Možda za samog Vigora Majića niste čuli, ali za Petnicu znate svakako, isto kao što je njeno ime poznato u Mikroneziji, u Bostonu ili Londonu. Kao direktor Istraživačke stanice Petnica, Vigor Majić u ovom nastavnom centru, podignutom u selu pored Valjeva, svake godine okuplja na stotine učenika, studenata, profesora i istraživača.

Jedino doba godine kad Petnica nije uzavrela od entuzijazma, svakojakih ideja i dobrog raspoloženja mladih ljudi jeste početak januara, vreme kad je jedan celogodišnji obrazovni i naučni ciklus okončan i sprema se sledeći. U Stanici zato zatičemo tišinu i neugažen sneg koji je prekrio brdo iznad Petničke pećine, jezera i sela. Veliki nastavni centar i stacionar su gotovo pusti.

Vigor Majić nas dočekuje u svojoj kancelariji u upravnoj zgradi, paviljonu iza restorana, koji je među polaznicima poznat kao "dole, kod Vigora". Zajedno s najbližim saradnicima, on iščekuje dolazak novog, dvadeset i sedmog talasa od hiljadu polaznika koji će pohađati preko 130 pažljivo osmišljenih kurseva, seminara i kampova, kako bi u tom poslu ovladali raznim naučnim, ali i korisnim nenaučnim znanjima.

Većina će izdržati do kraja ciklusa, mnogi će dolaziti i sledećih godina, a neki od njih će, kad kroz mnogo godina na elitnim svetskim univerzitetima budu spremali svoje prave naučne radove, ostati u kontaktu sa Stanicom. Neki od njih će čak pokušati da, uz pomoć moćnije tehnologije, ponovo izvedu svoje naizgled naivne učeničke zamisli, osmišljene i ohrabrene u Petnici, da ih potvrde ili opovrgnu.

"Mi priznajemo da među decom sa kojom radimo ima one koja su pametnija od nas", kaže za "Vreme" Vigor Majić. "Ne znamo koji su to, ni koliko su pametniji, ali moramo da ih strašno poštujemo. Ne smemo da ih potcenjujemo, jer ako im mi kažemo da nešto ne može, možda će oni sutra vrlo kompetentno dokazati da to može. U svakoj generaciji nađeš nekog ko će sutra biti jako visoko. I kažeš, kako je lepo što ih znam."

"Vreme": Posle 26 godina rukovođenja Petnicom izabrani ste za ličnost godine. Da li sada, iz te perspektive možete reći koja vam je od svih tih godina bila najteža?

Vigor Majić: Teško je reći kad je bilo najteže. Ne bih bio pošten da sad izvlačim da li je najgora bila godina hiperinflacije, kad je Stanica bila na ivici gašenja i kad su se mnogi drugi vredni programi u Srbiji ugasili i nestali. Ili je to bilo negde pred kraj devedesetih, kad je došlo do velikih političkih previranja u Srbiji i kada je konzervativni deo establišmenta prepoznavao Petnicu kao opasan rasadnik proevropskih i prosvetskih ideja. Ili pak ovih poslednjih godina, s obrnutim ponašanjem, kad imate puno slatkorečivosti i pohvala, a sa druge strane imate zavrtanje slavina. U početku je, naravno, bilo najslađe. Tad nismo ni primećivali neke teškoće koje danas osećamo, rizike koje prepoznajemo. Bilo je više entuzijazma. Sada entuzijazam prepuštam mlađim kolegama koji vode programe. Ja moram da budem oprezan i da im obezbedim uslove da njihov optimizam funkcioniše.

Petnica se po modelu izvanškolskog obrazovanja svuda uglavnom vidi kao jedinstveno mesto u svetu. Kako to objasniti?

Ima mnogo pokušaja da se to objasni. Lično sam pristalica toga da smo bili u jednoj neobičnoj poziciji i da smo iskoristili njene prednosti. U razvijenim zemljama koje bi mogle da naprave Petnicu preko noći, imaju sredstava i fondova, nema toliko motivacije.

