Umeće politike kada niste na vlasti

SABIRANJE I ODUZIMANJE: Opozicione partije

foto: marija janković

Ko, s kim, kako i kada

Opozicija je razbucana na više kolona. Tome su doprineli strategija vlasti, rat u Ukrajini, francusko-nemački dogovor za Kosovo i tradicionalne međustranačke omraze i razmimoilaženja. Za sada se može nazreti četiri-pet opozicionih blokova. U zavisnosti od lokalnih specifičnosti, te da će uza sebe ili nasuprot sebi u borbi za opozicione glasove imati i neke lokalne grupe građana

Možda je onomad, u pauzama između tribinsko-navijačkih poslova i radikalskih muljanja, možda je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pročitao “Umeće ratovanja” Sun Cua. Uglavnom, neke od formula iz čuvene knjige Vučić uspešno primenjuje doživljavajući politiku kao oružani sukob u kojem su svi koji nisu sa njim – neprijatelji. Sun Cu kaže da neprijatelja treba uvek iznenađivati: ako ste blizu, on treba da misli da ste daleko, i obrnuto; ako ste slabi, on mora da misli da ste jaki; ako krenete levo, on neka ima utisak da idete nadesno… Sun Cuove postulate u ovdašnjoj surovoj i sirovoj naprednjačkoj izvedbi neki nazivaju i “šibicarenje” ili “raspamećivanje”. Ne bi bilo loše da umni ljudi opozicije ovu i slične knjige pročitaju da se ne bi zaletali na glinene golubove kao na debele jarebice. I ne samo oni.

Jedan od mnogobrojnih načina na koje Vučić zbunjuje opoziciju i produkuje turbulencije u njoj jeste konstantno predizborno stanje. Učestali vanredni izbori u demokratskim zemljama posledica su krize skupštinske većine ili ozbiljnijih političkih turbulencija, a u Srbiji se koriste odnosno zloupotrebljavaju – za naprednjačkog vakta – kao način aktiviranja prpošnih stranačko-javnih uposlenika, konstantne kampanje promovisanja vlasti, stvaranja političke psihoze i raspamećivanja opozicije. Osim toga, oni imaju i unutarstranačku, međustranačku i spoljnopolitičku logiku. Ako mislite da su izbori blizu, možda su daleko. Ako mislite da Vučić ide ulevo, možda će vas napasti sa desne strane, i tako dalje.

Elem, deo opozicije se uveliko priprema za parlamentarne izbore. Po političkim čaršijama se priča da bi oni mogli biti već na jesen ili u proleće zajedno sa redovnim lokalnim, te političke stranke zauzimaju startne pozicije. Jasno je da je Vučić prevario lidera Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa oko vanrednih beogradskih izbora, odnosno da oni nisu – kako je navodno bilo dogovoreno – održani u decembru prošle ili martu ove godine. Podsetimo da je Vučić posle parlamentarnih izbora oročio i dužinu trajanja Vlade Srbije na dve godine, odnosno do 2024. godine, kada se održavaju i redovni lokalni i vojvođanski izbori, pa postoji tumačenje da će svi izbori – i redovni i vanredni parlamentarni i beogradski biti održani istovremeno, pod uslovom da Zapad ne uspe da ga ubedi da ih ipak nekako razdvoji. Jasno je samo da će ih predsednik Srbije raspisati onda kada proceni da mu to najviše odgovara i u formi koja je dobitna, te da neće biti prvi put da je mnoge u tom pogledu iznenadio. Naš sagovornik, politički analitičar Dejan Bursać ne isključuje mogućnost da se parlamentarni izbori, bez obzira na očekivanja, održe tek u redovnom terminu, 2026. godine, ukoliko SNS proceni da na vanrednim može fasovati značajan odliv glasova recimo zbog kosovskih zbitija.

