Političke igre s popisom, drugi put
Koliko je kojih
Ukoliko se Crna Gora ponovo ne predomisli, oko 50.000 ljudi angažovanih u popisu stanovništva, moglo bi konačno da otkrije koliko Kineza ima u SRJ, ali teško da će podaci do kojih dođu pomoći u preciznom utvrđivanju razmera etničkog čišćenja koje se u protekloj deceniji odvijalo na prostoru bivše Jugoslavije
Da se ne dešava u Jugoslaviji, mogao bi to biti i psihološki fenomen déjà vu. Ovako, to je samo tragikomična realnost: nakon prošlogodišnjeg odlaganja popisa stanovništva, na zahtev Crne Gore, statističari su spremili isti plan za akciju prebrojavanja građana kakav su imali i pre godinu dana. A crnogorska vlada, koja se u međuvremenu bila složila (osim u dva pitanja) s organizovanjem popisa, sada je ponovo, u potpunom cajtnotu, najavila poigravanje s već pripremljenom velikom i skupom akcijom.
Kabinet Filipa Vujanovića prošle nedelje uputio je skupštini te republike preporuku da odloži popis stanovništva planiran za period od 1. do 15. aprila. Izgovor za ovogodišnje potencijalno odlaganje popisa Vlada Crne Gore pronašla je u izvesnosti održavanja lokalnih izbora u aprilu ili maju, zbog čega bi cela akcija mogla biti politizovana, popisivači ne bi bili dobro prihvaćeni, a to bi se odrazilo na kvalitet podataka popisa.
U obrazloženju crnogorske vlade ne pominje se činjenica da je, od prošlogodišnje pripreme popisa do danas, savezna vlada odlučila da se prilikom popisivanja građani izjasne ne samo o jugoslovenskom državljanstvu nego i o državljanstvu republike članice. Tako bi se napokon znalo koliko državljana Crne Gore živi u Srbiji, a koliko državljana Srbije u Crnoj Gori, što, u potencijalno predreferendumsko vreme, možda i ne bi odgovaralo nekoj od suprotstavljenih opcija u primorskoj republici.
HOĆU–NEĆU: Crnogorska skupština definitivnu odluku doneće tek na zasedanju koje počinje u martu, što bi predstavnike saveznih vlasti, koji bi na tu odluku trebalo da reaguju, moglo dovesti na ivicu nervnog sloma (pod uslovom da im je do popisa uopšte stalo). U slučaju da crnogorski poslanici poslušaju svoju vladu, savezna vlada naći će se, naime, pred izborom između dve besmislene odluke: ponovo odložiti popis, ili početi s akcijom samo u jednoj republici, i to ne celoj (Kosovo je za popisivače ionako nedostupno).
Odluka će, očigledno, biti politička, ali čak se ni statističari ne slažu u procenama. Pomoćnik direktora Saveznog zavoda za statistiku Miladin Kovačević, u kratkim pauzama između telefonskih razgovora i upadanja ljudi koji uveliko rade na pripremi popisa u kancelariju, kaže da je već sada kasno za crnogorsku odluku i da i crnogorski statističari već dugo rade na pripremama za popis.
S druge strane, pomoćnik direktora crnogorskog zavoda za statistiku Rajko Laković, odgovarajući na kritike tamošnje opozicione Koalicije za Jugoslaviju, koja najavljuje da će organizovanje popisa postaviti kao jedan od uslova za njeno učešće u unutarrepubličkom dijalogu o referendumskim uslovima, preko crnogoskih "Vijesti" poručuje da, ukoliko skupština ne prihvati vladin predlog za odlaganje popisa, Zavod ne bi bio u stanju da se adekvatno pripremi za organizovanje popisa u planiranom terminu.
Pomoćnik direktora Republičkog zavoda za informatiku i statistiku Vladimir Stanković kaže da lično ne očekuje ponovno odlaganje popisa, jer nije stigla nikakva instrukcija za obustavljanje priprema koje su stigle čak do instruktaže na terenu.
I bez crnogorskog "hoću-neću" najavljeni popis bremenit je problemima i nedorečenostima. I to ne samo zbog činjenice da neće biti obavljen na celoj teritoriji Srbije – popisivanje stanovništva Kosova vršiće se, prema republičkom zakonu koji se odnosi za tu oblast, tek po završetku misije UN, dakle u sasvim maglovitoj budućnosti.
