"Efekat sveg tog njihovog posla je zaustavljena proizvodnja duvana u Zapadnoj Srbiji: fabrika nema sirovina, koliko sutra radnici će prinudno da se odmaraju, na kapiji je policajac, za svaki kamion koji treba da izađe iz kruga kopija fakture mora da se preda njima, onda oni to nose negde da neko tamo kaže da li može, pa tek ako taj neko kaže da može – kamion prođe", opisuje za "Vreme" direktor AD "Duvana" Milan Živković. "Dogodilo se što nikad nije bilo u ovoj firmi: da radnici šest meseci nisu primili platu, duvan je zapečaćen a da nikom nije jasno zbog čega: prosto, nema pisanog rešenja." Sa druge strane, nastavlja Živković, postoje, neki ugovori o kupoprodaji tog duvana, o izvozu je reč, zna se ko je kupac i fakture su još onomad poslate, ali roba nije. "Tri i po miliona evra je tu zarobljeno: ovim je ‘Duvan’ načisto upropašćen."

PREPAD: Krajem decembra prošle godine kroz kapiju preduzeća AD "Duvan" u Ljuboviji, u toku smene radnika, prošlo je nekoliko džipova zatamnjenih stakala iz kojih su izašli/poiskakali naoružani ljudi sa pancirima na sebi: poreska policija predvođena Markom Marinkovićem, ve-deom direktora Poreske uprave. "Ovo je vrh države – samo nedostaju Vučić i tenkovi, a tenkovi mogu biti ovde za 15 minuta", rekao je Živković. Potom je usledilo postrojavanje, saterivanje uza zid, dreka, zastrašivanje, ispitivanje, pa opet dreka…

Negde pred jutro su otišli, a na licu mesta su ostali poreski inspektori iz više gradova, da sledećih deset dana na minus 15 prebrojavaju bale i kutije sa duvanom, a da noće na minus 20 po kancelarijama: ko po stolovima, ko u stolicama. Trajalo je to sve do pred novogodišnje veče, kad svi odoše na "srećnu Novu".

Kad su otišli, kažu u "Duvanu", izgledalo je kao "eto, bilo pa prošlo, događa se". Međutim, jeste bilo, ali prošlo nije. Prvog dana po Božiću, rano ujutro, dok se Živković spremao na put za Beograd, da kao predstavnik konzorcijuma radnika u Agenciji za privatizaciju preda "papire" kojima prijavljuju da su oni, radnici, raspoloženi da postanu vlasnici "svoje fabrike", na vrata mu je zakucala policija. Pisalo je u "Vremenu" o tome kad je bilo vreme, u broju 1254.

ZAPT: Pored magacina sa "inkriminisanim" duvanom, zapečaćen je i magacin sa 350 tona "Duvanovog" sirovog duvana koji je čekao da bude prerađen, zapečaćen je i pogon a da ni struja nije isključena, zapečaćene su i kancelarije pa sezonskim radnicima nisu mogle ni radne knjižice da se vrate, e da bi se prijavili na biro rada i (recimo) overili zdravstvenu knjižicu, ili negde drugde zaposlili, u kućici na ulazu u fabrički krug lokalni policajci zamenili su dotadašnje portire, a radnicima je saopšteno da "idu kući" i da "do daljnjeg" – dok se ne dojavi drugačije, u fabriku ne dolaze. Zapisnik o pečaćenju rukom ispisan na nekoliko listova hartije potpisao je portir čije je radno mesto preuzeo policajac.

"Kome sve nismo pisali: Ministarstvu finansija, Ministarstvu rada, kabinetu predsednika države i kabinetu predsednika Vlade, zameniku tužioca, Sektoru za vanredne situacije… Tražili smo da nas puste u pogon da obradimo svoj duvan, da ga isporučimo kupcu, pa da plate isplatimo, da kooperanti dobiju svoju zaradu za predati duvan, a ako ima neko kriv, da mu se sudi", gnevan je Slobodan Smiljanić, radnik na održavanju i portparol sindikata. "Jedino nas je udostojila Inspekciju rada, koja je zapisnički konstatovala da radnici ne mogu da uđu u krug preduzeća, jer na kapiji je policija koja ima naređenje da nikoga ne pusti, ali i da nigde nije istaknuto obaveštenje da je fabrika zapečaćena, ko ju je zapečatio i zašto."

Niko da se zapita da li je i ako je – kako je uopšte moguće da bezmalo celokupna produkcija najveće fabrike za preradu sirovog duvana, pride još u većinskom državno/društvenom vlasništvu, završava na crnom tržištu, nego su tek kad je skoro sve već prerađeno i zapakovano, kad su otpremnice već napisane, poreznici pronašli da je sve to "na crno".

Proizvodnja duvana je, naime, pod višestrukom paskom države, od ugovaranja proizvodnje, preko distribucije semena/rasada, uzgoja i otkupa, sve do prerade i prodaje, što proizvođačima cigareta, što u izvozu.

"Apsurdno je da je poreska policija 31. decembra imala popisne liste koje su se u gram poklapale sa našim evidencionim karticama, kako za onaj ‘Kopeksov’ koji je i dalje ‘pod pečatom’, tako i ovih 350 tona našeg duvana sad oslobođenih", kaže direktor Živković. "Da apsurd bude kompletan, za sav duvan postoje nedeljni zapisnici inspekcije Ministarstva poljoprivrede, koja se inače stara o sprovođenju Zakona o duvanu, u kojima se takođe sve ‘u list’ poklapa. Kopije tih zapisnika uredno su prosleđivani i Agenciji za duvan."