RAZBUCANI NA VIŠE KOLONA

U iščekivanju izborne trke, opozicija je razbucana na više kolona. Nije tome samo doprinela strategija vlasti, već i neka spoljna događanja, poput ruske agresije na Ukrajinu. Nema sumnje da je u tom pogledu značajan i tzv. francusko-nemački dogovor za Kosovo i događaji koji ga prate te, naravno, tradicionalne međustranačke omraze i razmimoilaženja. U ovom trenutku veoma je teško zamisliti da tri vodeće građanske stranke nekadašnjeg Saveza za Srbiju, kojeg je spajalo akciono jedinstvo za smenu nedemokratske vlasti i bojkot izbora 2020. godine – Stranka slobode i pravde, Demokratska stranka i Narodna stranka – neće biti na tri izborne liste. Ne treba biti politički ekspert pa zaključiti da takav razvoj događaja ide na ruku pre svega Vučiću. Više kolona u građanskom delu opozicije, pa i u onom desničarskom, mogu dovesti do osipanja opozicionih glasova pogotovo ako cenzus bude, kako je najavljeno, povećan na pet odsto. A eventualno povećanje cenzusa, kao i neki drugi važni politički događaji u skoroj budućnosti, mogu značajno izmeniti političku scenu opozicije, odnosno sadašnju “blokovsku podelu”.

Jedan politički blok se jasno nazire, a to je onaj okupljen oko Đilasove Stranke slobode i pravde i Pokreta slobodnih građana Pavla Grbovića. Ovaj blok, to je očigledno, pokušaće da oživi posustali evroentuzijazam na ovim prostorima. Njega krasi i podrška “rešavanju kosovske krize”, problema koji se doživljava kao nabubrela prepreka na evropskom putu Srbije. Tu je i zahtev za usaglašavanje spoljne politike sa evropskom, to jest uvođenje sankcija Rusiji. Svakako će se i dalje referisati na mnogobrojne unutrašnjopolitičke anomalije kao što su demokratski deficiti (blago rečeno), kriminal i korupcija, ali možda ne baš tako žestoko kao u prethodnoj kampanji. Ostaje da se vidi da li će se ovom bloku pridružiti i neke manje građanske partije, od kojih su neke, poput Lige socijaldemokrata Vojvodine, kompromitovane dugogodišnjom saradnjom sa Srpskom naprednom strankom.

Drugi građanski blok okuplja se oko Demokratske stranke, stranke Zajedno, pokreta Ne davimo Beograd i organizacije SRCE pređašnjeg predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša. Teško je reći da li će se svi oni naći na jednoj izbornoj listi ili su moguće diferencijacije. Ovaj blok, ako nastupi zajedno, svakako će akcenat u kampanji staviti na oštroj kritici kriminogene vlasti, ugrožavanja demokratije i građanskih prava. I na ekologiji i participaciji građana. Iako proevropski opredeljen, bar jedan deo bloka imaće izvestan otklon od EU, ili bar dela njene administracije, zbog evropske podrške uspostavljanju i održavanju autoritarne Vučićeve vlasti. Postoji i postojaće, ali će biti manje izražena i osuda ruske agresije na Ukrajinu, a za sada se čini da blok nema potpuno jasan odnos prema aktuelnom “rešavanju kosovskog problema”. Moguće je, međutim, da će podrška “istorijskom dogovoru” biti na neki način uslovljena ubrzanjem evropskih integracija i visokim stepenom zaštite Srba na Kosovu. Sve ove tvrdnje treba uzeti sa rezervom zbog razlika među partnerima. Bloku će se, moguće, pridružiti i neke druge organizacije i lokalni pokreti.