Naime, tamo imate dobro osmišljen rad u školama koje su dobro opremljene. Kad učenika nešto dodatno zanima, on jednostavno ima uslova da se time bavi u školi. S druge strane, oni imaju i drugo okruženje, kulturu života, mladima su na raspolaganju atraktivni muzeji, centri, biblioteke, sve čega kod nas ima veoma malo.

A u odnosu na manje razvijene zemlje, pa i zemlje u neposrednom okruženju, mi smo tokom osamdesetih ipak imali jednu relativno razvijenu infrastrukturu naučnih i obrazovnih institucija. Imali smo puno ljudi u nauci koji su obišli svet i koji su razumeli zašto je to značajno. Imali smo osećanje bliskih promena, približavanja Evropi.

Poziciju u kojoj je Petnica nastala dobijamo kad spojimo iskrenu podršku nauke i politike, gde obe strane znaju šta je potrebno, s tim da naše škole nisu imale dobre uslove, iako su bile vrlo motivisane da pošalju tu decu negde gde mogu da rade dobre stvari. Naravno, postoje danas institucije i programi koji su slični Petnici. Mi smo samo našli recept za jednu čajnu mešavinu koja odgovara uslovima klime i tla i dobro pomaže kod hroničnih oboljenja u društvu.

Kako ste Vi lično ušli u to da se bavite vanškolskim obrazovanjem?

To je bilo dosta izazovno za mene. Mislim da je i dalje tako za kolege koji su skorije došli u Petnicu. Praviti neku instituciju na jedan nezavisan način i imati odrešene ruke za zanimljive ideje, to je definitivno izazovna stvar.

Zanimljivo je da posle studija niste otišli u nauku?

Mene je nauka generalno interesovala, ali sam jako rano shvatio da je ona mnogo širi prostor od naučnog istraživanja. Voleti nauku ne znači da čovek mora biti istraživač, već da može da se bavi naukom na razne druge načine. Naučno obrazovanje je jedna stvar, naučno novinarstvo druga, naučna politika je treća stvar. Kada bi svi oni koji vole nauku postali naučnici, nauka bi propala. Da bi nauka bila uspešna, treba da ima dosta onih koji vole nauku, ali sede u parlamentu, i onih koji su novinari, nastavnici, sponzori, biznismeni, pa i samo roditelji. I onda oni koji se naukom bave profesionalno mogu lepo da se bave naukom u podsticajnom okruženju. Ako svi odu da se bave naukom, neće imati ko da ih podrži, da im pomogne, nađe uslove, stvori klimu i propašće stvar.

Celu karijeru ste, još od studija, proveli u Petnici, ali ste radili i kao novinar, a početkom devedesetih i kao urednik nauke u nedeljniku "Vreme"?

O, teško je reći šta je karijera. Bavio sam se raznim stvarima, pa i novinarstvom. Pisao sam i za "Galaksiju", studentske i omladinske listove. Kao student sam počeo i ne znam da li bih bio uspešniji da sam se opredelio za neku drugu oblast. Pisao sam i reportaže i prikaze, ali posle sam se više vezao za naučno novinarstvo. Volim da to i dalje čitam i pratim.

Kako ste došli u Petnicu i toliko ostali u njoj?

To obično ne počinje nikakvim specijalnim događajem ili nekom veoma jasnom vizijom i namerom. Ljudi koji su u nekom poslu najčešće su suočeni sa jednom, stalnom dilemom, da nastave ili da odustanu.

U Petnicu sam došao kad je to na neki način već bilo formirano. To je imalo unekoliko jednu drugačiju viziju. Bilo je pre svega zamišljeno da se iskombinuje nešto kao studentsko ili učeničko odmaralište, nastava u prirodi i jedan servis školama i nekakav centar gde će se organizovati relativno lokalna stručna podrška u oblastima zaštite prirode i zaštite kulturnih spomenika. Ali, to jednostavno nije moglo tako da ide. Bilo je naivno verovati da se to može dobro kombinovati i opstati.

