Promocije, konvencije, rukovanja, što kaže onaj Rističević, napad na svinjce, torove i kokošinjce, dopunjena su i onom "proizvodnjom svečanosti" i masovne zabave tipičnim za predizborno zavođenje i podmićivanje. Deljene su smokve, suve šljive. Nije zapaženo da je bilo oraha. Onaj nekadašnji Sveti Nikola koji ostavlja poklone u čarapi ili Božić-Bata, Hrvati bi sada rekli Djed Božićnjak, koga je Koka-Kola tridesetih godina prošlog veka obukla u crveno i dizajnirala u današnjeg Deda Mraza, pojavljivao se sada u kampanjama u plavoj uniformi… Između ostalog bilo je i fudbalskog odmeravanja (fudbalske ekipe G17 plus i Demohrišćanske stranke Srbije). Nije prošlo ni bez fizičkih incidenata (dvojica nepoznatih napadača metalnom šipkom povredila predsednika Okružnog odbora i člana Izvršnog odbora Glavnog odbora SPS-a Bojana Kekića, koji je zadržan na lečenju u požarevačkoj bolnici). Bilo je pokazivanja međunarodne podrške, izjava Solane, Šidera i drugih evropskih zvaničnika) i distanciranja od njihovog preteranog mešanja. DSS-u stigla podrška Rusije, Boris Tadić je pozvan u Pariz, itd. Deo kampanje vođen je na Kosovu (Čović u Goraždevcu, promocija DHSS-a u Gračanici, deklaracija Srba s Kosova…) uprkos pokušajima albanskog dela kosovske skupštine da onemogući održavanje izbora na tom delu teritorije Srbije.

Završnica izborne kampanje vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, u osnovi ne mnogo dramatičnih i svakako ne sudbinskih izbora, protekla je u znaku pokušaja devetnaest lista da preskoče visok prag srpske skupštine. Već samo sastavljanje lista bilo je obeleženo potragom za još neangažovanim etičkim i drugim manjinama i ciljanim porukama za različite slojeve stanovništva, za hendikepirane, za seljake, za nezaposlene… Jedan prijatelj vašeg hroničara šali se na račun novog jezika koji se odomaćio s donatorskim konferencijama, projektima i aplikacijama, s novim anglizmima u našem jeziku. Jedna ministarka je negde izjavila da se posebno brine o vulnerabilnim, što će reći ranjivim slojevima stanovništva. Drugi govore o devastiranom socijalnom prostoru. Kaže: "Devastiran sam zato što sam vulnerabilan…"

TRI OBLASTI: Nekoliko "tematskih grozdova" dominiralo je u kampanji: afere, stanje institucija, ekonomija. Politikolog Ognjen Pribićević iz Instituta društvenih nauka primećuje da je bilo očekivano da se političari koncentrišu upravo na te teme.

Mnogobrojne afere su bile otvorene pre izbora i bilo je teško očekivati da nešto drugo bude tema izborne kampanje jer oni koji žele da smene postojeću vladu, prirodno je da će kritikovati njene slabosti.

Institucionalna kriza je takođe bila dežurna tema s obzirom na neuspele predsedničke izbore, skupštinsko glasanje na daljinu ili na manipulacije poslaničkim mandatima.

U tom svetlu moglo bi se konstatovati da je Pribićević u pravu kada ove izbore opisuje kao zakasnele. Prve tranzicione koalicije su se svuda raspadale i odlaganje da se izborima obnovi mandat samo su akumulirale greške i stranputice.

Ekonomija je naprosto morala biti glavna tema, s obzirom na to da stanovništvo visoko rangira pitanja siromaštva, nezaposlenosti i slabih ekonomskih rezultata.

U oblasti ekonomije došlo je do ozbiljne rasprave o tome kakva buduća strategija treba da bude, koji model treba da se izabere, slovenački ili neki drugi, itd.

