Oružani sukob u selu Banjska
DRAMA ISPRED MANASTIRA: Naoružana, u uniformama, srpska grupa u Banjskoj
foto: policija kosova / ap
Ko je zapalio Kosovo
Da li je moguće da BIA, VOA, VBA, ali i MUP Srbije nisu imali nikakva saznanja o grupi iz Banjske? Još gore je ako u njima postoje divlje i interesne frakcije, koje iz svojih računica nastoje da podmeću jedna drugoj. A tek pogubno bi bilo da je u pitanju “državna operacija” čiji je tok krenuo naopako a sada se svi sklanjaju, beže i prave blesavi. Da li je naoružanoj grupi na severu Kosova bila obećana pomoć i od koga? I još nešto: mnogo toga deluje prema receptima sa početka ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka. Sve službe u regionu su se time bavile, a Državna bezbednost MUP-a Srbije sa najvećim uspehom
Grupa naoružanih Srba u noći 24. septembra postavila je barikadu od dva kamiona na mostu kod sela Banjska, petnaestak kilometara unutar severnog Kosova. Sukob sa kosovskom policijom počeo je u 2.45 – jedan policajac je ubijen, drugi ranjen. Do zore, okršaj se preneo u selo Banjska. Tu je srpska grupa – nadjačana i opkoljena pojačanjima koja stižu kosovskoj policiji – provalila u dvorište manastira, verovatno sa namerom da ga iskoristi kao otpornu tačku. Gotovo čitav dan je trajala pucnjava. Ubijena su četiri naoružana Srbina, bar toliko ih je ranjeno, osmorica su uhapšena, a ostali uspevaju da se probiju.
Ovo se manje-više zna. Sve ostalo spada u nagađanja i spekulacije. Konkretno: šta je bio cilj srpske naoružane grupe, pod čijom se komandom nalazila i, posebno, kome je to trebalo? Ako u ovom trenutku nije moguće dati potpune odgovore, ponešto je moguće zaključiti iz šturih i često kontradiktornih informacija sa severa Kosova, iz Prištine i Beograda.
KADA SE VOJSKA NA KOSOVO VRATI
Među Srbima na severu Kosova vlada olovna, zlokobna tišina. Ljudi su zbunjeni, očajni i besni. Strah može da se opipa. Čuje se rečenica mnogo puta izgovorena, ali sada sa posebnom težinom: “Prepušteni smo sami sebi.” Srpsko stanovništvo mahom govori o mrtvima – ko je ubijen, hoće li će albanski mediji javiti da je još jedno telo pronađeno u šumi ili će se čuti da je neko podlegao povredama u bolnici u Novom Pazaru. Nije im jasno zbog čega se sve to dogodilo, jer najveću štetu imaju oni.
“Mesecima su upozoravali na represiju koja dolazi iz Prištine. I do pre nekoliko dana, krivica za situaciju bila je na kosovskoj strani, na Kurtiju, a sada su Srbima na Kosovu svi argumenti izbijeni iz ruku. Priština je dobila dokaz koji im je trebao da je sve što su pričali prethodnih meseci tačno”, objašnjava Sanja Sovrlić, novinarka N1, rođena i odrasla na Kosovu.
Pripadnici naoružene srpske grupe koji su učestvovali u oružanom sukobu sa kosovskom policijom bili su sa severa Kosova – dvojica poginulih su iz Leposavića, jedan iz Zvečana. Meštani ih opisuju mahom kao porodične ljude, iznenađeni su da su neki od njih bili deo oružane grupe.
“Kakvi su bili? Pa kao i mi”, kaže neko od prisutnih. Ističu da je dominantan stav da su ti ljudi zloupotrebljeni i izmanipulisani.
“Razmišljam o onim grafitima ‘Kada se vojska na Kosovo vrati’, o tome kako je sa svih strana negovan taj narativ”, kaže Sovrlić i nastavlja, “i zato, pre svega, nije samo problem u onima koji su u to poverovali, već u onima koji su ih ubedili da u to veruju, koji su im uporno podgrejavali nade, uveravali ih da čine pravu stvar ako uzmu puške u ruke.”