Narodna stranka je za sada ostala sama, a očigledno je da u njoj postoje političke i ideološke razlike oko puta kojim će ići. Teško je očekivati da će bez ozbiljnih unutarstranačkih previranja postati deo “patriotskog” bloka, zajedno sa Dverima i ostalom ekipom. Sa druge strane, teško je da će ovu stranku, što zbog stavova predsednika ove stranke i nekih viđenijih članova, što zbog ličnih odnosa, primiti u društvo neki od dva prethodno izrečena bloka. No, možda promene unutar stranke promene i tok stvari. Ukoliko nastupi sama, Narodna stranka će se okružiti nekakvim umereno nacionalističkim i konzervativnim organizacijama i tako ući na deo terena gde vlada prilična gužva, zbog čega će i njen izborni uspeh biti više nego upitan. Naš sagovornik Bojan Pajtić, bivši lider DS-a, kaže da je sasvim moguće da se “nacionalno svestan” deo ekološke opozicije (predvođen Aleksandrom Jovanovićem Ćutom, koji je trenutno kopredsednik Zajedno), udruži sa Jeremićevom partijom na izbornoj listi.

Što se tiče ultrapatriotskog, desničarskog i proruskog bloka, kojeg čine Nova Demokratska stranka Srbije, Dveri i Zavetnici – čini se da bi njen zajednički nastup mogao garantovati, u svetlu ukrajinske krize i odnosa građana Srbije prema njoj, kao i kontekstu “izdaje Kosova”, brdo glasova. Međutim, oni koji bolje poznaju ovu scenu kažu da će se ove partije između sebe i unutar sebe do izbora mnogo puta posvađati i podeliti. Što zbog karaktera lidera i članova, što zbog očiglednih veza nekih među njima sa režimom Aleksandra Vučića. Sigurno je međutim da će, što svesno što nesvesno, i u bilo koliko kolona išli, imati ulogu “strašila” na izborima.

Izvesno je da niko od spomenutih stranaka i pokreta neće ući, bar ne u ovom trenutku, u Vučićev pokret za državu u osnivanju, ali nije isključena mogućnost postizborne saradnje nekih delova opozicije sa njim zbog “viših interesa”. Svakako nije isključeno, naprotiv sasvim je očekivano, ni da će ovi blokovi izgledati sasvim drugačija kada je reč o izborima za gradske i opštinske skupštine, u ovisnosti od lokalnih specifičnosti, te da će uza sebe ili nasuprot sebi u borbi za opozicione glasove imati i neke lokalne grupe građana.

ŠTA KAŽU ANALITIČARI

Građanski aktivista i magistar političkih nauka iz Kraljeva Vladimir Marović podseća da će, ukoliko se odista održe uskoro, ovo biti šesti republički izbori od dolaska SNS-a na vlast. On ističe da je hiperinflacija izbornih ciklusa samo rezultat hiperprodukcije političke ili izborne kampanje koju režim besomučno vodi, budući da raspolaže monopolom na ubeđivanje i oblikovanje svesti javnosti.

“Otuda izbori ne bi trebalo nikoga da iznenade, jer su zgodno sredstvo za skretanje pažnje javnosti sa ključnih problema, ponovo odlažući njihovo ‘rešavanje’ za period ‘posle izbora’, što samo znači kupovinu vremena do novog izbornog ciklusa novim manipulacijama”, ističe Marović, tvrdeći da se ne treba iznenaditi ukoliko oni budu održani već u drugoj polovini ove godine.

Dejan Bursać sa beogradskog Instituta za političke studije, međutim, smatra da je mnogo logičnije da će se vanredni parlamentarni izbori održati uporedo sa redovnim lokalnim i pokrajinskim izborima, na proleće sledeće godine. Podseća da je to praksa u Srbiji od 2004.. Vladajuće stranke, nekada DS, a sada SNS, procenjivali su da njihovi popularni nacionalni lideri mogu da doprinesu boljim rezultatima stranke na lokalnim nivoima.

“Narativ sa lokalnog se podiže na nacionalni nivo i građani na lokalu zapravo glasaju za Vučića ili, prethodno, za Borisa Tadića. To omogućava vladajućoj stranci da ostvari dobar rezultat i tamo gde ne stoji dobro, gde ima loše kadrove i gde postoji organizovana opozicija”, podseća Bursać. On, međutim, ističe da vanrednih parlamentarnih izbora možda i neće biti ako Vučić i naprednjaci procene da im oni ne odgovaraju.