U javnosti je bilo dosta rasprava o tome da li je nosilac liste DS-a Boris Tadić taktički pogrešio kada je odlučio da pokaže da je Demokratska stranka spremna da prizna grešku, da istraži pozadinu različitih nepravilnosti i da onemogući da se one ponove. Za naše kampanje, uobičajeno koncipirane kao palanačko zavođenje, retuširanje, patamuzovanje, muvanje, to predstavlja veliku novost i dugoročno gledano kapital.

Pitanje je, međutim, da li je Demokratska stranka mogla, i da je htela, da izbegne raspravu o tim pitanjima s obzirom na to da su se ona dugo taložila i razvlačila, da su zabašurivana, da je bezuspešno pokušavano da se pređe na priču o nečem drugom. U kampanjama se obično najviše vidi ono što se želi sakriti. Vaš hroničar je jednom video sličan obrt u Atlanti, Džordžija, SAD, u jednoj izbornoj bici za gradonačelnika. Aktuelni gradonačelnik je najtvrđim izrazima opisivao stanje gradskog budžeta, stanje u gradu, mnogobrojne probleme i deformacije, da bi napravio obrt retorički pitajući glasače: "Hoćete li rešavanje svega toga poveriti meni koji sam sa svim tim upoznat ili ćete izabrati nekoga ko s tim tek treba da se upozna?"

Interesantno je da je spremnost da donekle prizna grešku primenio i SPS: potpredsednik Socijalističke partije Srbije Milorad Vučelić rekao je na skupu u Kraljevu da su socijalisti činili greške, ali da ih više neće ponoviti.

SPS je nekada igrao na kartu – ko bi drugi, mi jedini znamo da vladamo, pogledajte ove, mi jedini radimo, a oni podmeću klipove! DS je pre izbora pokušavao da igra na tu kartu, ali u takvoj igri se pre ili posle izgubi ubedljivost.

S treće strane, Demokratskoj stranci je zapalo da praktično sama polaže račun za trogodišnju vladavinu DOS-a. Miloš Todorović iz CeSID-a primećuje kako je ova kampanja netipična po tome što je u njoj vlada – napada vladu. Bivše članice DOS-a ono što je dobro pripisuju sebi, a za ono što je loše optužuju druge.

OGLEDALO, OGLEDALO: Kampanju su obeležili i drugi tinjajući konflikti, kao onaj između vlade i medija, odnosno onaj koji je proizveden fijaskom vladinog biroa za komunikacije. Premijer Živković se oko te teme sukobio s novinarima, koji su napustili predizborni maraton zbog jedne njegove uvredljive izjave na račun urednika jednog večernjeg lista tokom izbornog maratona u Medija centru. Prisutni novinari su se solidarisali s kolegom i napustili skup, što se odavno nije dogodilo, a što je zapravo otkrilo duboko tinjajuće nezadovoljstvo novinara stanjem u svojoj profesiji, odnosom političara i biznismena prema novinarima.

Centar za komunikacije Demokratske stranke saopštio je posle toga da Izborni štab "Boris Tadić – DS" izražava žaljenje zbog incidenta, a Boris Tadić se lično izvinjavao novinarima tvrdeći da je Demokratska stranka jedina stranka na vlasti koja nema podršku nijednog medija. Pitanje je da li je to baš tačno, pogotovu ako se meri u periodu dužem od ove kampanje, ali dobro. Iz novinarske branše inače dolazi veoma veliko nezadovoljstvo stanjem profesije, ali i ponašanjem političara i "nove medijske buržoazije". Jedno istraživanje Medija centra ("Profesija novinar 2003"), u kome je učestvovao i vaš hroničar, pokazuje da je tu bilo različitog (pa i onog iz oficijelnih kancelarija) namernog širenja dezinformacija; manipulisanja činjenicama, vrbovanja, nipodaštavanja, uspostavljanja kontrole, tempiranja informacija…

NOVO PljUVANjE SUDA: Još nekoliko tema je naprosto eksplodiralo u toku kampanje. Vrhovni sud Srbije poništio je rešenje o naplati poreza na ekstraprofit kompaniji Karića, što je poreska uprava ispoštovala tako što je sudsku odluku protumačila kao faktički nalog da se Karićima vrati 2,5 milijardi dinara.