Sticajem raznih okolnosti ja sam se u jednoj fazi našao, imam utisak, možda i kao kritičar. Pripadao sam onoj grupi ljudi koja je verovala da ima smisla probati da se napravi jedan celovit, osmišljen program rada s mladima koji hoće nešto više. Da nešto ozbiljno nauče, nešto ozbiljno pokušaju da rade. Tu leži neka vrednost.

Imali ste rano prilike da se upoznate i sa radom u državnoj upravi?

Od sredine pa do kraja osamdesetih bio sam predsednik Izvršnog odbora Republičkog fonda za nauku. Bio sam poprilično mlad, ali sam se trudio da to čestito i pošteno obavljam, tako da sam tu stvorio jedan širok krug prijatelja.

Posle petooktobarskih promena bili ste zamenik ministra prosvete Gaše Kneževića. Zapamćeno je da ste vi bili jedini koji je podneo ostavku zbog uvođenja veronauke u škole.

To je samo priča. Mnogi su otišli u tišini. Ali, ne treba od toga praviti priču.

To je bio glavni razlog mog odlaska. Još kada su mi ponudili to mesto, postavio sam nekoliko uslova, pismeno, između ostalog i da ostanem profesionalno u Petnici i da u Ministarstvu budem samo godinu dana. I bilo je sasvim dosta. Sve drugo je dramatizacija, pa i priča o veronauci. Ona je svakako uticala da i ja i neki drugi ljudi u javnoj administraciji shvatimo da ne treba biti idealista u državnoj upravi. I da su političari u situaciji da prave kompromise koji se nekome više, nekome manje sviđaju. Uvođenje veronauke je bio kompromis. Mislim da je bio prevelik, ali ne znam koji su sve argumenti bili u igri. I da li ih iko zna osim Zorana Đinđića. I dalje verujem da ni on sam nije bio mnogo srećan što je to uradio.

Petnica se kao program ponekad poredi sa Benezetovim eksperimentom i sa Samerhilom.

Neosnovano i preterano. Petnica je neformalan program koji ne daje nikakve sertifikate i diplome, nema ocenjivanje, proveru znanja, testiranje i rangiranje. Zasniva se na potpuno dobrovoljnom dolasku i boravku. Težište u celom radu je da se polaznik stavi u poziciju da sam nešto radi. Ne da on bude slušalac predavanja i posmatrač programa, već da sam radi neke male projekte. To je dokazano najbolji mehanizam učenja i nema tu velike filozofije. Takvih metoda rada ima na stotinama mesta širom sveta.

Koliko se greši u tom procesu?

Pošto Petnica ne izdaje sertifikate i diplome učesnicima, ne meri formalno njihovo znanje, mi imamo i tu slobodu da možemo i pogrešiti. I dobro je tu slobodu sačuvati. Inače ćemo programe rutinizirati, pretvorićemo ih u neki šablon, koji može biti dobar, ali će da oteža svaku dalju inovaciju. Verujem da taj prostor za inovacije moramo sačuvati po svaku cenu. Dobro je imati jedan inovativni duh. Polaznici to dobro osete i oni to prihvataju. Nadam se da taj balans između slobode i uređenosti pažljivo održavamo.

Kako ste održali nivo programa?

Koliko god se smatralo da je Petnica inovativna ustanova, ona je u jednom smislu i vrlo konzervativna. Mi se držimo nekih principa koje smo napipali kao dobre i uspešne još u početku rada. Kao i sve dobre ustanove u svetu koje nam služe kao uzor, trudimo se da ne menjamo ono što se pokazuje da je dobro. Ako radiš nešto dobro, treba da probaš da to očuvaš. Da budeš vrlo oprezan, da ne uvodiš neke stvari samo zato što su pomodne. Mi nismo uvodili nikakve kurseve menadžmenta, preduzetništva, ljudskih prava, političke korektnosti i sl. Naš sistem je u stvari prvi put formulisan 1985. godine. Tada smo napravili dokument koji smo nazvali Principi organizovanja i rada ISP. To je, otprilike, ostao kostur koji i do danas funkcioniše. Takođe, slušamo, jako pažljivo slušamo bivše polaznike, dajemo im priliku da sami učestvuju u kreiranju programa, čak i da vode većinu programa. To je veoma važno.