APS: Već sledećeg dana skoro da nije bilo naslovne strane na kojoj ova vest nije objavljena, sve uz podrazumevajući hvalospev i nabrajanje uhapšenih: direktori ljubovijskog "Duvana" i novosadskog "Kopeksa" (Copex doo), tehnolozi obe kompanije, komercijalisti, knjigovođe i trojica primarnih proizvođača duvana iz Srema, dvanaestoro njih ukupno. Podatak da su svi sem dvojice direktora istog dana i pušteni, preskočen je. Neka ostane zabeleženo: posle policijskog ispitivanja i potpisivanja izjava, kažu pod pritiskom i ucenama tipa "za ovo ti ne gine od šest meseci do tri godine, a ako potpišeš – zažmurićemo", dozvoljeno im je da idu kud žele, uz obavezu da se jave kad budu pozvani.

"Tog 8. januara ceo radni dan sam presedeo ispred kancelarije sudije za prethodni postupak", ne baš rado priseća se Živković. "Jedva da su me do klozeta pustili da odem." Na samom isteku radnog vremena, veli, saznao je da mu je određen pritvor do 30 dana, da može ako hoće da se javi svojima, a ako neće – onda ništa. Na pitanje kojim povodom je uhapšen, na osnovu čega mu je određen pritvor, ima li možda nečeg crno-na-belo, dobio je odgovor, parafrazirano, "ne znam i neću da znam".

Posle 45 dana boravka u šestokrevetnoj sobi sa rešetkama na prozoru i vratima koja se spolja zaključavaju u društvu petorice nepoznatih ljudi, konačno mu je uručen nalog za pokretanje istrage, inače napisanog dve nedelje ranije, u kome je navedeno da se osnovano sumnja da je imao nameru da direktoru "Kopeksa" pomogne u nameri da na crnom tržištu proda onaj duvan koji je u "Duvanu" bio na uslužnoj obradi, čime bi oštetili svoje kompanije za ovoliko, a državu za onoliko para.

"U toku istrage potrebno je da se ispitaju svedoci, pribavi nalaz, mišljenje veštaka i preduzmu druge dokazne radnje. Navedene dokazne radnje neophodno je preduzeti radi donošenja odluke da li će biti podignuta optužnica ili će se obustaviti postupak", piše u poslednjem pasusu Naloga za pokretanje istrage. Iz pritvora je pušten dve nedelje kasnije uz obavezu da se, ako bude pokrenut sudski postupak, odazove pozivu. Od tad – ni pisma, ni razglednice.

NA LICU MESTA: Fabrika je ponovo otvorena 23. marta kad je svaki rok za ugovaranje proizvodnje odavno istekao, a onih 350 tona duvana za koji se u međuvremenu ispostavilo da "nije sporan" u dobroj meri je istrulilo.

Policajac u portirnici na ulazu u fabrički krug samo se osvrnuo i klimnuo glavom. Iz kućice je izaš’o tek na insistiranje ovog novinara, e da ga uputi gde da nađe direktora. Ni ko si/ste, ni odakle si/ste, kojim povodom u fabriku…

Po arhitekturi sudeći – fasadna opeka i beton, izgrađena je osamdesetih godina prošlog veka, u ono vreme kad se svet nije tako dalekim činio, kao što danas jeste. Upravna zgrada pogon i magacini su pod istim krovom, šta je šta razaznaje se samo po visini prozora, odmah pored/iza je energana, za proizvodnju pare, pored energane stovarište za ugalj. Duž cele zgrade sa one strane gde nije energana uredno podšišan travnjak sa niskim žbunovima, takođe uredno potkresanim, betonirani put koji pogon okružuje uredno počišćen.

Celokupan tehnološki proces je (polu)automatizovan – ljudske ruke, ako ne drže volan viljuškara, samo razvrstavaju liske: prvo odvajaju trulež od "dukata", potom ugrubo klasifikuju listove po klasama, transportna traka ubacuje liske u seckalicu, zatim u sušaru, pa u ovlaživač… ili tako nekako, onda opet ljudske ruke klasifikuju taj "čips" – odvajaju braon od žutog, pa onda opet neko seckanje/sušenje/vlaženje, da bi se gotov proizvod – seckani a ne rezani duvan, pod presom pakovao u velike kutije, iste kao one u zapečaćenom magacinu.

Dnevni kapacitet pogona je 20 tona duvana "od bale do kutije": onih uzapćenih pa oslobođenih 350 tona duvana prerađeno je za manje od tri nedelje: da je urađeno kad treba, u januaru kad se znalo i ko će da ga kupi, problem bi danas bio umnogome manji/lakši, ali nije. Naprotiv.

"Da je prerađen u januaru, ovaj duvan bi bio prodat za više od milion evra. Sad teško može da se dobije i pola od toga", objašnjava direktor Živković. "Preostalo je ovo par tona. Od danas po podne svi radnici, osim onih na održavanju, idu na prinudni odmor, a za dve nedelje, kad se završi konzervacija mašina, idu i svi ostali."

Inače, pogon kao i svaki drugi pogon u ovdašnjoj prerađivačkoj industriji: bučno je, zagušljivo i vruće/hladno, uz beskonačnu traku stoje (ili sede) radnici – muškarci i žene, mada žena je po pravilu više, ruke lete tamo-ovamo, bruje elektromotori, ponegde šišne para, klapće presa za pakovanje… U jednome, ipak, razlikuje se od drugih: na plafonu pogona visokom brat-bratu pet metara sve sijalice. Još da je otprašivača, da radnici na traci mogu međusobno i da se vide…

Na izlasku iz kruga, policajac se (opet) ni osvrnuo nije: ni doviđenja, ni šta imaš/te u gepeku.

Istog jutra kad je u "Službenom glasniku" objavljeno da je Vlada razrešila dužnosti Marka Marinkovića "zbog odlaska na drugu funkciju", policajci-portiri dnevne šihte nisu se pojavili.