Niko od Aleksandra Šapića nije očekivao da će se dugo zadržati na mestu prvog čoveka Beograda, osim – Aleksandra Šapića i njegovog najboljeg prijatelja u SNS-u Aleksandra Vučića.

Kao da njih dvojica i dalje sede u onom kineskom restoranu gde smo ih prvi put javno videli da se druže, i kao da uživaju u specijalitetima kineske kuhinje dok se svi oko njih pitaju šta je ovo i dokle će da traje.

Autor ovog teksta je više puta u karijeri razgovarao sa Šapićem i sam mu je Šapić u intervjuima govorio o svojim političkim uzorima. Zapravo, o jednom uzoru, a to je Milan Bandić, “legendarni” gradonačelnik Zagreba koji je dve decenije vodio taj grad, koji je sa mesta gradonačelnika otišao zato što je umro, a ne zato što su ga pobedili oni sa boljim programom ili oni koje bi narod više voleo.

Razume se, Šapić je daleko od Bandića, ali ni Bandić nije oduvek bio Bandić.

I on se uspeo na Sljeme (brdo kraj Zagreba) tako što ga je tu dovela SDP, najjača partija u Hrvatskoj početkom milenijuma, a posle je odvezao svoj čamac od tog velikog broda i vozio ga uskovitlanim političkim hrvatskim morem samostalno, uz pomoć novca i uticaja koji mu je davao Grad Zagreb.

SLIKA NA ZIDU

Šapić je tek na početku svog gradonačelnikovanja i razlikuje se od prethodnika na toj funkciji. Odnosno, on sada zaista jeste gradonačelnik Beograda, što u prethodnim mandatima, jednom Siniše Malog i jednom zaboravljenog pedijatra Zorana Radojičića, nije bio slučaj.

Znaju ljudi u Beogradu da je grad vodio Goran Vesić, sadašnji ministar građevinarstva i saobraćaja, sve od one daleke jeseni 2013. godine kada je prevratom u gradskoj skupštini smenjen Dragan Đilas i bilo uspostavljeno troglavo vođstvo u sastavu Vesić, Mali i Nebojša Čović. Tako je Vesić, iako u statusu večitog zamenika, vladao gradom koji toliko voli da o njemu svake nedelje piše u “Politici”, a da nikada nije dobio titulu gradonačelnika i da se nije njegova slika našla na onom zidu na kome su svi oni – od Vlade Ilića, preko Branka Pešića i Bogdana Bogdanovića, do Zorana Đinđića i Dragana Đilasa.

Taj nedostatak slike na zidu simboličko je mesto na kome se i dalje vodi rat unutar SNS-a. I to, moglo bi se reći, u većoj meri nego sa opozicijom kojoj je malo nedostajalo da u proleće 2022. pobedi u Beogradu i možda promeni politički krvotok Srbije.

SREĆA, SREĆA, RADOST

Šapić je prvi čovek Grada, ali Ana Brnabić je prvi čovek SNS-a u Beogradu, a politička istorija Srbije nam govori da kada te dve funkcije nisu povezane, onda nije lako onome ko treba da potpisuje nabavke i da odgovara građanima za sve što se dešava. Međutim, nije sad SNS nekadašnji Savez komunista pa da lider Beograda bude neko ko će biti i budućnost Srbije. Naprotiv, kod SNS-a je naopako – prvo si predsednik vlade, pa ti damo da vodiš gradski odbor.

I zato Šapić više pazi šta rade Ana Brnabić i Goran Vesić nego što ga brine agilna opozicija u gradskoj skupštini koja, iako blizu većine, ne uspeva da napravi preokret, da privuče nekog iz vladajuće koalicije i potencijano obori Šapića. Ko je gledao sednicu prošle nedelje video je da je Šapić opušten i zadovoljan, štaviše, smejao se i šalio, što nije bio njegov manir čak i kada je kao vaterpolista harao svetom.

Šta ga je toliko obradovalo i oraspoložilo u danima i nedeljama u kojima se govori da njemu nema opstanka, da SNS već može da se pakuje iz gradske kuće jer opozicija preuzima vlast, te je samo ostalo da se TO overi na izborima?

Čini se da onaj ručak s Vučićem, pomenut na početku teksta, i dalje traje, da je stiglo novo jelo u kojem obojica uživaju. I dok Šapićevi protivnici dižu prašinu oko njih dvojice, oni za to malo mare. Razumeli su da su potrebni jedan drugom: Vučić mu duguje, Šapić je prebegao kod njega jer je hteo da vodi Grad, a Vučiću je on bio neophodan kako bi osigurao da ima Beograd na svojoj strani. Zamislite samo izbore prošle godine na kojima je Šapić opozicionar i na istoj je listi sa celom opozicijom, a Vučić Beogradu nudi… Vesića?

Teško bi se stiglo do pobede, zna to Vučić, ali, isto tako zna i da on nije Šapićev šef i nije neko na koga bi se Šapić ugledao. Štaviše, Šapićeve populističke politike na opštini Novi Beograd – koje su mu donosile vlast i onda kada ga SNS nije voleo – postale su deo zvanične politike SNS Vlade Srbije. Pogledajte, eno ih dele penzionerske kartice, “originalni” izum Ace Šapića.

POLITIČKI INSTINKTI

S druge strane, Šapić se ponaša kao da je na vlast u Beogradu došao iz opozicije. Otvoreno je kritikovao sve što je Vesić radio, a jedino što je u Beogradu hvalio bio je Beograd na vodi koji je, kao što znamo, Vučićev projekat. On se ne meša kada je reč o tom gradu, time se ne bavi, a ostale delove tretira kako zna i ume.

