Za razliku od prethodnih godina, uobičajeno "najjači" prvi čin – "Žetva pšenice", prošao je gotovo nezapaženo: i puk i kritika bili zaokupljeni finalnim finalom finala maratonske sapunice "Rekonstrukcija vlade", obećano je da hleb neće da poskupi, štaviše – za mrvičak je i pojeftinio, pa koga briga. Ni najava drugog čina, po pravilu najneinteresantnijeg – "Berba kukuruza", nije naišla na bilo kakav odziv, te je odložen "za posle", a možda zbog nezainteresovanosti aktera, publike, svakako bude i otkazan.

Da će ove sezone suncokret biti "zrno zapleta", moglo je da se nasluti još prošle godine u ovo doba: uprkos žestokoj suši, žetva suncokreta bila je skoro pa pristojna, u poređenju sa kukuruzom izvrsna čak, ali ipak ispodprosečna, time i nedovoljna da se popune prerađivački kapaciteti Uljara. Kako ovde, tako beše i u daljem i bližem susedstvu: pristojno, ali (ipak) ispodprosečno, nedovoljno da se popune prerađivački kapaciteti, zbog čega je cena suncokreta na za nas referentnoj Budimpeštanskoj berzi otišla u nebesa.

Poskočila je cena i na ovdašnjoj takozvanoj berzi – Produktnoj: brat Uljar jeste brat, ali naše kese, pa i naše uljare, nisu sestre, zaključiše svaki za sebe ono Uljara što do tada u slozi držaše domaće tržište bratski podeljeno, pa počeše da se otimaju o kooperante. Da predstava bude zanimljivija, pojaviše se i neki nevaljali Izvoznici koji uzletu (pro)cena dadoše dodatnog zamaha. Rezultat: cena suncokreta poskoči još i još, pa i preskoči onu budimpeštansku, a ovdašnji ratari počeškaše bradu: nije loše to tržište. Sa druge strane, Uljari se počešahu oko glave: na klizavom behu, neće to na dobro da izađe.

PLJAS: Tu se (naizgled) niotkuda pojavi Država sa uredbom kojom "na određeno vreme" zabranjuje izvoz pšenice, uljarica i šećerne repe, zanimljivo – ne i kukuruza, kasnije će se saznati zašto. Ergo, cene se namah smiriše, jer Izvoznici behu sa scene odstranjeni. Pobuniše se Ratari: šta se sad Država meša u delokrug NJ. V. Tržišta, baš sad kad dođe i taj vakat da i oni malo omaste brk.

Država je morala da se umeša, mada nevoljno, objasnio je tada Rasim Ljajić, ministar trgovine spoljne i unutrašnje, telekomunikacija pride: Država je morala da reaguje, e da bi se održala cenovna stabilnost i prehrambena sigurnost Puka.

Odmah zatim pekari su najavili veće cene, a zejtina je nakratko iz prodavnica nestalo, da bi se malo zatim pojavio, ali skuplji: nije više koštao 120, već 140 dinara, ama ne zadugo… Zaustavio se na nešto više od 170 dinara.

Nije to sa zejtinom, kao i sa hlebom, bilo neko bogzna kakvo iznenađenje: knjižilo se kao uobičajena jesenja pojava, ali ipak – sa 120 na 170 dinara!

Obišao je (tada) Ljajić Uljare, da vidi o čemu je reč – zašto zejtina naprasno nema i zašto je toliko poskupeo kad se (najzad) pojavio. Braća Uljari su mu objasnili da nije reč o veštačkoj nestašici, već da su pogoni u redovnom remontu te da je zbog toga ponuda smanjena, a da su za (ono poslednje) poskupljenje odgovorni trgovci, a da će "sve doći na svoje" čim remonti prođu.

I prošli su, ali za mesec dana, ali tako da je zejtina (opet) bilo, ali po "onoj" ceni. Ne seti se Država tada da interventno ukine uvozne carine na zejtin, e da se rupa na tržištu popuni i održi ona "cenovna stabilnost". Puk na sve to nije ni reagovao, srećan da zejtina u prodavnicama uopšte ima.

OBRAČUN: Bez obzira na to o kom je zrnu reč, pravi zaplet u svim dosadašnjim operetama koje su na repertoaru otkad je ova takozvana demokratija, dakle ne samo u ovim "društveno-poljoprivrednim", banalan je – koliko šta košta: koliko košta proizvodnja sirovine, koliko prerada, koliko distribucija, koliko košta ona silesija gospodara, funkcionera i činovnika koji se grade neveštim kad god nešto konkretno treba da se odluči i sprovede. O raspodeli ostvarenog viška vrednosti je reč.