Zaista, ko stoji iza naoružane srpske grupe u Banjskoj?
“Previše je pitanja na koja ne možemo da odgovorimo, ni sebi ni drugima”, govori za “Vreme” Milica Radovanović iz Nove društvene inicijative u Severnoj Mitrovici, dodajući da pripadnike te grupe niko na severu Kosova ne može da smatra teroristima: “Ne mislimo da su bili plaćena gerila koja je otišla da puca radi materijalne koristi.” Zatim zastane, pa nastavi: “Znate, zvučaće strašno, ali danas ovde muškarci plaču i žale što oni nisu poginuli…”
FAKTOR RADOIČIĆ
Poslednje dve godina Srbi na Kosovu mahom opisuju kao neprestano zaoštravanje situacije – do pucanja. Radovanović podseća kako su od početka rata u Ukrajini bile sve prisutnije i brojnije specijalne jedinice kosovske policije na Severu, grade se njihove baze, vrši se eksproprijacija zemljišta…
Kriza je smenjivala krizu, a svaka je bila zapaljivija od prethodne: kriza zbog tablica, povlačenja Srba iz institucija, barikada u više navrata, lokalni izbori na koje srpsko stanovništvo nije izašlo. Postoje mišljenja da bi akteri iz tuče u junu mogli da se povežu sa akterima napada na kosovsku policiju.
Prethodnih meseci je na Severu nepoverenje u kosovske institucije, oduvek nisko, dostiglo svoj vrhunac: Srbima su neprestano stizale tužbe za ratne zločine za koje advokati tvrde da su politički instruisane, kosovska policija seje strah, učestali su napadi vlasti na Eparhiju raško-prizrensku… Neki u svemu vide hrvatski scenario. Reč je o proizvoljnim hapšenjima pod sumnjivim optužbama za nedela u ratu i maratonski dugim procesima kako bi se demotivisali povratnici i zastrašilo domicilno srpsko stanovništvo.
A sever Kosova je već dugo prozivan kao kriminalno središte. Razloga za to je mnogo: politički motivisano ubistvo Olivera Ivanovića, likvidacije u podzemlju, paljevine automobila, prebijanja… Sve ovo stavlja se na račun struktura vezanih za Srpsku listu – naprednjačku transmisiju na Kosovu – koja ima potpunu dominaciju nad političkim i društvenim životom tamošnjih Srba.
“Vučić ih je stvorio jer su mu trebali”, kaže za “Vreme” spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić. “Te strukture su dobijale unosne poslove u Srbiji, imale šumske švercerske puteve, neki od njih su učestvovali u ilegalnoj trgovini drogom, i, uopšte, enormno se obogatile u vrlo kratkom vremenu. One su spremne na sve kako bi odbranile ovu vrstu egzistencije.”
Upravo iz tih struktura dolazi Milan Radoičić, potpredsednik Srpske liste i biznismen. Protiv njega su 2021. Sjedinjene Američke Države uvele sankcije kao člana grupe osumnjičene za “korupciju, kršenje ljudskih prava, ilegalnu trgovinu robom, novcem, narkoticima i oružjem između Kosova i Srbije”. Takođe, kosovske vlasti su ga dovodile u vezu i sa ubistvom Olivera Ivanovića.
“Do 2013. nismo ni znali za Milana Radoičića, on je došao na talasu primene i implementacije Briselskog sporazuma, kada su građani Severa trebali da budu integrisani u kosovski sistem, što nisu hteli, pa je Beograd vršio pritisak na njih”, kaže Sovrlić.
Prema navodima iz Prištine, Radoičić je bio pripadnik naoružane srpske grupe iz Banjske. Kosovski ministar unutrašnjih poslova Dželjalj Svečlja je objavio snimak iz drona desetak muškaraca sa oružjem i u uniformama – neki nose i maske – ispred konaka u manastiru. Za jednog od njih koji nosi šešir i u jednom trenutku podiže glavu Priština tvrdi da je Radoičić. Dok nastaje ovaj tekst, to nije moguće ni potvrditi ni opovrgnuti. Kruže i glasine da je ranjen i na lečenju u Srbiji, ali bez ikakvog dokaza. Ali zašto je Milan Radoičić toliko važan?
