"Imali smo dug razgovor i ja sam se danima pripremao za ovo. Posle posete Kosovu i Metohiji živeo sam za ovo, ovde je i šest sati više, pa samo sam se za to spremao. Tako da sam imao tremu, sad ne znam da li nas je neko čuo ili ne, i ruke i noge su mi drhtale, ali sam uradio ono što sam obećao građanima Srbije i dva puta sam pozvao u toku razgovora predsednika Sija. Tek treći put je, na kraju razgovora, odgovorio i dao direktan nalog Vang Jiu, ministru spoljnih poslova, da organizuje svoj ponovni dolazak u Beograd. Kada predsednik Si dâ taj nalog, onda znate da je to kraj, da on dolazi u Srbiju. (…) Ja sam mu rekao, svaki put kad od vas, predsedniče, dobijem poziv, ja ću da dođem, ali vas molim, narod u Srbiji želi da vas vidi", rekao je Vučić 18. septembra, pretposlednjeg dana posete višečlane državne delegacije Srbije Narodnoj Republici Kini.

Kakvi su bili efekti posete ove delegacije, koju su činili predsednik Aleksandar Vučić, guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković, ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić i ministar finansija Siniša Mali? Zašto na ovakav put nisu otišli oni koji bi "po redu" trebalo da budu prvi – predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić, ministar inostranih poslova Ivica Dačić i predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i NR Kinom Tomislav Nikolić? I šta je bilo u onoj crnoj koferčini koju je Siniša Mali izneo iz aviona nakon sletanja u Kinu, a što nije smelo ići kao običan prtljag?

I mada bi neki odgovori na ova pitanja bili zanimljiviji od drugih, ograničićemo se na ono dosadno, prvo – kakvi su bili efekti posete.

Medijski, efekti su bili odlični. Svašta je moglo da se čuje iz Kine, a predsednik je bio izrazito raspoložen da daje antologijske izjave, poput one sa početka.

Na primer:

"Predsednik Si je na emotivan način govorio o smederevskoj Železari, rekao je da je to drugačija priča od svih drugih investicija, rekao je da je on lično vezan za radnike, da je bio dirnut njihovim odnosom prema njemu, kad je bio u poseti Srbiji, i da će uvek da brine o poslovanju HBIS-a iz pokrajine Hebej."

* * *

"Potpisaćemo tamo i sa onim čovekom kog sam ja zvao Đao, a sad da l’ je Gao ili Đao, ja to stvarno ne znam, 100 miliona evra. Možda se vi meni smejete, ovakav ili onakav Vučić, ali 100 miliona evra je njegova… on se cinkom bavi, investicija takođe u Zrenjanin."

* * *

"Svaki put kada pomislim ‘više neću ništa da tražim od Kineza’, ja uvek nešto novo izmislim pa ih zamolim."

* * *

"Sutra ću da izvedem nešto što još ne mogu da vam kažem na koji način, da osiguram dolazak predsednika Sija u Srbiju. Kad predsednik Si dolazi u Srbiju, onda nema problema za sve drugo. A imam i još jednu ideju. ‘Oću da u inovativnim tehnologijama Srbija ostvari komparativnu prednost u odnosu na mnoge zemlje u regionu i na mnoge zemlje u Evropi, tako da ću da imam čudne molbe za predsednika Sija, nadam se da mi se on neće smejati, i da će u najboljoj veri da razume ono što ja želim za Srbiju. Ali to prvo moram njemu da kažem, pa tek onda vama."

* * *

"Toliko ideja mi imamo, u svakoj oblasti, ja koji sam svaki projekat prošao, kroz svaki sporazum, sad da me pitate, teško ću da ponovim svaki. A to obuhvata sve, od svih železnica do puteva, od svih mogućih kompanija o kojima razgovaramo o njihovom dolasku do toga da u narednih šest meseci rešimo pitanje izvoza svinjskih nogu, dakle i papaka, i, ne znam, svinjskih glava, i tako dalje."