Kako danas vidite eksperiment u obrazovanju?

Kod nas je, nažalost, eksperiment u obrazovanju iščezao. Ima mnogo ljudi u javnoj upravi koji su danas daleko konzervativniji u tom shvatanju nego što je to bilo pre tridesetak godina. Oni smatraju da van državnog sistema obrazovanja i van privatnih škola za koje država da licencu, ništa drugo ne može da postoji u obrazovanju. Meni je pomalo neprijatno kad i dan – danas srećem vrlo ozbiljne inicijative iz državnog aparata, koji se deklariše kao demokratski, da treba "uvesti red" čak i u neformalno i alternativno obrazovanje. I uspostaviti čvrste standarde i dozvole. Osećam tu neku "komesarsku filozofiju" koju nismo napustili i koja je još uvek vrlo prisutna. Sve vreme postojanja, to je uvek polarizovalo odnos prema Petnici. Sa jedne strane smo imali ljude koji su u Petnici videli komplementaran način rada, a sa druge one koji su bili užasnuti idejom da se pravi nešto što je alternativno, nešto što je mimo sistema, što nije podložno državnoj kontroli i propisima.

Koliko je to danas drugačije?

Odnos se nije u suštini promenio. On je i dan – danas prisutan. Štaviše, mislim da ima više straha od eksperimenta i od pokušaja nego što ga je bilo ranije. Logično bi bilo da je odnos danas liberalniji, da ima više podrške i slobode, ali čik probajte da nađete školu koja pokušava nešto da radi na bitno drugačiji način nego što je to propisano.

Šta bi mogao školski sistem da nauči od Petnice, kada bi hteo?

Mi puno radimo sa nastavnicima. Imamo dosta programa namenjenih nastavnicima i mogli bismo da ih imamo mnogo više, kad bismo imali malo veće smeštajne kapacitete. Trudimo se da im prenesemo neka naša iskustva, šta se može praktično raditi na novim temama, sa učenicima koji žele da rade nešto drugačije i bolje.

Sistem bi mogao da nauči da ne treba biti restriktivan prema inovaciji. I da treba više slobode u pokušaju, po cenu greške. Treba ohrabrivati male, lokalne eksperimente. Školama su jako vezane ruke. Nastavni programi su veoma loši, a oprema i uslovi za izvođenje nastave lošiji nego što su ikada bili, nedovoljno je inovativnih nastavnika i optimizma među njima. Tužna klima. Škole mogu da nauče koliko su im učenici pametni, bistri, inovativni, pošteni, kreativni. Koliko su programi nebitni. Koliko su udžbenici suvišni. Koliko je igra važna. Koliko je svet lep.

Hajde da razgovaramo o osnivanju stanice 1982. Kako je do toga uopšte došlo?

Moram da podsetim, u prethodnoj Jugoslaviji je bilo raznih, relativno dobrih programa koji su se bavili mladima u nauci. Bilo je vrlo zanimljivih smotri, takmičenja, bilo je aktivizma, raznih oblika organizovanog rada mladih i postojala je jedna fina klima da se to pomogne.

Petnica se naslanja na dva istorijska momenta. Jedan je bila organizacija Mladih istraživača, koja je tada postojala i gde su se studenti i srednjoškolci okupljali da bi radili neki konkretan istraživački posao. Drugi momenat je što su u to vreme univerziteti na teritoriji tadašnje Jugoslavije obilato koristili mogućnost da studente vode na razne oblike praktične nastave.

