Penzioner zrenjaninske uljare Dijamant Dušan Radosav umro je 1987, njegove kolege Đerđ Sarvak i Nikola Miljević godinu dana kasnije, a Borislav Savić 1992. Nekoliko godina pošto su se upokojili, oni su od Dijamant banke podigli desetogodišnji kredit koji su iskoristili za kupovinu akcija svoje bivše firme – Radosav je tako podigao 204.109, Sarvak 149.360, Miljević 148.220, a Savić 108.108 nemačkih maraka (u dinarskoj protivvrednosti). Pokojni radnici zrenjaninske uljare Milovan Dragošev (preminuo 2000), Savo Vidaković (1998) i Mirjana Petrović (2000) takođe su dobili šestocifrene kredite, ali o svom imetku nisu ništa znali ni oni, a ni njihovi naslednici.

Pored ovih sedam, na spisku Dijamant banke do kojeg je zrenjaninski Otpor došao pre nekoliko dana (a u koji je "Vreme" imalo uvid) nalaze se imena još 21 radnika, funkcionera i penzionera kojima su odobreni krediti u ukupnom iznosu od 3.956.949 maraka. Maratonska priča o privatizaciji najveće uljare na Balkanu dobila je tako još jedan obrt koji će možda ubediti državne organe da se konačno dogovore ko je (osim Otpora i medija) nadležan za ispitivanje slučaja Dijamant.

ŠTA SE (NE) ZNA: Od 1994, kad je okončan drugi krug privatizacije Dijamanta, do jula ove godine smatralo se da su akcionari "radnici, penzioneri i naslednici radnika uljare". Od jula – kada su neki penzioneri pozvani u bivšu firmu da potpišu izjave o plaćanju poreza na ekstraprofit – pa do septembra, mislilo se da su većinski vlasnici između ostalih i šestoro pokojnika i dvanaestoro penzionera koji o svom "imetku" do tada nisu bili informisani. Istovremeno, saznalo se da su isti ti neinformisani i pokojni prvi platili porez na ekstraprofit i obogatili državnu kasu za preko milion maraka (videti "Vreme" 566 i 567). Šestog septembra direktor fabrike Savo Knežević u policiji izjavljuje da je većinski vlasnik lično on sa 49% akcija, a akcionari su nekoliko dana pre toga obavešteni da su "njihove poreske prijave bile privremenog karaktera i da oni nisu akcionari" (videti "Vreme" 568). U međuvremenu, saznalo se i da na prvobitnom spisku akcionara nema šest, već sedam pokojnika.

Pošto su, zahvaljujući pismima i dokumentaciji Otpora i izveštavanju medija, konačno obavešteni da sa privatizacijom uljare nešto nije bilo u redu, lokalni SUP i republički MUP, kao i raznorazna ministarstva i komisije od jula do decembra prebacivali su odgovornost jedni drugima. Poslednji zabeležen slučaj jeste dopis Ministarstva pravde koji je 17. oktobra upućen Otporu, a u kome se navodi da je slučaj "ustupljen na nadležnost Ministarstvu za privredu i privatizaciju": ministar Aleksandar Vlahović je iz novina saznao šta mu je ustupljeno, a ministar Vladan Batić je tokom nedavne posete Zrenjaninu izjavio kako o slučaju ništa ne zna. Veće interesovanje ministarstava nije izazvala čak ni izjava guvernera NBJ-a Mlađana Dinkića od 10. oktobra da je uljara "na beogradskoj berzi zadužena za 700 miliona dinara".

Osnovna pitanja koja su se za to vreme postavljala jesu: ko je u stvari vlasnik uljare, ko je 1994. dobio vrlo povoljan kredit uz kamatu od devet odsto i s jednogodišnjim grejs periodom, i u čijem su džepu završile dividende koje su uredno pristizale čitavih sedam godina. Zahvaljujući spisku koji je "procurio" iz Dijamant banke, u ovom trenutku poznat je odgovor na samo jedno pitanje, ali i on samo u zvaničnoj verziji. Praktično, i dalje se ne zna ko je kreditiran milionskim iznosom, ko je potpisao ugovor za te kredite, ko ih je pretočio u akcije, ko otplaćivao… Osim svega što je i do sada bilo nepoznato, nova nepoznanica jeste i kako je moguće da na zvaničnom spisku zvanične banke nemačka marka vredi 3,5 dinara a ne jedan dinar, kakav je tada bio zvanični kurs. Naime, ukupna vrednost odobrenog kredita jeste 13.849.326 dinara, što je u tom trenutku bilo isto toliko nemačkih maraka!

Svi putevi logičkog zaključivanja i do sada su vodili do direktora Save Kneževića i njemu bliskih ljudi, ali osim policijskog saslušanja 5. i 6. oktobra (tokom kojeg je izjavio da je većinski akcionar), direktor nije zvanično prozivan ni optuživan ni za šta. U međuvremenu, čaršija priča da je Knežević zahvaljujući direktnim i indirektnim kumovskim vezama u posebnoj milosti, a on ne propušta priliku da istakne svoje navodno učešće u najvišim političko-privrednim delegacijama koje putuju svetom.

TRETMAN: Ćutanje nadležnih već dugo je evidentno (videti "Vreme" 565), ali o razlozima za sada može samo da se nagađa. Jedino konkretno svedočenje na tu temu potiče od zrenjaninskog Otpora, koji je u avgustu i otkrio ovu aferu. Krajem septembra, pošto su se mediji zainteresovali za Dijamant, predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi Aleksandar Radović sugerisao im je da neko vreme miruju "pošto sa tim mrtvacima kompromituju porez na ekstraprofit". "Rekao nam je da mu damo tri nedelje, koliko mu treba da uništi Kariće i uzme im Mobtel. Obećao je i da će, kad to uradi, naše privremeno ćutanje shvatiti kao znak dobre volje i pomoći u rešavanju slučaja uljare", kaže za "Vreme" aktivista Otpora Dušan Juvanin. "Još je nagovestio da će nam u suprotnom biti zatvorena vrata svih medija, a istakao je i da njegovu moć nad medijima dokazuje činjenica da ne smeju da mu objave fotografiju."

Od obećanja (ili pretnje?) Aleksandra Radovića prošlo je mnogo više od tri nedelje, sa Karićima će biti šta će biti, a Savo Knežević i dalje nesmetano obavlja svoj posao. Pretpostavka o čekanju još konkretnijih dokaza ili kompleksnijoj istrazi mogla bi da se prihvati u slučaju da je ćutanje nadležnih bilo makar malo kraće. Međutim, skoro pet meseci posle svedočenja nesuđenih akcionara i uz dokumente koji pokazuju da je neko podigao kredit i kupio akcije pošto je preminuo, čekanje dokaza izgleda više nego neubedljivo. Da ne upotrebimo neku drugu reč.