* * *

"Aj’ zdravo, idem sad na večeru, biće estonska predsednica, letonski predsednik i predsednik iz Samoe. Priznali su Kosovo svi, pa ću malo s njima da razgovaram i na tu temu. Ajd’ zdravo svima."

* * *

"Nama trebaju roboti, nama su potrebni leteći automobili, nama su potrebni čipovi, sve ono što smo se borili, mučili, nismo uspevali do sada."

KAD TAMO, A ONO MEĐUTIM: Onaj drugi, "nemedijski" deo deluje znatno manje spektakularan. Naime, svita iz Srbije slabo je u Kini potpisivala obavezujuće ugovore: više su to bili razni sporazumi, memorandumi i ostala pisma o namerama i lepim željama, uz obavezan program o tome šta se "misli", šta se "planira", o čemu će možda da se "razgovara", što broj pomenutih (ne i potpisanih) projekata penje na broj od dve cifre. Čak i ono što jeste potpisano, dogovoreno je ranije u Srbiji – moglo se to obaviti i ovde, a da se delegacija ne upućuje na tako dalek put, i bez potrebe da Siniša Mali vuče onoliki kofer po aerodromu.

Najpre, potpisan je ugovor o preuzimanju Rudarsko-topioničarskog basena Bor (RTB): kompanija Ziđin Majning pobedila je na tenderu za RTB, što je obnarodovano krajem avgusta. Prema saopštenju novog većinskog vlasnika RTB-a, Ziđin treba da na datum zatvaranja ugovora uplati najmanje 100 miliona dolara kao dokapitalizaciju RTB-a, a ukupno 350 miliona dolara dokapitalizacije u šest godina nakon zatvaranja ugovora.

Takođe, plan Ziđina koji je pobedio na tenderu predviđa da će RTB Bor, sada u njihovom većinskom vlasništvu, uložiti još 910 miliona dolara u investicije (tehnološka nadogradnja, proširenje ili izgradnja rudnika i topionice), te da će ove investicije dolaziti iz uvećanja kapitala, neto novčanog toka iz operativnih aktivnosti RTB-a, te pozajmice od banaka koje će podizati RTB Bor. U saopštenju Ziđina nema pomena o 200 miliona dolara kojima treba da budu vraćeni stari dugovi RTB-a: iz izjave ministra Antića može da se zaključi da će ti dugovi biti vraćeni iz onih 350 miliona namenjenih dokapitalizaciji.

Takođe, "u prisustvu dvojice predsednika" potpisan je ugovor o državnom koncesionom zajmu za obilaznicu oko Beograda, odnosno za deonicu mosta preko Save kod Ostružnice.

Siniša Mali je potpisao ukupno osam "važnih sporazuma", kako piše na sajtu Ministarstva finansija: jedan je onaj gore "u prisustvu dvojice predsednika", a potom slede: Okvirni sporazum sa kompanijom Šandong Linglong o ulaganjima u Zrenjanin, Memorandum o razumevanju sa kompanijom Šiđadžuang Džij, Memorandum o razumevanju sa Šandong provincijskom transportnom grupacijom, Protokol o realizaciji Memoranduma o razumevanju Republike Srbije i kompanije Landžou Guantung, Okvirni sporazum između dveju vlada o obezbeđenju koncesionalnog zajma za izgradnju obilaznice oko Beograda, Sporazum o izgradnji Industrijskog parka u Borči sa kineskom kompanijom CRBC, kao i Ugovor o nabavci opreme, radova i usluga za realizaciju kapitalnog projekta nadzora u saobraćaju sa kompanijom HUAVEJ.

Nažalost – opet – o ovom potencijalno najzanimljivijem ugovoru, sa kompanijom HUAVEJ, javnost nije saznala ništa, ali jeste da će budući (potencijalni) Industrijski park u Borči privući "1000 kineskih kompanija", a one će, prema očekivanjima ministra Malog, "otvoriti oko 10.000 novih radnih mesta". Dakle, 10 po kompaniji.