“Njegov patriotizam je merljiv novčanicama”, kaže Sovrlić. “Znamo i kolika je njegova bliskost sa zvaničnim Beogradom i koliko je poslova dobijao od aktuelne vlasti. Da li je u ovom slučaju postojala koordinacija između njih? Ili je odlučio da samostalno preduzme te korake? Čak i da Beograd nije znao za to, Vučić ne može biti oslobođen odgovornosti što je deset godina negovao, u najmanju ruku, sumnjive strukture i podržavao ličnosti sa veoma sumnjivim biografijama.”
Zaista, ukoliko je Radoičić bio u Banjskoj, predsednik Srbije ima ozbiljan problem. Ako su njegovo okruženje i Službe u Srbiji znali za oružanu akciju u Banjskoj, Vučić će se suočiti sa ozbiljnom kompromitacijom i gubitkom kredibiliteta u regionu i relevantnoj međunarodnoj zajednici. S druge stane, ukoliko ni on, niti iko drugi u državnim strukturama nije znao, onda šef države mora priznati da je izgubio kontrolu nad Radoičićem i Srpskom listom. Jer kako je moguće da njeni prvaci nisu znali čime se bavi njihov potpredsednik?
“U ovom trenutku Radoičić je veća opasnost za Vučića nego Vučić za Radoičića”, zaključuje Jakšić.
IMA LI VULINA U BIA
Prema snimcima koje kosovska policija dostavlja medijima, srpska grupa je bila solidno naoružana. Svakako, to nisu baš vrhunsko oružje i oprema, ali ni vojni otpad. U međuvremenu, umnožavaju se slike zaplenjene municije, bacača granata, minobacača, automatskih pušaka, borbenih prsluka i sličnog. U Prištini tvrde da su u pitanju “štekovi” namenjeni mnogo većem broju ljudi.
Zaista, na Kosovu je relativno lako doći do AK-47, eksploziva, municije – moguće i minobacača. Nakon rata 1998/99. nisu se razoružavali ni Srbi ni Albanci. Ipak, nije moguće tek tako staviti “u funkciju” grupu kakva je viđena u Banjskoj. Za tako nešto potrebni su organizacija, subordinacija, logistika, uzajamno poverenje i slično. Oružanih sukoba i incidenta – mada manjih od poslednjeg – između kosovske policije i srpskih struktura sa severu Kosova bilo je i ranije. Međutim, nikada pripadnici ovih poslednjih nisu bili uniformisani kao sada u Banjskoj.
“Ovako nešto nikada nismo imali”, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Životić. “Razne grupacije tokom čitavog jednog veka, pored uniformi i vidljivog nošenja oružja, istupale su sa nazivima, oznakama, programom, komandom i ciljevima. Mi u konkretnom slučaju ništa od toga nismo videli. Još je sve suviše mutno za bilo kakve zaključke.”
Ovakve grupe deluju uz podršku tajne službe ili uz njenu prećutnu saglasnost. Da li je moguće da BIA, VOA, VBA, ali i MUP Srbije nisu imali nikakva saznanja o grupi iz Banjske? Još gore je ako u njima postoje divlje i interesne frakcije, koje iz svojih računica nastoje da podmeću jedna drugoj. A tek pogubno bi bilo da je u pitanju “državna operacija” čiji je tok krenuo naopako i sada se svi sklanjaju, beže i prave blesavi. Nešto nalik na Zaliv svinja na Kubi kada je CIA ostavila na cedilu kontrarevolucionare čije je iskrcavanje već u prvim satima krenulo naopako.
