaju i uspeva, da svoje buduće saradnike dobije što jeftinije. Deo ove cene je svakako lojalnost u budućoj saradnji, fleksibilnost u odnosu prema budućim naređenjima i, prosto rečeno, snishodljivost. Obaranje cene u ovom odnosu koji je daleko od tržišnog i ne ostvaruje se kroz tržišne transakcije ipak se u krajnjoj liniji svodi na to da se za manje od drugoga dobije više.

ŠTA JE SA DRUŠTVENIM INTERESOM

Što se društvenog interesa tiče, može se kratko i lako zaključiti da on sa ovim otezanjem u sastavljanju vlade može da bude samo okrnjen. To neposredno sledi iz same elementarne činjenice da se u opštem slučaju individualni i opšti interes ne podudaraju, a da je ovde identifikovan veći broj okolnosti koje naglašeno deluju u prilog ličnog interesa. Ako postoje snažne silnice koje vuku ka ličnom interesu, onda će taj interes morati da bude opredeljujući, a zaključak o zakidanju društvenog interesa neposredno sledi. Jer, PR se potvrdio kao racionalan igrač, a takav ima samo jednu, svakako jedinstvenu, funkciju cilja, čime se isključuje maksimiziranja bilo kakve druge funkcije cilja, pa makar ona bila u celosti izvedene iz kakvog šireg društvenog interesa.

Odlaganje formiranja vlade posledica je, dakle, strogo pojedinačnog interesa na račun javnog dobra i opšteg boljitka. Tokom dugog perioda čekanja na novu vladu država mora da uđe u režim tehničke vlade, u kom svojstvu stara vlada deluje dok se ne sastavi nova. Tehnička vlada je manje efikasna od redovne. Njeni dometi, a posebno njene pretenzije, neizbežno se smanjuju po samoj logici njenog vremenski ograničenog statusa, mnoge se odluke odlažu zbog legitimizovanog uverenja da nije red da se u donošenje ozbiljnijih odluka upliće tehnička vlada. Privredni subjekti u tom prelaznom razdoblju ograničavaju svoju aktivnost ne znajući u kojim će sve elementima nova vlada izmeniti aktuelnu politiku i po tom osnovu očekujući informacije o promenama kojima će morati da se prilagode. I predvidivo suženi delokrug tehničke vlade i jenjavanje ritma poslovnih aktivnosti u očekivanju promena u politici očigledan su nazadak i zastoj u privređivanju i predstavljaju krupan sastojak opštih troškova oklevanja u očito potrebnom formiranju vlade i konačnog prelaska na normalan režim funkcionisanja i države i privrede.

Pomenuto je da se posebno odlažu krupnije odluke. To, međutim, znači da nije samo reč o redukciji ukupne mase odluka, što je samo po sebi nepovoljno, nego i o promeni strukture vladinog odlučivanja. Kapacitet upravljanja i sa njim povezana energija troši se na manje važne i sa društvenog stanovišta manje korisne stavke, a potencijalno značajni efekti koji bi mogli da budu ostvareni donošenjem krupnijih odluka ostaju neiskorišćeni. Društveni gubitak se, dakle, javlja po osnovu svojevrsne deformacije u strukturi odlučivanja i skretanja upravljačke delatnosti na manje prioritetne stavke u repertoaru javne politike.

Poslednja komponenta zamašnog troška ovog ekstravagantnog političkog ponašanja našeg šefa države jeste jedan nov i zaseban podstrek širenju korupcije. Srbija se već godinama na relevantnim međunarodnim listama pokazuje kao jedna od najkorumpiranijih zemalja na svetu. U takvoj zemlji do znatnih skokova u korupciji mogu dovesti i sasvim sitni, prosto benigni povodi. A ovo smisleno otezanje sa sastavljanjem nove vlade nakon izbora daje za korupciju sasvim prepoznatljive povode i podstreke. Ministri u aktuelnoj vladi gotovo bez izuzetka žele da osvoje iste ili slične resore i u budućoj vladi. No, mnogi tome mogu da se nadaju, ali niko ne može u svoje analogno uključenje u buduću vladu da bude siguran. To je nesumnjiv povod za razmenu uticaja i pružanje državno ustrojenih usluga nekim moćnicima u zamenu za pomoć da se obezbedi dobar položaj nakon što nova vlada bude formirana i ministar otkrije da se u njoj nije dokopao odgovarajućeg položaja. Dalji činilac koji deluje u smislu podsticanja korupcije jeste uverenje da je za odlazećeg ministra verovatnoća otkrivanja koruptivnih radnji znatno smanjena. Uz tako velik obim ukupne korupcije ovaj posebni podsticaj za njeno širenje ne može se otpisati kao beznačajan. Nepovoljne posledica predugog međuvremena između vlada formiranih posle i usled uzastopnih izbora, i to kako ovde analizirane posledice tako i one koje ovde nisu pomenute, dovoljno su brojne i krupne da sistematsko kašnjenje u sastavljanju postizbornih vlada mora da se okarakteriše kao ozbiljan politički i društveni problem. Povodom tog problema javlja se ozbiljna potreba da se on konačno ukloni iz našeg političkog krajolika.

POLITIČKI MANJAK PATRIOTSKOG OSEĆAJA

Odveć dugo funkcionisanje tehničkih vlada posle obavljenih izbora može se u najkraćem okvalifikovati kao velika društvena smetnja u krajnjoj liniji zato što ono društvu nameće velike troškove. Ti troškovi su pre svega materijalni i finansijski, ali obuhvataju i redovno izazivane smetnje u drugim sferama društvenog života – smetnje koje nemaju svoj finansijski ekvivalent ali generišu troškove u jednom širem smislu. Može se govoriti o generalnim troškovima koji nastaju usled arbitrarnog odlučivanja na jednoj lako prepoznatljivoj tački u našem političkom sistemu. Na toj tački oštro se ocrtava sukob između individualnog i opšteg društvenog interesa. Nema sumnje da se na njoj ostvaruju prepoznatljive individualne koristi (benefiti!) ali su prateće društvene štete i gubici kudikamo veći. Političari sa upadljivim manjkom patriotskog osećaja najlakše se daju prepoznati po tome što su spremni da zakolju društvenog vola za kilu sebi prisvojenog mesa.