Naravno, to je postalo predmet retoričkog predizbornog nadmetanja. Ministar finansija Đelić prebacivao je lopticu na račun Aleksandra Radovića koji je sada aktivan u G17 plus i legalista za koje je tvrdio da su protiv lustracije sudova. Bivši guverner Dinkić je na mitinzima G17 plus grmeo na to što je vlada vratila pare i obećavao da se neće smiriti dok država taj porez ponovo ne naplati. Poništavanje odluke o zabrani rada Astra banke nije imalo isti ishod, pošto su u NBJ saopštili da neće promeniti odluku o zabrani rada ove banke. Svejedno, i o tome je bilo kampanjskog izjašnjavanja. Tajming te sudske odluke je čudan, doneta još 9. oktobra, a javnosti saopštena samo desetak dana pre izbora. Čudna je i interpretacija sudske odluke s obzirom da predsednik Ustavnog suda izjavljuje da je administracija trebalo da donese drugo zakonski korektnije rešenje, a ne da vraća pare.

Povlačenje tog pitanja po izbornoj kampanji bilo je prilika za novu demonstraciju ranije demonstriranog voluntarizma, solunaštva, novog jakobinstva, koja pre ili posle ima za posledicu česte uvrede suda, što je inače krivično delo. Mnogi su vikali: "Kraj revolucije!", "Smrt petog oktobra!", "Povampirenje starog režima!". Pošto se ovde sve brzo zaboravlja, naravno, niko se nije setio i činjenice da je poslednja čistka u najvišoj sudskoj instanci izvedena tokom vanrednog stanja u proleće 2003.

Taj zakon o ekstraprofitu je inače bio predmet konstantnih sporova, dilema, ostavki, demarša, bio je povod za prigovor da se pravda selektivno primenjuje. Pravo pitanje za buduću vladu je zapravo to da li će i ona pokušati s revolucionarnim zakonima ili će oblast ispitivanja porekla novca pokriti dobrim i efikasnim institucijama i razrađenijim procedurama.

Druga podudarnost je početak suđenja optuženima za ubistvo premijera Đinđića pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal. U tom kontekstu pozivanje političara za svedoke i zahtevanje nove državne istrage i izjave tipa "bili smo u pravu", dođe kao nešto što se moglo očekivati.

Treća podudarnost: u finiš izborne kampanje palo je svedočenje generala Veslija Klarka, inače predsedničkog kandidata u SAD, u haškom procesu protiv Slobodana Miloševića. Taj svedok je očito bio u privilegovanom položaju i nije morao da odgovori na neka pitanja koja javnost u Srbiji očekuje. Bio je privilegovan tokom svedočenja, što bi moglo imati odjeka i na srpskim izborima. Taj utisak će se svakako odraziti na onaj deo biračkog tela koji je protiv Haškog suda. Socijalisti na primer prete da će suditi zbog izručivanja…

GLASANjE ZA: Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji trebalo je po nečemu da budu prvi redovni izbori, na primer, po tome što neće predstavljati glasanje protiv nekoga, već glasanje za nešto.

Dežurno pitanje je bilo – kakvu je vladu moguće sastaviti, i tu se nekako licitiralo u i oko trougla Koštunica–Labus–Tadić – još neko. Dva protiv jednog, tri plus jedan, itd… Mnogi su predviđali da će radikali, ranije nevidljivi u predizbornim prognozama, sada biti najjači, ali je malo ko, osim samih radikala, predviđao i da bi oni mogli sastaviti vladu.

U finišu je izgledalo da sada ima manje programskih sporova između Tadića i Koštunice, nego između Koštunice i Labusa (gde se isprečuje optiranje G17 plus za samostalnu državu), ali da i pored Tadićevog distanciranja od poigravanja institucijama ostaje veliki jaz onoga što se dešavalo od avgusta 2001, kada je DSS izašao iz DOS-a. Samostalnu Srbiju najglasnije traži DHSS, ali je pitanje da li će to pitanje biti pokrenuto s crnogorske strane posle objavljivanja rezultata popisa stanovništva u Crnoj Gori (40 odsto Crnogoraca – 30 odsto Srba). S crnogorske strane (iz DPS-a) poručivano je da će oni izaći ako Srbija izabere desničarsku vladu.