Petnica je bila zamišljena kao spoj. Hajde da napravimo studentima jednu tačku, izmeštenu lokaciju (odatle i naziv "stanica") gde bi moglo da se ponudi studentima različitih fakulteta da se dođe na praksu. I to je prilično skromno počelo da radi 1982/83. godine. Bila je adaptirana stara zgrada osnovne škole i izgrađene dve male montažne zgrade.

Da li je takav centar imao podršku tadašnjih vlasti?

Petnica nije delo malog broja ljudi. Pošteno govoreći, početkom osamdesetih godina niste imali nikoga u establišmentu Srbije ko nije makar verbalno podržavao tu ideju. Država je ozbiljno bila stala iza toga, obezbeđen je novac da se nešto napravi, izgradi – probajte sad da nađete pare da nešto izgradite, a da je to za mlade. To je u početku podržavano kao jedan zanimljiv eksperiment. Malo je vremena bilo potrebno i pokazalo se da to daje lepe rezultate. Prvo, oni koji dolaze bili su zadovoljni, kao i njihovi nastavnici i fakulteti. Isplivalo je na površinu da je to pogođena stvar. Nije to bila neka svesna, karijerna strategija, ni moja ni mojih kolega.

Zašto je izabrano da se Stanica podigne baš u ovom selu?

Zato što su šezdeset godina ranije studenti dolazili baš u selo Petnicu. Ideja Jovana Cvijića. To je bilo omiljeno mesto gde su studenti različitih fakulteta, arheologije, arhitekture, biologije, geologije, dolazili na neke svoje terenske male prakse. Petnica je relativno blizu Beogradu. Na granici između planina i ravnica, mesto gde u blizini imate Petničku pećinu, Valjevo kao zanimljiv grad, planinski pojas sa svojom prirodom, arhitekturom, privredom i običajima.

Delovalo je prirodno da kada već tu dolaze studenti i spavaju u šatorima ili u seoskoj školi, da napravimo neki punkt gde će biti malo boljih uslova, malkice opreme, malena biblioteka, neka učionica.

Mnoge druge vrlo atraktivne lokacije bile su prilično udaljene od univerzitetskih centara. Razmišljalo se i o lokacijama na teritoriji Beograda, ali je Petnica prevagnula. U Srbiji je tada važio politički princip za koji mislim da nimalo nije izgubio na aktuelnosti, da se demotropolizuju mnogi sadržaji. I lokalna samouprava je bila jako motivisana da to dovuče u Valjevo. Opština Valjevo je imala jasnu konstruktivnu želju da pomogne. Tada, i praktično nikada više.

Kakva je bila uloga Dušana Mihajlovića?

Kasnije gradonačelnik Valjeva, on je od početka aktivno podržavao tu ideju. Mislim da se on borio za Petnicu kao jednu od dobrih ideja koje mogu doprineti boljitku grada. Grad je pokušavao da izbori dobar status u Srbiji privlačeći mnoge zanimljive projekte, ljude i ideje. Vredi podsetiti da je on pre toga bio dosta vezan za Mlade istraživače i da je odatle lakše razumeo šta bi to Istraživački centar mogao da znači.

Danas hiljade učenika ovde prolaze kroz svoja prva istraživanja. Kad je nastala ta Petnica koju mi znamo?

Već 1983. godine, težište je prebačeno na programe za srednjoškolce. Svi su nekako shvatili da je pravi potez okupiti one koji se još nisu definitivno opredelili za jasnu karijeru, pa im onda ponuditi kako to izgleda baviti se naukom na malo ozbiljniji način. Da to nije samo da sediš i praviš otkrića, već da ima mnogo praktičnog rada, puno problema, mnogo moraš da čitaš, mnogo moraš da pitaš i pišeš.

Kako se uopšte saznalo za takav program?