Da li je grupi iz Banjske bila obećana pomoć i od koga? I još nešto: mnogo toga u konkretnom slučaju liči na recepte sa početka ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka. Sve službe u regionu time su se bavile, a Državna bezbednost MUP-a Srbije sa najvećim uspehom.
Otkud sva ova pitanja i spekulacije? Već je rečeno – zbog dubokog prožimanja Radoičića i Srpske liste sa režimom u Beogradu. Ono nije samo političko, već i poslovno, bezbednosno i svako drugo. Da nezadovoljstvo čelnika Srpske liste sa politikom Beograda traje već duže vreme, moglo se videti i na njihovom sastanku sa Vučićem u decembru 2022. Tada su ga poslušali, ali da li se tu nešto promenilo?
U prošlogodišnjoj video-poruci snimljenoj na Kosovu, Milan Radoičić poručuje: “Tu sam. Vratio sam se. A vi znate šta to znači.”
Kako god bilo, upadljivo je ćutanje vlasti u Beogradu. Prilikom ranijih sukoba ili podizanja tenzija na Kosovu, režimske televizije su po čitave dane imale specijalne emisije, a tabloidi se utrkivali u objavljivanju detalja, svedočenja, rekonstrukcija i tvrdnji da je Srbija već u ratu i slično. Sada je sve ovo izostalo. Aleksandru Vučiću je trebalo gotovo osamnaest sati da se obrati javnosti – nikad u svojoj novijoj istoriji nije toliko oklevao. Konačno, za oko sat vremena ispred kamera, retko neartikulisan i nervozan, nije odgovorio ni na jedno suštinsko pitanje. Prvenstveno, izostali su njegova verzija događaja u Banjskoj, imena poginulih Srba, objašnjenje kako je do svega došlo i još mnogo toga drugog. Okrivljivanje Kurtija i tvrdnja da se radi o pobuni lica koja žive na relaciji sever Kosova – centralna Srbija zbog optužnica iz Prištine, malo koga mogu da zadovolje.
Vučić je osudio i kosovskog premijera i nasilje sa obe strane. Ipak, izmaklo mu je jasno određivanje spram grupe iz Banjske. Očito je da oseća nelagodu: kosovske vlasti daju informacije ciljano i na rate, a on nije siguran šta sve znaju, kakvi će biti iskazi pohapšenih, koga će sve apostrofirati – istinito ili lažno, svejedno – svako njegovo istupanje preti skakanju u vlastita usta.
Čini se zato da Vučić kupuje vreme i traži način za sanaciju štete. Verovatno vodi i pregovore sa različitim akterima – direktno i preko posrednika – još od 24. septembra. Ma o čemu se tu radilo, Vučiću ne može pomoći izjava sa obraćanja javnosti “da nas sve mogu pobiti, ali nikad nećemo priznati Kosovo”. Možda su ove reči dobre za nekritičke pristalice, ali prvenstveno sugerišu paniku i pogubljenost.
KOME JE SVE OVO TREBALO?
Ključno pitanje na koje nema odgovora je šta je zapravo htela postići grupa naoružanih Srba u Banjskoj. Zato cvetaju teorije zavera. Albanska strana manje-više nema nedoumica. Tipično mišljenje iznosi prištinski advokat Skender Musa: “Ovaj napad je bio dobro isplaniran, sve je bilo detaljno i njihov cilj je bio da se infiltriraju u Mitrovicu i tamo proglase srpsku republiku ili autonomiju, jednostavno da naruše ustavni poredak Republike Kosovo.”
Na drugoj strani svašta se može čuti. Za jedne je u pitanju pokušaj ruskih službi da izazovu sukob na Balkanu zarad procesa destabilizacije Evrope, odnosno crna operacija CIA kako bi omogućili Kurtiju da “završi posao” na Kosovu. Ove teorije zavise od ličnih preferencija onih koji ih iznose i ni sa čim nisu potkrepljene.
Isto tako govorilo se i o akciji koja je imala za cilj osiguranje transporta veće količine narkotika, pa je došlo do nepredviđenih komplikacija. Mada je ovo područje poznato po švercu droge, ko bi to tako izvodio? Cilj krijumčara je da budu što neupadljiviji, nipošto da na ovakav način skreću pažnju na sebe.