Šta bi buduća srpska vlada mogla realno da uradi?

Neka promena ekonomske strategije mogla bi da se očekuje s obzirom na to da je mnogo aktera pokušavalo da promoviše neku od formula za pokretanje privrede Srbije, za angažovanje radno sposobnog stanovništva, za iskorišćavanje raspoloživih resursa…

Prvi meseci naredne godine pokazaće kakva je programska kombinacija moguća. Nekoliko konstanti se može zapaziti – na primer monetarna stabilizacija, kontrola javne potrošnje, rešavanje socijalnih i razvojnih problema. Tu se vide razne formule (program zapošljavanja – Demokratska stranka, paket kreditiranja stanogradnje – G17 plus, iskorišćavanje ljudskih resursa za pokretanje Srbije – DA, javni radovi – Velja Ilić)…

Izgleda da je dominirala zamerka da je liberalizacija cena išla prebrzo, a da smanjenje carina (na koje smo prisiljeni i spolja i iznutra) nije praćeno adekvatnom vancarinskom zaštitom, da je bila nedovoljna stimulacija izvoza… Čulo se mnogo zamerki zbog toga što je spoljnotrgovinski deficit tako velik (oko 11 milijardi dolara za tri godine). Bilo je dosta upozorenja da to sigurno vodi dužničkoj krizi i rušenju monetarne stabilnosti.

Postojeći model privatizacije je sporadično kritikovan, ali je pitanje da li je ozbiljno doveden u pitanje. Nekih pojedinačnih preispitivanja i istraga možda bi moglo biti.

Izgleda ipak da je pitanje privatizacije "zatvoreno" pre svega zbog toga što nije sasvim jasno da li se i u budućnosti može računati na veće prihode od privatizacije. Dobra preduzeća su već podeljena i privatizovana, a budućim generacijama ostavlja se ogroman teret finansiranja nagomilanih i novih dugova, konstatuje u jednom intervjuu ekonomista Miodrag Zec.

Glasači teško u tom kontekstu razumeju sofisticirane monetarističke ili globalno-ekonomske tehnike ili to kakav je značaj spremljenih, a još neusvojenih zakona – o stečaju, o registraciji preduzeća, o privrednim društvima ili o porezu na dodatu vrednost…

Novu vladu zapravo čeka restrukturisanje velikih i javnih preduzeća u kojima je skoncentrisan ogroman finansijski deficit i enorman višak radnika.

Određujući faktor biće to što je država prezadužena i što je ona, kao što kaže Zec, pod nekom vrstom monitoringa međunarodne zajednice.

U toj oblasti je naravno došlo do velike rasprave, čak i u do juče jedinstvenim timovima. Ministar finansija Srbije Božidar Đelić (na listi DS-a) optužio je G17 plus za "ekonomski ekstremizam". Predsednik Privredne snage Srbije i dijaspore Branko Dragaš, koji je na početku vladavine DOS-a pokušavao da se afirmiše kao vladin ekonomski savetnik, za ekonomski ekstremizam optužuje dosadašnju vladu i apeluje da nova vlada, za razliku od vlasti izabrane u Srbiji pre tri godine, učini ono što su činile razvijene zemlje, poput Japana i članica sadašnje Evropske unije – da štiti domaća tržišta i tako doprinese ubrzanijem ekonomskom razvoju. On tvrdi da je neoliberalni koncept aktuelne srpske vlade rezultirao izuzetno visokim spoljnotrgovinskim deficitom. Setimo se, tokom leta je vlada deo krivice za to prebacivala na guvernera Dinkića, dok nije izabrala (onako kako ga je izabrala) novog guvernera.

