U Opštoj gimnaziji "Milutin Milanković" u Beogradu – garantuju uspeh. Školarina je, kako direktorka Svetlana Varga kaže za "Vreme" – kao i u ostalim privatnim gimnazijama. Drugim rečima, poslovna tajna ili, ako izvučemo neke paralele, između 5000 i 10.000 evra!

Sudeći po broju diploma sa raznih takmičenja, koje vise na zidovima ove škole, đaci su zaista dobili garantovano. Gimnazija "Milutin Milanković" od osnivanja radi po principu koledž sistema: obezbeđen je prevoz učenika, koji ih dovozi u školu u devet sati, i oni tu ostaju sve do 17 časova, bez mogućnosti odlaska do kioska, kafića, šetnje po kraju. Domaći zadaci i učenje kod kuće za učenike ove gimnazije ne postoje. Provere znanja su česte, a za nadoknadu propuštenog gradiva obezbeđena je individualna nastava sa profesorom. Direktorka ističe da je još jedan pokazatelj uspeha Gimnazije "Milutin Milanković" činjenica da je gotovo cela prva generacija maturanata, njih 40, upisala željene fakultete.

PASOŠ I DIPLOME: Direktorka Svetlana Varga smtra da je za uspeh đaka zaslužna i disciplina i komunikacija sa roditeljima. Pored uobičajenih roditeljskih sastanaka, učenici ovde imaju "pasoš": "Razredni starešina svakog petka piše poruku o ponašanju deteta u toku prethodne nedelje, koliko je bio motivisan, pažljiv, primeran, da li je donosio pribor ili nije, pa samim tim i kakvo mu je postignuće. Predmetni profesori pišu poruke kada imaju potrebu, posle kratkih testova, na primer", kaže Varga. Ona dodaje da učenici često imaju otpor prema ovakvoj disciplini: "U početku se oni ljute, ali na kraju shvate da je to sve za njihovu dobrobit i korist".

Za razliku od Gimnazije "Milutin Milanković", u Klasičnoj gimnaziji na Novom Beogradu, disciplina je zaista stroga: suknje preko kolena (ukoliko je spoljna temperatura iznad 10 stepeni!), kravate za dečake, uredna kosa, zabranjeno je korišćenje mobilnih telefona, obavezne su cipele, a ne patike, sandale, ili papuče. Uslov za upis je spremnost na poštovanje ovih i mnogih drugih pravila škole, kao i test koji se radi u gimnaziji. Osim u retkim slučajevima, škola je zatvorena za javnost, pa se stoga o njoj malo zna. Gimnazija se izdržava sredstvima donatora i osnivača – preduzeća Felicitas i konzorcijuma građana. "Klasična gimnazija" je inače Prva privatna škola i osnovana je 1993. godine. U većini privatnih srednjih škola, test i uslov za upis obično su formalnost. Dovoljno je položiti prijemni ispit u osnovnoj školi. Međutim, u Gimnaziji "Ruđer Bošković" u beogradskom Košutnjaku, kako direktor Mladen Šarčević tvrdi, nedavno nije upisano desetak svršenih osnovaca, te da je time dokazano da privatne škole nisu utočište đacima koji ne uspeju da upišu državne. Osnovna školarina ovde je 4500 evra, a ostali troškovi plaćaju se dodatnih 2000 evra. U školi ističu da će tesno sarađivati i raditi po metodama britanskog univerziteta Šefild a po programu naših državnih gimnazija opšteg smera. Upis prve generacije je u toku. Do sada je obavljen razgovor sa osamdesetak kandidata, a predviđeno je po jedno odeljenje u sva četiri razreda.

Prva sportska košarkaška gimnazija-koledž osnovana je 2002. godine i nalazi se u beogradskom naselju Železnik. Poseban uslov za upis ovde je potvrda kluba da je budući učenik trenirao najmanje dve godine, kao i test psihofizičkih sposobnosti. Školarina iznosi 6000 evra godišnje, a ukoliko učenik nije iz Beograda, uz dodatnih 4000 evra biće mu obezbeđen smeštaj. Prošle školske godine košarkašku gimnaziju pohađalo je 23 učenika, a ove godine planirano je da se upiše oko 45.

PROFESORI I KOMPJUTERI: Plate zaposlenih u privatnim srednjim školama za sada su poslovna tajna, ali prema nekim nezvaničnim informacijama, nakoliko puta su veće od plata prosvetnih radnika u državnim školama. Sa druge strane, zakonom još nije regulisana pojava da jedan profesor predaje u više škola, što sigurno utiče na kvalitet nastave. Srbijanka Turajlić, pomoćnik ministra prosvete, kaže da u Srbiji ionako nema dovoljno profesora, a da mnogi predaju na dva ili čak tri mesta.

Prednost privatnih škola vidi se i u tehničkoj opremljenosti; u Gimnaziji "Ruđer Bošković", svaki đak u internatu, u dvokrevetnoj sobi imaće i računar. U mnogim državnim školama dešava se da đaci tokom školovanja računar nisu ni videli a da se nastava informatike odvija pred školskom tablom. Jedan pogled na dvorište i unutrašnjost ovakvih škola dovoljno govori: nigde papira, otpadaka, grafita i ostalih "ukrasa" naših "klasičnih" škola.

Spisak privatnih srednjih škola čiji je osnivač drugo pravno ili fizičko lice a dobile su odobrenje za rad od Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije nije veliki – samo devet škola. Srbijanka Turajlić kaže da ne zna da li je postojeća ponuda široka ili nedovoljna, ali da će tek u novom zakonu pitanje osnivanja ovih institucija biti preciznije obrađeno i da će onda biti jasnija i "pravila igre".

Najznačajnija pitanja koja se ovde otvaraju jesu: šta deca dobijaju za plaćenu školarinu ili donaciju, kako se ona ranije zvala, i da li tvorci ovih škola svoj posao vide kao unosan biznis i spas za bogate i lenje, kako neki misle, ili kao doprinos kvalitetnom obrazovanju. Nadajmo se da će Ministarstvo prosvete kada i na ovom terenu uspostavi "pravila igre", a krajnje je vreme, odgovoriti i na ova pitanja.