BEZ DOGOVORA SA SUSEDIMA: Popis, naime, čak i ako se održi, neće moći naročito da doprinese preciznom utvrđivanju razmera etničkog čišćenja koje se u protekloj deceniji odvijalo na prostoru bivše Jugoslavije. Za to je bilo neophodno sinhronizovano popisivanje, po ujednačenim pravilima, u svim bivšim jugoslovenskim republikama, a to se nije desilo. Hrvatska je imala popis prošle godine (kompletni podaci još nisu objavljeni, ali niz kritika na način njegovog sprovođenja jeste). U Bosni nije bilo popisa posle poslednjeg zajedničkog prebrojavanja Jugoslovena svih nacionalnosti, obavljenog 1991, a i taj je zapeo u opštinama Kupres i Bugojno gde stanje nikada nije utvrđeno (neku vrstu kvazipopisa na nedefinisanoj teritoriji imala je 1993. Republika Srpska, ali je on pao u potpuni zaborav). Makedonija je imala čak dva popisa nakon cepanja SFRJ (na poslednjem tamošnji Albanci nisu učestvovali, a Srbi su tvrdili da nije tačan), a Slovenija je u vođenju ažurnog registra stanovništva pronašla neku vrstu supstituta za popis iako se time široki spektar informacija koje se dobijaju popisom, svodi samo na osnovne karakteristike o brojnom stanju.
Iako podatka o kompletnim razmerama realnih, prinudnih migracija i etničkog čišćenja stanovništva na prostoru bivše države, očigledno, neće biti, najavljeni jugoslovenski popis mogao bi dati podatke o nekim drugim, mentalnim migracijama i genocidima. Ono što se ranije dešavalo zlosrećnom narodu Jugoslovena (u periodu od popisa 1981. do 1991. istopilo se gotovo 1,4 miliona Jugoslovena) sada bi se moglo desiti Muslimanima – da, svega tridesetak godina nakon svog etabliranja (Muslimani su "uvedeni" popisom stanovništva iz 1971) nestanu "u korist" novosmišljenih Bošnjaka.
Miladin Kovačević ne želi da se upušta u procene o broju Bošnjaka koji će se pojaviti na popisu i čak kaže da još nije ni siguran da će ta kategorija postojati u publikovanim izveštajima. "Bošnjaci će se naći u kategoriji za obradu, ali za publikovanje ne možemo povećati skalu sa 15-16 na sto modaliteta, ne možemo u godišnjaku prikazivati beskonačnu klasifikaciju etničke pripadnosti", kaže pomoćnik direktora Saveznog zavoda za statistiku. Prema njegovim rečima, pogrešno je popis svoditi na etničko prebrojavanje, jer je reč o instrumentu koji daje znatno dublju socijalno-ekonomsku sliku stanovništva zemlje. Armija od oko 50.000 ljudi angažovanih na popisnim aktivnostima, tako će, recimo, ovoga puta doći do znatno preciznije slike koja se odnosi na radne karakteristike stanovništva, nego u ranijim popisima: za razliku od ranijih prebrojavanja, kada se beležilo samo da li je građanin zaposlen ili ne, popisivači će se sada raspitivati o delatnostima svakog građanina u nedelji pred "kritični momenat" (ponoć između 31. marta i 1. aprila). Preciznije su određeni i sektori u kojima građani rade (korporativno-dobitni, proizvođački, državni, nedobitni, van radnog odnosa…). A da li će se tako dobiti i neki precizniji podaci o radu na crno? Da, ukoliko bi ljudi imali poverenja u popisivače i odlučili da budu iskreni, u šta statističari nikad neće moći da se s potpunim uverenjem zakunu.
Veroispovest
Osim uvođenja srpskog i crnogorskog državljanstva, popis je, od prošlogodišnjeg neostvarenog plana, preživeo još jednu izmenu, a ona se odnosi na pitanje o veroispovesti (koje je, od svih posleratnih popisa, bilo obuhvaćeno samo onim iz 1953. i 1991).
U naknadnom uvođenju pitanja o veroispovesti mnogi su videli političko, pa još i skupo zamešateljstvo (već je, naime, bilo štampano deset miliona popisnica koje ga nisu uključivale tako da se sada sav taj materijal štampa ponovo), ali se Vladimir Stanković ne slaže s takvim tumačenjima.
Prema njegovim rečima, u vreme početka priprema za popis (u februaru 1998. problemu popisa je bio posvećen veliki skup u Aranđelovcu), jednostavno nije bilo interesovanja za tu temu. "Tri pitanja koja se odnose na etnička obeležja – narodnost, veroispovest i maternji jezik ionako nisu obavezna po međunarodnim preporukama. S obzirom na to da smo zbog migracija, naročito prinudnih, uključili nova pitanja, hteli smo da rasteretimo sadržaj popisa i smatrali smo da je važnije da obezbedimo kontinuitet pitanja koja se odnose na maternji jezik i nacionalnost, a koja su bila zastupljena u svim posleratnim popisima", kaže Stanković i tvrdnju da nije u pitanju nikakva ideološka odbojnost statističara dopunjuje podatkom da se u raznim redovnim obrascima u demografskoj statistici (o rođenju, stupanju u brak i sl.) nalazi i pitanje o veroispovesti.