Izvesno je da je ono što se desilo u Banjskoj u potpunoj suprotnosti za zvaničnim stavovima Srbije. Takođe, ni na kakav način joj ne ide u korist.
“Vučić je pre Banjske zbog rigidnog Kurtijevog odbijanja da formira Zajednicu srpskih opština bio u povoljnijem psihološkom i diplomatskom položaju na međunarodnoj sceni”, kaže Jakšić. “Sada je taj status izgubio.”
Nije sporno da Kurti snosi najveću odgovornost za eskalaciju nasilja na Kosovu tokom poslednjih nekoliko godina. Sada mu je neko sa srpske strane izašao u susret i to baš na onom terenu koji toliko priželjkuje.
Da li je na delu bio pokušaj radikalizacije i stavljanja Vučića pred svršen čin? Je li moguće ponavljanje sumanute avanturističke politike iz zvaničnih struktura Srbije po radikalskom modelu iz poslednje decenije dvadesetog veka? Ili je, u oba slučaja, reč o mračnom upozorenju moćnih i manipulativnih elemenata na kakvo su delovanje spremni ukoliko osete da bi mogli biti ugroženi ili zaobiđeni?
Šta se, dakle, desilo u Banjskoj i sa kakvim ciljem? Javnost Srbije i Kosova ima pravo na istinu, a pogotovo Srbi na Severu. U suprotnom, neće biti dobro.
Svima njima bi bilo lakše da nas uopšte nema
Postoje sada pozivi na dijalog, kaže Sovrlić, ali situacija je još složenija nego ranije: “Ne vidim u kom pravcu dalje može da se ide, pozicije su sve udaljenije. Kakve garancije Srbi na Kosovu mogu dobiti za dostojanstven život?”
Ko će sada njima da kaže, pita se dalje Sovrlić, da se vrate u policiju, da izađu na izbore: “Ne znam kuda vodi taj dijalog – ostajemo li pri dosadašnjim rundama gde pričamo o primeni sporazuma, normalizaciji, Zajednici srpskih opština – i ne znam kakvu će volju za učešće imati građani severnog Kosova koji su silom u to ugurani 2013, a Priština i međunarodna zajednica su, jer im je to odgovaralo, prećutkivale način na koji se to događa.”
Kod građana je sada dominantan strah da će završiti u nekoj tragičnoj koloni, poput one iz Oluje ili one u kojoj su sada Jermeni bežeći iz Nagorno-Karabaha, ili da će odlaziti po dva, tri auta dnevno, i nijedan dogovor više neće imati smisla.
“Svi su pali na ovom ispitu, ignorisani su vapaju građana da neko razume njihov položaj i zahteve. Beograd je oprao ruke, prištinske institucije su prema njima represivne, za zapadni svet nezavisno Kosovo je svetinja i njima je dovoljan taj kozmetički privid multietničkog života koji u stvari ne postoji”, smatra Sovrlić.
Kada je reč o budućnosti pregovora, sličnog mišljenja je i Milica Radovanović. “Ima glasova koji smatraju da poslednji događaji mogu označiti proboj u dijalogu. Ali uverena sam da se to neće desiti jer ni Beograd ni Priština nisu zainteresovani za dijalog”, kaže ona, strahujući da su poslednji događaji uvod za nešto još gore. Zatim opisuje sadašnji trenutak: “Previše je usijanih glava, previše je sada trijumfalizma u albanskim medijima – što se uvek reflektuje na položaj srpskog stanovništva – previše straha i tuge kod nas. Mi ne znamo više ni šta je ispravno.”
A onda je na sve to stiglo i Vučićevo obraćanje u nedelju u osam uveče, 18 sati nakon što je počeo oružani sukob.