SELO U AGONIJI: Relativno velik pritisak na buduću vladu čine oni koji sada prikupljaju glasove seljaka (Reformisti – Socijaldemokratija Vojvodine-Srbije, Rističević iz Koalicije Za narodno jedinstvo, itd…) – oni ukazuju na činjenicu da u Srbiji u 4600 sela ima oko 30.000 praznih kuća i objekata namenjenih za stočarstvo, od kojih je polovina u Vojvodini; da je oko 1200 sela u Srbiji sasvim propalo; da u 800 sela već godinama nema poroda…

Ekonomski liberali sa vanpartijskih pozicija (Boris Begović u "Prizmi") na sve to, međutim, upozoravaju da je u kampanji zavladao ekonomski populizam.

Tri reči nekako ostaju u konkurenciji za "lid" u priči o izbornoj kampanji: red, rad i moral. Dva velika posla čine se neizbežnim u narednom periodu: ustav i ekonomija. Prvo pitanje (ustav, osnovni politički zakoni) kao prioritet ističe Koštunica, drugo Labus, Tadić, Čović, Ilić…

O moralu, naravno, govore mnogi, a najsvežiji u toj temi je možda Otpor – koji dosad nije bio u vlasti.

Ognjen Pribićević procenjuje da ustav ne može biti donet ni za mesec-dva, ni za šest meseci, već da će za to trebati možda i čitava godina. Rasprava o ekonomskoj strategiji, koja je prilično ozbiljno vođena kad se ima u vidu karakter naših izbornih kampanja, verovatno će biti produžena i u periodu pregovora o budućoj koalicionoj vladi.

Nekoliko bitnih okolnosti možda bi moglo da odredi politiku buduće vlade. Jedna odrednica je volja birača i njihov zahtev da žive boje. Druga je početak perioda sazrevanja političkih stranaka. Mladi pravnik iz CeSID-a Miloš Todorović uočava da je ova kampanja pokazala da je taj period možda počeo.

Kako će s tim procesom ići, moglo bi se videti već pri izboru predsednika Skupštine i pri određivanju pravila parlamentarne igre. Postojeći zakon o izboru narodnih poslanika ima izvesne mane (to nije samo visok cenzus za manjine, kako su mnogi govorili) koje treba da budu "premošćene" poslovničkim odredbama. Evropsko pravilo, koje je ovde bilo relevantno pri odlučivanju o mandatima, kaže da je poslanik, kao reprezent naroda, vlasnik mandata. Dobra praksa evropskih demokratija ukazuje, međutim, na to da je primena tog prava ipak malo ograničena, na primer parlamentarnim poslovnicima, koji propisuju da poslanik raspolaže mandatom i slobodno glasa, da može da glasa i protiv svoje partije, ali da ne može da pređe u drugu partiju. Videće se pri pravljenju buduće koalicije da li će biti novih poigravanja mandatima.

Zakon o finansiranju političkih stranaka koji stupa na snagu 1. januara određuje da se stranke finansiraju iz budžeta proporcionalno broju osvojenih mandata.

Ima još zanimljivosti: sadašnja velikodušna ponuda vlasnika elektronskih medija da svim učesnicima u kampanji ustupe prostor za emitovanje poruka po novom zakonu biće tretirana kao finansiranje stranaka i moraće da bude evidentirana.

Taj novi skupštinski sastav, koji bude odabran 28. decembra, već 1. januara bi mogao da se nađe pred provalijom nedovršene države. Poslednji rok u kome RIK treba da proglasi izborne rezultate je 31. decembar 2003, u ponoć. Postavlja se pitanje kome će se nezadovoljni žaliti. Žalbeni postupak, po novim zakonskim rešenjima, 1. januara prelazi na četiri apelaciona suda koji, kako sada stvari stoje, nemaju prostorije ni sudije. Vrhovni sud, pomenut u izbornom zakonu, gubi nadležnost. Već verifikacija poslaničkih mandata biće možda veliki test koji treba da pokaže da li je počelo sazrevanje političke scene.