Hrvatski popis i tumačenja
Konačni rezultati popisa u Hrvatskoj, sprovedenog u aprilu prošle godine, biće saopšteni tek krajem godine, ali tamošnji stručnjaci već vode oštru raspravu o uzrocima pada broja stanovnika za poslednjih deset godina.
Prema do sada objavljenim rezultatima, broj stanovnika u Hrvatskoj iznosi 4.381.352, odnosno, 2,6 odsto manje nego 1991. kada je u toj republici prebrojano 4.499.049. građana.
Prema najčešćim tumačenjima, razlog su ratne žrtve, iseljavanje Srba, ali i odlazak oko 130.000 mladih u svet. Prema nekim stručnim procenama, danas u Hrvatskoj ne živi više od 220.000 Srba (pet procenata ukupne hrvatske populacije). Drugi stručnjaci, međutim, "tipuju" na broj koji se kreće oko 263.000, odnosno, šest odsto populacije. Pre rata, u Hrvatskoj je bilo 581.663 Srba. Od tog broja, oko 50.000 ljudi radilo je u inostranstvu, što znači da je u samoj Hrvatskoj živelo oko 530.000 Srba, odnosno, 11,7 odsto.
Obrazloženje za takav pad broja Srba u Hrvatskoj se pronalazi i u "prirodnom procesu asimilacije". Deca iz mešovitih brakova uglavnom se izjašnjavaju kao Hrvati, ali ima i dece iz brakova u kojima su oba roditelja Srbi, a dete se ipak izjašnjava kao Hrvat.
Strogo po preporuci
Popis će, prema rečima Miladina Kovačevića, biti organizovan u skladu s preporukama UN, na osnovu kojih kriterijum za određivanje stalnog stanovništva zemlje – godinu dana boravka u toj zemlji.
Tako definisano, stalno stanovništvo biće podeljeno u četiri kategorije: raseljena lica s Kosova i Metohije, izbeglice, strani državljani koji borave u SRJ i ostalo stanovništvo.
Ispitaniku se postavlja i pitanje kada je i odakle došao u aktuelno mesto boravka, tako da se "i vremenski i geografski, sledi tok preseljenja, bilo da je ono rezultat prinude ili ne", kaže Kovačević.
Prema njegovim rečima, ne postoje razlozi za eventualni strah izbeglica od popisivača: "Nema iskustva da su popisni podaci ikad zloupotrebljeni, čak ni u ranijem periodu kad smo imali teške događaje vezane za raspad države. A i šta bi se tu moglo zloupotrebiti?"
Kovačević kaže i da su neosnovana tumačenja prema kojima popisivanje jugoslovenskih državljana u inostranstvu može izazvati zbrku i dvostruko upisivanje građana. Jeste da će u svakom domaćinstvu u koje uđu, popisivači postavljati i pitanje o njegovim eventualnim članovima u inostranstvu, ali, prema Kovačevićevom objašnjenju, to ne znači da bi se podaci o Peri Periću mogli dvaput statistički obraditi: nemoguće je, naime, da bilo ko o dotičnom Periću dâ onoliko precizne podatke koliko popisnica zahteva (jedinstveni matični broj građana itd).
Naši građani u inostranstvu, ukoliko za to imaju volje, ako ih savest obavezuje i imaju dobru komunikaciju sa diplomatsko-konzularnim predstavništvima SRJ, moći će da dobiju popisne liste i da ih uredno popunjene pošalju u mesto stalnog boravka u SRJ. Ako u inostranstvu borave manje od godinu dana, ulaze u sastav stalnog stanovništva SRJ, a ako im se "privremeni boravak" duže otegao, vode se kao deo stalnog stanovništva zemlje u kojoj se nalaze, a podaci koje šalju u domovinu služe za dobijanje preciznije slike o rođacima u inostranstvu.
Kritički nastrojeni statističari, međutim, kažu da takvo striktno rukovođenje preporukama UN u planiranju popisa nije bilo dovoljno za zadovoljavanje specifičnih potreba zemlje koja je preživela takve pretumbacije kakve su zadesile Jugoslaviju. I to ne samo u poslednjoj deceniji: zanimljivo i korisno bi moglo, recimo, biti i pitanje o eventualnoj nacionalizovanoj imovini, ali njega u popisnoj listi nema.