Prvih godina su korišćeni svi mogući kanali da se pozovu mladi. Postojalo je više listova i televizijskih programa koji su se bavili školstvom (danas bojim se nije tako), postojala je mnogo efikasnija državna administracija. Kada se dogovorite nešto sa Ministarstvom (koje se tada nije zvalo tako), onda o tome saznaju sve škole. Mi smo koristili te državne kanale. Koristili smo i kanale nevladinih organizacija, medije. A škole su bile dosta željne da nešto dodatno rade. Imale su slobodnije ruke da šalju učenike na različite aktivnosti. Kad je to pustilo korenje, sve je postalo mnogo jednostavnije.

Kako ste uspeli da podignete sve ove laboratorije?

Uspeli smo da krajem osamdesetih izgradimo ono što zovemo druga faza Istraživačke stanice. Nekim vrlo čudnim sticajem okolnosti ušli smo na listu republičkih prioriteta za investicije u razvoj nauke i dobili smo sredstva da izgradimo kvalitetnije objekte. Mi smo to iskoristili i izgradili prostor namenjen za laboratorije i nastavu, smeštajni kapacitet, restoran.

I taman kad smo dobili obećanja da će se to nastaviti u narednim godinama, počela je ozbiljna kriza. Nekako smo uhvatili zadnji vagon tih šansi i mogućnosti. I na tome smo dočekali devedesete. Da to nismo tad uradili, verovatno bismo se ugasili. Posle toga, tokom devedesetih, nastalo je mnogo problema. Nije bilo ničeg lošeg što se nije desilo, kao da se sve loše sakupilo u tu deceniju. Bio bih srećan da u tom vremenskom kavezu i ostane.

Da li je bilo pretnji da će se Stanica ugasiti?

Jeste. Tadašnji slavni ministar Danilo Ž. Marković je najavljivao kako želi da ugasi Petnicu. Mislim da je on bio protiv priče o talentima (mada ja mislim da je on sam bio talentovan). Pričao je kako želi da gasi Petnicu, Matematičku gimnaziju i Školu za muzičke talente u Ćupriji. Tada je država počela da zavrće slavine. Mi smo opstali na podršci Ministarstva nauke.

A preživeli smo zahvaljujući međunarodnoj pomoći. Najozbiljniju pomoć smo dobili od Soros fonda, od UNESCO – a i od nekih međunarodnih vladinih programa. Svi su oni prepoznali da se tu radi o jednoj, u najmanju ruku, autentičnoj ideji koja je u to vreme već postojala deset godina i dosta dobro radila. Ozbiljno smo očekivali da ćemo zbog te međunarodne podrške izgubiti i ono malo što smo dobijali unutar Srbije, međutim, bilo je i tada razumnih i pametnih ljudi.

No, nikako ne želim da preskočim ulogu koju je imao tadašnji ministar nauke Slobodan Unković. On je imao hrabrosti da dođe lično i pruži otvorenu podršku. Odmah je obezbedio pare da se krene s proširenjem kapaciteta. Čim je smenjen sa funkcije, sve je stalo.

Svi koji dolaze u stanicu prvo mogu da vide temelje novog smeštajnog objekta koji nikada nije dovršen?

Ti radovi su jednostavno bili van naše moći. Bilo je mnogo priče i mnogo obećanja.

U proleće 2002. godine u Petnicu je došao Zoran Đinđić. On je bio čovek koji brzo misli i trebalo mu je par sekundi da zaključi zašto te radove treba završiti. Osetio je zašto te mlade ljude treba okupljati i raditi sa njima, ali ne samo zbog funkcije Petnice, već zato što je to država započela i država mora da pokaže da je dosledna. I drugo, da moramo stvoriti uslove koji su što bliži nekim evropskim da bismo mogli ponuditi dobre međunarodne programe kod nas.

Pa, hoće li Petnica dobiti nove kapacitete?

Bilo je nekih nagoveštaja. Ko god od ministara nauke dođe u Petnicu on vidi te temelje, pa se ražalosti, pa kaže kako treba da se završi, ali onda kad treba operacionalizovati, onda se ta stvar rasteže. Mi smo dobili jedno veoma jasno obećanje od sadašnjeg ministra nauke Bože Đelića da on želi da tu stvar izgura do kraja i da je završi, pa živi bili pa videli kako će se to odvijati.