“Koja je poruka sa one konferencije za štampu? Koja je politika države Srbije? Za njega je pitanje priznanja i nepriznanja samo vaganje političke koristi i štete; za vlast u Srbiji su događaji ovde samo pitanje kako ih pretočiti u političke poene ili kako kontrolisati štetu. Kosovo je računica za sve, i za Vladu u Srbiji, i za Prištinu i za međunarodnu zajednicu”, kaže Milica Radovanović, a onda dodaje: “Svima njima bi bilo lakše da nas uopšte nema.”
Koje bi bilo održivo rešenje za život Srba na Kosovu? Kako je trebalo da izgleda odgovorna politika koja nije težila samo instrumentalizaciji sukoba za političku i drugu korist?
“Mnogo je tu različitih interesa – države Srbije, vlasti, građana centralne Srbije, građana Kosova, Prištine, međunarodne zajednice… Pregovori traju 20 i kusur godina i predstavljaju pokušaj izvlačenja maksimuma iz minimuma zbog činjenice da smo 1999. izgubili rat. A ni to građanima niko jasno nije objasnio”, naglašava Sovrlić. “Kada je reč o sadašnjoj politici Beograda prema Kosovu, to je jedno – nemanje politike, nemanje strategije, ravnodušnost prema ljudima.”
Više sagovornika sa severa Kosova je istaklo da im je jedan od najjačih utisaka iz Vučićevog obraćanja bio onaj kada je izgovorio da čak i ako nas sve pobiju, ako ne bude nijednog Srbina, neće priznati nezavisno Kosovo.
“Jedan moj prijatelj je kazao kako Srbija stalno ponavlja koje su njene crvene linije, i to su obično parole opšteg tipa, ali niko ne kaže – crvena linija su nam ljudi na Kosovu kojima želimo da omogućimo da tamo žive”, dodaje Sovrlić.
Istini za volju, Vučić jeste mnogo puta branio Srbe na Kosovu prejakim rečima, obećanjima za koja je znao da ne može da ih ispuni, uživajući u svom politički isplativom, praznom i opasnom srbovanju. Tako je 26. maja, pred onim tužnim, pokislim skupom, vikao: “Ali vam kažem, prvi napad na Srbe na severu Kosova i Metohije, Srbija neće sedeti skrštenih ruku. Hoćete li da proterujete Srbe? Nećete ih proterati.”
Sovrlić posebno zamera Vučiću, odnosno njegovoj politici, ne samo što je “ulagao” u ljude poput Radoičića, već i što nije ulagao u ono što bi se isplatilo: “Srbija je propustila da podstakne mlade, da stvori dinamično okruženje. Bilo je ovde mnogo entuzijazma da se stvori sredina u kojoj neko želi da živi, u kojoj je dobro živeti.” Ali ta je prilika propuštena zbog činjenice da je Beograd od Srba na Kosovu hteo samo da napravi poslušno biračko telo, bez dostojanstva i kritičke misli, bez želje za razvojem.
A mnogo je novca iz Srbije stizalo na Kosovo, najveći broj ljudi i danas zavisi od toga jer su oni sami ili članovi njihovih porodica zaposleni u institucijama Republike Srbije. Mnogo je tu bilo i raznih zloupotreba.
“Pre nekih pet godina, na jednom događaju u Lapljem Selu bio je i Nikola Selaković. On je govorio kako je sreo puno mladih Albanaca koji su se školovali u inostranstvu, govore pet, šest jezika, i upitao je koji je naš generacijski odgovor na to. I zaista se slažem da je potrebno da tog generacijskog odgovora bude. Samo je ovdašnji odgovor bio da je Beograd stvarao svoje poslušno biračko telo, a da su one koji razgovaraju sa Albancima i strancima nazivali plaćenicima i domaćim izdajnicima”, zaključuje Sovrlić.
SPC na Kosovu
Hod po pretankoj žici
Srpska pravoslavna crkva, odnosno Eparhija raško-prizrenska (ERP) nesumnjivo je institucija od najvećeg poverenja među srpskom zajednicom na Kosovu. Tačnije, verovatno institucija koja jedina tamo i uživa poverenje. Godinama su se trudili da održavaju odnose sa kosovskim vlastima, slali umerene poruke, pozivali na smirivanje napetosti, bili među onih nekoliko usamljenih glasova razuma. Na kraju, u onim vremenima 1999, Crkva je bila jedina koja je ostala na Kosovu, te jedina kojoj su Srbi mogli da se obrate.