Takođe, nije jasno zašto je Siniša Mali morao da ide u Kinu (i vuče onoliki kofer) da bi potpisao okvirni sporazum sa kompanijom Šandong Linglong u vezi sa izgradnjom fabrike guma u Zrenjaninu, kad je mesec dana ranije ministar privrede Goran Knežević u Zrenjaninu upravo o tome potpisao sporazum sa izvršnim direktorom ove kineske kompanije. Ni Vučić nije morao za ovo da ide u Kinu, jer je – prisustvovao ovom potpisivanju u Zrenjaninu. Vučić je najavljivao potpisivanje ugovora sa ovom kineskom kompanijom, ali izgleda da je (novi) sporazum bio najviše što je delegacija uspela da postigne. Najavljena vrednost ove investicije je bila oko 800 miliona evra, naravno, bez podataka o tome kolike će subvencije dobiti Šandong Linglong.

I državni sekretar Ministarstva privrede Dragan Stevanović potpisao je dva dokumenta – memorandum o razumevanju u vezi sa Železarom (neznano o čemu), kao i protokol o razumevanju za izgradnju industrijskog parka u Smederevu, a najavljena je i nabavka naoružanih kineskih bespilotnih letelica za Vojsku Srbije.

ŠTA SMO ONO IMALI: Prema podacima Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (MGSI) od pre mesec dana, od završenih kineskih projekata u Srbiji realizovan je most "Mihajlo Pupin" koji spaja Zemun i Borču, dok su u toku radovi na deonicama Surčin–Obrenovac, Obrenovac–Ub i Lajkovac–Ljig. Osim puteva, u toku je i glavni kineski projekat koji prolazi kroz Srbiju – brza železnička pruga Solun–Budimpešta – odnosno dve deonice između Beograda i Subotice (treću rade Rusi). Javnosti je već godinu i po dana poznata činjenica da za barem jednu od ove dve deonice pruge Kinezi ne plaćaju PDV i carinu.

Svi ovi projekti deo su projekta "16+1", u kome Kina sarađuje sa zemljama istočne i južne Evrope, a koji je, opet, malecni deo ogromnog projekta "Pojas i put" (Belt and Road Iniative), koji je zamišljen kao novi Put svile kojim će Kina ojačati veze sa jugoistočnom i centralnom Azijom, Bliskim istokom, Evropom i Afrikom.

U Evropi se sve češće čuju glasovi diplomata, zabrinuti zbog mogućeg uticaja Kine na zemlje sa kojima sarađuje na ovaj način, a naročito na zemlje koje još nisu ušle u EU. Nemački list "Handelsblat" je u aprilu ove godine imao uvid u izveštaj ambasadora zemalja EU u Kini, u kome su svi ambasadori osim jednog – mađarskog, u čijoj zemlji bi trebalo da se završi buduća brza pruga – kritikovali projekat "Put i svila", zato što otežava slobodnu trgovinu i favorizuje kineske kompanije.

Procenjuje se da zbog komplikovane birokratije zemlje koje nisu članice EU radije posežu za kineskim nego za evropskim kreditima, iako su evropski nominalno povoljniji. MMF je zabrinut da bi neke zemlje mogle da upadnu u "dužničko ropstvo" zbog ovih projekata, kao što se to dogodilo Šri Lanci, i kao što to preti da se dogodi Crnoj Gori zbog auto-puta koji treba da poveže Bar i granicu sa Srbijom.

No, koliko su zemlje regiona odgovorne za odabir ovog "lakšeg rešenja" toliko je odgovorna i EU zbog neadekvatnog tretmana budućih članica (valjda). Ili, kako je u junu u "Gardijanu" Ivan Krastev ispričao "balkanski vic": Kada je reč o članstvu u EU, razlika između pesimista i optimista jeste u tome što optimista veruje da će Turska postati deo EU za vreme predsedavanja Albanije Unijom, dok pesimista misli da će Albanija postati članica dok Turska bude predsedavala EU. Dakle, nikad.