Koliko je Stanica trpela iz političkih razloga?

Petnica nikad nije bila bliska režimu, ni onda kad smo imali dobru saradnju sa državnom administracijom. Cela ideja Petnice je da je ona alternativa. Ona pokazuje da postoje neke rupe u sistemu. Najveća slabost Petnice je što je kompletna ekipa koja radi i vodi programe vanstranačka. Niko nije aktivan u političkim strankama, jednostavno, to je danas jedna potpuno samoubilačka situacija. Mi smo ipak oslonjeni na javnu podršku, zato što nam je privreda slaba pa ne može kao u razvijenim zemljama da stoji iza programa naučnog i tehnološkog obrazovanja. Dakle, ne možemo kao slične institucije u drugim zemljama da se oslonimo na dominantno sponzorstvo velikih korporacija. Petnica je veoma skup projekat. Da nemamo nijedno dete godišnje, objekti i oprema se moraju održavati.

Stiče se utisak da ste uvek bolje sarađivali sa ministrima nauke nego prosvete?

U stručnim telima uvek ima dosta pametnih ljudi koji znaju šta se radi u svetu i iza sebe imaju neke rezultate i iskustvo. Tu nikad nismo imali blokadu. Imali smo veću ili manju podršku, ali se nikad nije desilo da je nismo imali.

Da li to znači da ste od Ministarstva prosvete imali blokadu?

To se više puta dešavalo, a dešava se i danas. Imamo ozbiljnih problema i sa sadašnjom ekipom u Ministarstvu prosvete. Ministar ne štedi reči hvale, ali mi imamo jednu ozbiljnu redukciju sredstava koja je pet puta smanjena u odnosu na ono što je planirano i dogovarano. Za prošlu godinu dobili smo samo polovinu sredstava od onih koja smo dobili 2001. godine.

Mislite na polovinu u relativnim iznosima?

Ne, mislim u apsolutnim iznosima. Dakle, oko šest puta manje u odnosu na cene i troškove.

Kako obezbediti da Petnica opstane?

Voleli bismo da imamo jednu stabilnu višegodišnju politiku podrške, po nekoj formuli koju bismo zajednički dogovorili. Ne tražimo nikakav privilegovan status, ali samo da ne moramo svake godine sve da radimo iz početka.

Ako izuzmemo problem sa stabilnošću, glavni problem Petnice je smeštajni kapacitet. Naš kapacitet je na nivou od pre dvadeset godina, a u međuvremenu je prilično ruiniran. Od kapaciteta zavisi šta se bitno kvalitetnije može raditi. Hipotetički, ako bi bio veći, mogli bismo u startu da obuhvatimo veći broj polaznika, veći broj nastavnika. Time imamo više uticaja na škole i veću selekcionu grupu za neke naprednije oblike rada. To je veoma jednostavna formula koja je tipična za sve slične institucije u svetu.

Mislim da su ovih par poslednjih godina bile vrlo teške za Stanicu. Gubimo korak prema svetu. Obrazovanje je u ozbiljnoj krizi i mi sve teže možemo nadoknaditi ono što deca izgube u školi. Nama su pre dvadeset godina dolazili klinci koji su u 90 odsto osnovnih škola naučili da rade sa mikroskopom, da drže epruvete, da mere. Danas dolazi 90 odsto dece koja to nikada nisu radili, a njih moramo prvo naučiti samo da rukuju instrumentom, za to moramo odvojiti neko vreme, umesto da rade nešto napredno, moraju učiti elementarno. Ako se ta razlika nastavi, džabe nama moderni uslovi, moderna oprema, nećemo moći da nadoknadimo taj pad u kvalitetu. I zbog toga Petnica ne može da funkcioniše kao ostrvo.