Što se tiče blokova, Bursać kaže da je u ovom trenutku moguće samo spekulisati o opozicionim kolonama za eventualne izbore koji bi bili održani za godinu dana. Takođe ističe da će mnogo toga zavisiti i od eventualnog povećanja izbornog cenzusa na pet odsto, ali i drugih političkih događaja koje je sada teško predvideti. On smatra da će građanska opozicija, ukoliko izađe u jednoj koloni, ostvariti mnogo bolji rezultat nego ukoliko bude “razmrvljena”.

“Više kolona znači ‘malu baru punu krokodila’. Desetak građanskih stranaka pretenduje na biračko telo od nekih 20 odsto. Građani ne vide veliku razliku među njima, a sukobi i ratovi među tim partijama samo ih nerviraju i doprinose uvreženom mišljenju da je u pitanju gubitnički blok koji nema rešenja i nove ljude. To ih tera u apatiju. Ukoliko ipak izađu u više kolona, građane će zanimati ko je tu najjači. SSP ima dobar rezultat u anketama, jer građani ovu stranku prepoznaju kao najjaču opoziciono-građansku, koja može da pređe cenzus, odnosno ostvari dobar rezultat i eventualno ugrozi vlast. Tako će se i opredeljivati, čak i ako im se lideri određene grupacije ne sviđaju ili ako i ne znaju koja je tačno njihova politika. Dovoljno je da prepoznaju ključne reči: Evropa i anti-SNS. SSP im za sada deluje najorganizovaniji i najjači i zbog medijskog nastupa. Moguće je da će, zbog svega toga, neke građanske kolone ostati i ispod cenzusa, pogotovo ukoliko se on uveća. Sve u svemu, širok blok građanskih stranaka bi ostvario bolji rezultat, jer bi bio ostvaren sinergetski efekat”, kaže Bursać.

Pajtić smatra da je prilično izvesno da će naprednjaci, s obzirom da se više ne nalaze u komotnoj poziciji, povećati cenzus kako bi se izbegla situacija da njihova lista ostane na manje od polovine poslanika u Narodnoj skupštini. Kao i Bursać, smatra da će u zavisnosti od cenzusa biti dimenzionirane i predizborne koalicije.

“Za sada se nazire nekoliko grupacija za koje se čini da planiraju zajednički nastup: DS, NDBG i levo orijentisane ekološke organizacije okupljene oko Biljane Stojković, potom SSP i PSG, pa Narodna stranka i ekološke organizacije bliže desnom centru (oličene u Aleksandru Jovanoviću Ćuti), te blok desnih stranaka – Dveri, Zavetnici i DSS. Grupacija oko DS-a se profiliše kao tvrda opozicija SNS-u, SSP sa partnerima traži podršku birača za izraženu prozapadnu agendu, Jeremićevoj koaliciji je prioritet pitanje statusa Kosova, kao i grupi desnih stranaka”, ističe Pajtić.
U STALNOJ KAMPANJI: A. Vučićfoto: tara radovanović / tanjug

DESNOLEVA KOALICIJA?

Bursać smatra da nekakva široka predizborna opoziciona grupacija, koja bi okupljala i građanske i desničarske stranke, ne bi ostvarila dobar rezultat, odnosno da time ne bi bio ostvaren sinergetski efekat. Naprotiv. On ukazuje na slučaj Mađarske, čija politička scena podseća donekle na našu. Tamo su se ujedinile opozicione evropske i antievropske stranke, građanske i antinacionalističke, a rezultat toga je da je vladajući Orbanov Fides, koji se pozicionirao između njih, “razvalio” na izborima.