Zvanični Beograd je još onomad oličen u Vučiću pojedinim, za zajednicu važnim predstavnicima Eparhije zamerio što su bili protiv njegovog plana o razgraničenju.
Što se tiče Prištine, od dolaska Kurtija na vlast, SPC se susreće sa nizom problema. Počev od toga da sadašnja kosovska vlada uopšte ne prihvata identitet SPC, ne koristi njeno zvanično ime i do toga da recimo na sajtu kosovske policije stoji da oni štite više objekata “pravoslavnog kulta”.
Upitna je bezbednost crkvene imovine – hramovi se obijaju, a retko se dobijaju informacije o toku istrage. Vlast, takođe, ne poštuje ni SPC kao pravno lice. Pre nekoliko meseci, Milica Rakić Andrić, iz Nove društvene inicijative, za “Vreme” je objasnila da ne samo što nije izvršen upis imovine manastira Visoki Dečani u katastar, iako postoji odluka najpre Osnovnog, potom Vrhovnog, a onda i tamošnjeg Ustavnog suda, već se stalno zaoštrava i narativ o tome zašto se ta odluka ne sprovodi.
“Nedavno smo čuli da bi takvu odluku bilo moguće sprovesti samo u dijalogu sa lokalnom zajednicom, čime se ozbiljno dovode u pitanje i vladavina prava i sudska vlast”, objasnila je tada Milica Rakić Andrić.
Početkom jula meseca, britanska poslanica Ališa Kerns je parlamentu izjavila da se iz Srbije švercuje oružje na Kosovo vozilima Hitne pomoći, te da se potom čuva u prostorijama SPC. Iz Eparhije je tada stiglo saopštenje da je ona veoma jasno protiv bilo kakvog nasilja, jer je ono suprotno osnovnim evanđelskim principima i misiji Crkve, te da želi da pristupi vrlo ozbiljno navedenim optužbama. Tražili su od KFOR-a da javnosti saopšte da li mogu da potvrde navode britanske poslanice.
“Ukoliko bi se ove tvrdnje pokazale kao istinite, crkvena lica za koja se dokaže da su eventualno umešana u zloupotrebu objekata SPC i crkvene službe za navodno prenošenje ili skladištenje oružja, snosiće najstroži crkvene kazne i neće moći da nastave svoju javnu službu. Međutim, u slučaju da KFOR ne može da potvrdi istinitost ovih tvrdnji, Eparhija raško-prizrenska tražiće preko britanske ambasade u Prištini izvinjenje pomenute poslanice zbog zapaljive i netačne izjave koja ima ozbiljne posledice.” U saopštenju se dalje kaže da te tvrdnje ne smeju ostati na nivou kleveta, te postati sredstvo za nametanje kolektivne krivice Crkvi, koja je godinama izložena napadima, klevetama i drugim oblicama diskriminacije.
U prethodnim danima, Eparhija je objavila nekoliko saopštenja. Ono koje je stiglo u nedelju u prvi mah većini nije bilo jasno – ko su ljudi koji su upali naoružani u manastir, Srbi ili Albanci, šta se uopšte dešava… Kasnije, kada su se stvari malo razjasnile, postalo je očigledno da je Eparhija morala da pazi na svaku reč i svaki izraz, da bi – iako lažna – optužba da pomaže naoružanoj grupi Srba verovatno učinila da se nađe u neodrživoj poziciji.
Iako neprestano pozivaju na mir, što im čak određeni desničarski krugovi u Srbiji zameraju, i ovih dana su na meti raznih albanskih portala i pojedinaca.
Pomenuti advokat Skender Musa je tako izjavio da bi trebalo pohapsiti sve monahe iz manastira Banjske.