Prosto je to: prvo (njiva) mora da se poore kako treba, pa da se pođubri kako treba, zatim da se zaseje (opet) kako treba. Posle toga sam bog malo, mada ne značajno, doprinese, odmogne, ili ne obrati pažnju.

U vreme setve, "Vreme" je o tome pisalo kad beše vreme za to, setvena kalkulacija – istina onako kako su je drugovi Uljari videli, beše (za suncokret) negde oko 75.000 dinara po hektaru. Na prosečan (u)rod od 2,5 tona suvog zrna, a po onoj otkupnoj ceni u vreme kad je prerađivačka industrija gladna bila – 500 i jače evra po toni, važan je taj momenat, računica je za primarne proizvođače – ratare, bila više nego povoljna: zarada "jedan na jedan" – na dinar uloženog, dinar zarade. Lepo, zar ne?

Privučeni izglednom (lepom) zaradom, posejaše braća Ratari više nego inače, uradiše sve baš kako treba što je za posebnu pohvalu – tako bi, valjda trebalo i inače da bude, radovaše se dobrom rodu, lepoj zaradi… Kad ono – na onom tržištu koje im je prošle godine na ruku išlo, odjedared pade cena: zrno koje je prošle godine koštalo najmanje 500 evra po toni, sad je dvostruko jeftinije, a od te (očekivane) zarade neostade ništa – ponuđena je dva puta niža cena od prošlogodišnje.

Zadružni savez Vojvodine, mada tek kad je opereta već odmakla, obavio je "kalkulaciju troškova" po kojoj cena kilograma suncokretovog zrna ne može biti niža od 36 dinara, jer toliko košta puka proizvodnja, te da bi otkupna cena morala da bude bar 40 dinara, jer red je da ratari nešto i "akumuliraju". Na srpskom jeziku rečeno – da zarade nešto.

Zanimljivo je poređenje te dve kalkulacije – uljarske i zadružno-savezne: obe su saglasne da njive treba da se pooru, da treba da se zaseju, da se hemijski tretiraju, da se požnju. Međutim, po cenama operacija bitno se razlikuju, ali i po onome šta i kako treba da se uradi: koja je (prava) dubina oranja, koliko i kog đubriva je potrebno, koliko seme košta… Zadružni savez insistira na međurednoj kultivaciji – "špartanju", u uljarskoj to se ne pominje, u onoj zadružnoj, za razliku od uljarske, stavka su i doprinosi za penziono i zdravstveno osiguranje, osiguranje useva takođe…

Kako god: po Uljarima, tonu suncokretovog zrna spremni su da plate 27 dinara, taman onoliko koliko su za proizvodnju tog zrna, prema njihovom obračunu, morali da ulože, ako se kao obračunski prinos uzme natprosečnih tri tone po hektaru.

Sa druge strane, Ratari već uobičajeno upozoravaju, odnosno prete, da je njihov rad potcenjen, da je toga više dosta, da više neće ništa sejati, pa nek’ Država vidi šta će. I tako već (bar) 20 godina.

EH: Nekada je to bilo jednostavno: poljoprivredna proizvodnja, kao i svaka druga proizvodnja u samoupravnom socijalizmu, bila je planska – centar su bila velika (društvena) poljoprivredna dobra, individualni poljoprivredni proizvođači koji se sada farmerima nazivaju su bili kooperanti, naravno ako su hteli, a hteli su, sejali su šta im je rečeno da seju, dobijali su šta im je bilo potrebno i za to se znalo koliko košta i to bi (im) se u konačnom obračunu "opcigovalo". I svi su bili srećni: sa deset hektara obradivog zemljišta, koliko je bio maksimum, samostalni poljoprivrednik-kooperant dobro je živeo. Jedino što "agrar" tada nije bio "biznis", već posao, briga i trud.

Kako god, ako bi bilo da bi kojim slučajem nešto omanulo, znalo bi se ko je odgovoran – Država. Drugarica Država, međutim, za to je imala lako rešenje – primarnu emisiju: ako ne beše dovoljno para da se urod otkupi, naštampavalo bi se malo "obveznica federacije" u dinarskim apoenima, a posle otkupa iz opticaja te naštampane pare bi se povukle i opet – svi srećni. Otud su oni jesenji "cenovni udari": cene malo poskoče, malo posle se primire, ali ne tamo gde su bile, nego malo iznad, jer štampanje čega god, para naročito, ima svoju cenu. To je ono za čim horski vapiju Poljoprivrednici i Uljari, ama uzalud: nema je više.