“Kada spojite nespojivo, kada spojite stranke koje se toliko razlikuju u vrednostima, dobijete bezličnu kompromisnu koaliciju, koja može da privuče manji broj glasača. Sa druge strane, treba podsetiti na slučaj Crne Gore. Opozicija je išla u više kolona na izborima 2020. godine, svako je radio svoj posao i obraćao se odgovarajućoj ciljnoj grupi, mobilišući je, i na kraju je uspela da skloni Đukanovićev DPS sa vlasti. Uz sve probleme sa kojima se ta raznorodna grupacija susretala i susreće”, ističe Bursać.

On ukazuje da je razlika između građanske i desničarske opozicija u Srbiji ogromna, a da se taj ogromni jaz posebno vidi kada je reč o odnosu prema Kosovu, ruskoj agresiji ili evropskim integracijama.

“Vučiću neće odgovarati da u eventualnoj kampanji Kosovo ili Rusija zauzmu važno mesto, stoga će te teme prepustiti opoziciji, a on će se koncentrisati na ekonomiju, infrastrukturu, ‘prodaju nade’ građanima Srbije, kao što to uostalom radi prethodnih jedanaest godina”, kaže Bursać.

Marović kaže da generalno treba odustati od mantre o opozicionim “jedinstvenim listama”, pogotovo desno-levim, jer se radi o suštinski raznorodnim, čak sukobljenim politikama, pa se ne može i ne treba očekivati njihovo objedinjavanje.

“Od ovakvih pokušaja ‘jedinstva’, dakle, treba odustati i fuzionisati snage na ciljeve koji se tiču svih iskrenih opozicionih činilaca, ma koliko oni kolona činili. Ti ciljevi bi trebalo da budu oličeni u rešenosti da se mora raskrinkati sprega vlasti i kriminala, oličena u ogromnom broju afera koje nemaju svoj sudski završetak, kao ni ozbiljan početak. Dakle, bez obzira na to da li se radi o snagama koje svoju prepoznatljivost grade na tvrdo nacionalnim, proevropskim ili građansko-participativnim zalaganjima, koja već čine okosnice njihovih kampanja, ove njihove specifičnosti ne dosežu do srži problema. Naime, tek konsenzus u vezi sa dekriminalizacijom ovog društva i države može biti noseća priča svih opozicionih subjekata. To bi ukazivalo na rešenost opozicije da građanstvu ponudi ono što mu trenutno najviše nedostaje, a to je pravda. Svaki drugi pokušaj ‘jedinstva’ samo će dodatno izneveravati inače nerealna očekivanja u vezi sa tim jedinstvom. Ako dođe do saglasnosti po pitanju strogog sprovođenja zakona, onda se može očekivati i široka podrška i velika izlaznost birača sa svih strana”, kaže Marović.

POSTIZBORNA SARADNJA OPOZICIJE SA SNSom?

Pajtić kaže da je sasvim moguće da neko od opozicionih stranaka, pozivajući se na “interes građana”, uđe u koaliciju sa SNS-om posle izbora.

“Naravno, taj izgovor je rđav, budući da se primarni interes građana ogleda upravo u smeni Vučićevog režima, a ne u njegovom prolongiranju. Po odnosu režimskih medija i političara može se nazreti koji deo opozicije oni danas smatraju konstruktivnim i u kome vide potencijalnog partnera”, ističe on.

Marović podseća da postizborna saradnja određenih opozicionih stranaka sa vlašću ne bi bila novina u političkom životu Srbije.

“Ona se više ne bi mogla ni nazvati samo ‘izdajom’, ubiranjem privilegija učešćem u vlasti ili preletanjem, već revnosnim radom podanika režima instaliranih u opozicione redove. I u toj pojavi je takođe još jedan razlog za zapitanost svih zagovornika ‘jedinstvene liste’ o pouzdanosti njenog uspeha. U najkraćem – društvo se zaista mora birati”, smatra on.

Bursać, međutim, smatra manje verovatnim da će bilo ko od opozicije ostvariti direktnu saradnju sa vlašću, zbog udaljenosti blokova, ličnih odnosa, vrednosti, i najvažnije – zbog stavova glasača. Po njemu, ta saradnja nijednoj opozicionoj partiji, bilo ona levo ili desno, ne bi donela ništa dobro.