Šta je uradio u ovih godinu dana?

Asfaltirao je neke ulice, što je vidiljivo jer se Vesić za svog mandata time nije bavio. Ubrzao je te radove, pa je čak i Višnjički bulevar, dok su ga proširivali i sređivali, sve vreme bio prohodan, što je nasleđe Dragana Đilasa čiji je Šapić bio učenik, pre nego naprednjačke vlasti. Podelio je deci besplatne udžbenike i već najavio da ih neće biti sledeće godine, što je više blasfemija nego politika; nije ni pomenuo one tablete koje je Vesić delio sa ciljem da se deci pomogne pri učenju. Promenio je sistem naplate gradskog prevoza i trebalo bi sačekati da se vidi kakvog to efekta ima. Čini se da gromoglasno najavljivani Jedan broj za sve prijave nije doneo rezultata, a njegovi komunalni milicajci, koje zove Beli, teško da su ikome pomogli iako bi prvenstveno to trebalo da im bude posao.
Zaoštrio je javnu komunikaciju sa medijima koji mu nisu naklonjeni (čitaj: koji mu ne aplaudiraju) i prestao da razgovara sa novinarima tih medija. Čini se da to radi po Vučićevoj naredbi, koji je zabranio javnim funkcionerima i stranačkim prvacima da govore za medije koje ne kontroliše. Tu se vidi Šapićeva politička inteligencija: shvata šta je baš važno Vučiću i, uprkos tome što možda veruje da to dugoročno za njega nije dobro, pristaje kako bi zadržao mesto broj jedan u gradu.

U tome su mu pomogli i mediji koji pokušavaju profesionalno da rade, i to objavljivanjem korupcionaških stvari u koje je Šapić bio upleten: nijedan političar nije imao takvu “dobrodošlicu” u prvih godinu dana, ali čini se da je Šapiću to nevažno dokle god ima mogućnost da na mesec-dva napravi turneju po TV stanicama sa nacionalnom pokrivenošću i priča šta god mu je volja.

Njegova je procena, očevidno, da korupcija u kojoj je “uhvaćen” jeste stvar koja zastareva, da se ubrzo niko toga neće sećati, a da će ljudi znati da im je on popravio ulicu, dao besplatne knjige za decu i pojeftinio cenu vrtića. A to je, kada analizirate, srce Vučićevog političkog nastupa: jeste da možda varamo i krademo, ali i vi od toga nešto imate. I kada se pogledaju istraživanja, to tako razumeju građani, većina njih, i to građani koji su poverovali da su oni pre Vučića samo krali i varali, a da ništa njima nisu dali. Što im se 11 godina svakodnevno poručuje sa TV stanica.

Takav Šapić postao je predmet sprdnje u opoziciji i među opoziciono nastrojenim građanima, što je za njega sjajna pozicija u kojoj se politički najbolje i snalazi. On, poput svog pokrovitelja Vučić, prihvata takvu poziciju, čak trudeći se da je dodatno ojača po principu – ako verujete da sam politički idiot, što me pitate za odgovornost. Pošto je izdržao prvu godinu u kabinetu, preživeo tragedije u “Ribnikaru” i Mladenovcu, izbegao sve Vesićeve podvale, spletke i sačekuše, Šapić se pridigao. Kao nekad u bazenu, nakon što su pokušali da ga potope da ne vidi sudija i da ga pridave dok lopta nije kod njega, uzdigao se, nasmejao i doneo rebalans budžeta, čime je potvrđeno da ima podršku u gradskoj skupštini i da mu opozicija ne može ništa.

PRIZIVANJE PAMETI

A opozicija je i dalje u čudu. Kao da i dalje veruje u ono što je Vučić rekao Đilasu: Važi, shvatam, nemamo legitimitet, biće vanrednih izbora u Beogradu. A niko da kaže ili da se upita zbog čega bi to Vučić pucao sebi u nogu i raspisivao izbore u Beogradu ako će ih izgubiti?! On jeste osoba koja se čudno ponaša, ali je u političkom delovanju veoma koncentrisan i temeljan, posebno otkad ima sve moguće resurse u svojim rukama. Opozicija ne odustaje, veli, moraju da budu izbori. Dalje, opozicija poručuje, Vučić je već izgubio i samo još da izađemo jedan dan na birališta, da se TO formalizuje i da opozicija dobije najveći srpski resurs na upravljanje.

Da li vam to zaista izgleda kao realan i izvodljiv plan? Ko u to zaista veruje?

Opozicija će morati da se vrati “korenima”, da igra Beton ligu na Voždovcu, Paliluli, Zemunu, ali i na Starom gradu, Vračaru i Savskom vencu gde su već, čini se, podelili funkcije. Moraće tu da pobedi, pa onda da kaže Vučiću i Šapiću: hej, nemate legitimitet, hajde da idemo na izbore za Beograd. I to ako njih dvojica ostanu u kineskom restoranu i ne krenu narodu da dele pakete, da mu asfaltiraju seoske puteve i prilaze i da nemaju kapilarne glasove.

Zato, pažljivo sa Šapićem. Možda ne zna gde je Nambija i kako režira Hičok ili Kjubik, koga god da je već pominjao, ali on je takmičar, zna da primi i istrpi udarce i da potom da gol u poslednjoj sekundi. Čak i bez Danila Ikodinovića. Sa Vučićem, da bi bio Bandić.