“Naprotiv, značajno bi izgubili poverenje birača kojeg su ionako teško stekli i to u uslovima kada veliki broj stranaka pretenduje na isto biračko telo. Onaj ko uđe u bilo kakav aranžman, izgubiće birače. Ne isključujem mogućnost da SNS, u slučaju tektonskih poremećaja, pre svega u svetskoj geopolitičkoj ravni, traži podršku proevropski stranaka ukoliko se okrene Zapadu ili desničara ukoliko iskaže privrženost Moskvi. Ali, trenutno ne vidim mogućnost da će do toga doći. Ima tu još jedna stvar. Ako SNS raspiše izbore, to će značiti da su ubeđeni u pobedu, odnosno da će moći i dalje da vladaju uz podršku SPS-a i stranaka manjina, odnosno da im neće biti potreban partner iz opozicije. A uvek će biti opozicionih poslanika koje će moći da privuku”, kaže on.

DESNOLEVA SARADNJA

Marović ističe da bi kohezivni element u kampanji opozicionih snaga, bez obzira u koliko kolona nastupala, trebalo da bude “zadovoljavanje pravde”, s obzirom da moć vlasti proističe iz medijskih manipulacija, ucena, interesne uvezanosti prljavog privatnog kapitala i javnih fondova, zastrašivanja i obmanjivanja građanstva. Tako bi opozicija prebrodila tragičnu nemoć da sebe pozicionira kao jasnu alternativu režimu.

“To bi značilo da ovakav oblik vladavine mora biti prezentovan kao onaj protiv kojeg se društvo bori da bi opstalo, a ne da bi nekakav politički pastiš došao na vlast. Ukoliko društvo ne prepozna beskompromisno zalaganje svih ponuđenih opcija za igranje po pravilima, to jest striktno sprovođenje zakona, što nužno podrazumeva i lustraciju, neće biti zadovoljene njegove potrebe nego samo reprodukovano postojeće stanje”, kaže on i dodaje da bi takav pristup uveliko uticao na izlaznost, od koje prevashodno zavisi dobar izborni rezultat opozicije.

“Ukoliko bi se stvorilo jasno uverenje da svaka kolona za svoj primarni cilj ima razračunavanje sa korumpiranim režimom, a da su njihove neodvojive specifičnosti u ovom trenutku od sekundarnog značaja, moglo bi se računati na masovniju mobilizaciju birača, pa time i na uzdrmavanje vlasti”, dodaje Marović.

Čak i ako zamislimo da opozicija na vanrednim izborima ostvari izuzetno dobar rezultat, jasno je da vlast može smeniti samo široka koalicija koja bi podrazumevala saradnju proevropskih i antievropskih stranaka. Pajtić kaže da je sasvim jasno da, kad god dođe do smene Vučićevog režima, ona neće biti moguća bez sabiranja birača sa oba pola političkog spektra. “Koliko god nam se to dopadalo ili ne, levi centar u Srbiji, zbog strukture biračkog tela, može da dosegne samo 25-30 odsto glasova, što je nedovoljno za pobedu opozicionih snaga”, tvrdi Pajtić.

Iz istog broja

Lični stav

Začarani krug obmana i ćutanja

Snežana Joksimović

Planiranje porodice u Jugoslaviji

Žulj od kirete

Ivana Milanović Hrašovec

Samit prolajfera u Beogradu

Samo ste nam još vi falili

Jovana Gligorijević

Režim protiv naroda

Kritikuj vlast, sedni u auto i bićeš narkoman

Jelena Zorić

Sport i politika

Partizan, Zvezda i Aleksandar Vučić

Željko Bodrožić

Košarka: Više od igre

Da li se nastavlja crno-bela bajka

Milenko Janjić

Od Bora do zapadnog Sibira

Priča snažnija od ruske zime

Branko Pešić

Kosovska hronika

Nova runda bez pobednika

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu