Izložba je, po ko zna koji put, pokazala kako su odnosi između Srbije i Hrvatske krhki i vratila je u centar pažnje ličnost Alojzija Stepinca i pitanja njegove (ne)vinosti, svetosti, dela i tišine. I dok su evropski parlamentarci, u pauzama između zasedanja, mogli da gledaju skulpture kardinala Stepinca, čitaju odlomke iz probranih govora, osmatraju medalje ili posmrtnu masku, zvaničnici iz Srbije, a i opozicioni političari, slali su protestna pisma ka nekoliko briselskih kabineta.

Već je poznato kako je sve išlo – poslanica Hrvatske seljačke stranke Marijana Petir je u saradnji sa telima Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj organizovala izložbu o pomenutom kardinalu. Na otvaranju se našla i potpredsednica EP-a Mejrid Medginis koja je, kako su objavili hrvatski mediji, kazala da to predstavlja "svojevrsno svetilište u srcu Evropskog parlamenta". Neobične reči iz središta sekularne Evrope.

Nakon reakcije iz Srbije, rečeno je u Briselu, da događaji tog tipa u Evropskom parlamentu predstavljaju samo stav parlamentaraca koji učestvuju i organizuju iste, a ne stav svih, niti grupacije kojoj ta parlamentarac/ka pripada. Naravno, niko ne može da kaže baš šta mu padne na pamet, te nadležne službe EP-a ipak moraju da daju odobrenja. Ne bi bilo iznenađujuće da se to, dobrim delom, radi po inerciji. Konačno, predsednik Parlamenta Martin Šulc je preko svog kabineta poručio da će ceo slučaj biti ispitan nakon čega će se doneti odluka o eventualnoj reakciji.

Nekoliko parlamentaraca je, kako pišu ovdašnji dnevni listovi, istaklo da EP treba da se čuva od događaja koji se odnose na istorijske kontroverze, dok je rumunski poslanik Viktor Boštinar celu stvar opisao kao otvaranje Pandorine kutije. A zna se da je iz njenog ćupa izašlo svašta, ali je stigla da ga zatvori pre nego što je van izletela nada.

KAMEN SPOTICANJA: Po čemu je sve kardinal Stepinac kontroverzan? O njemu se govori i piše mnogo, ali prečesto bez dovoljne kritičke distance, i uz mnogo strasti koja, kada je istorija u pitanju, ume da zamuti vid. Teško je govoriti o tome ko je bio Alojzije Stepinac, a ovde nema ni mesta ni potrebe za detaljnom biografijom kardinala u kojoj još dosta toga stoji nerazjašnjeno (videti tekst Ivana Ivanjija u "Vremenu" br. 1227, "Dobri sluga svoga pape"). Nažalost, njegovi dnevnici još nisu objavljeni, a oni bi možda mogli da odgovore na dosta pitanja.

No, ukratko, ko je sve bio Alojzije Stepinac?

Austrougarski vojnik koji kao ranjenik pada u italijansko zarobljeništvo; potporučnik srpske vojske, hrabri dobrovoljac na Solunskom frontu, drag kralju Aleksandru; najmlađi nadbiskup na svetu (1937, nakon smrti zagrebačkog nadbiskupa Bojera, Stepinac nasleđuje to mesto); glasač Mačekove partije; vojni vikar Nezavisne države Hrvatske koji je više nego srdačnim rečima pozdravio dolazak Ante Pavelića; veliki protivnik i borac protiv komunizma kojeg je video kao veće zlo od nacizma i fašizma i u godinama Drugog svetskog rata; brat Mije Stepinca, koji je radio za Naroodnoslobilački pokret i bio zbog toga likvidiran 1943. godine; osuđenik, na javnom, komunističkom suđenju u FNRJ, na 16 godina zatvora. Neki će reći da je bio pravi vojnik svoje Crkve i svog naroda koji nije ustuknuo da brani oboje po cenu svoje slobode, drugi – da je ćutao na zločine koji su se dešavali drugima i da nije bio nimalo hrabar kada je trebalo braniti nekoga van "svog sveta". Jedni u njemu vide sveca i humanistu, drugi krivca i zločinca.

Život dostojan filma, ali da li je to život, pitaju se neki, dostojan oreola, da bude uzor i smernica? A ovde se ne radi o filmskoj fikciji, već o istoriji koja nikako da se završi.

Da li je moguće prevladati jaz, užasan kamen spoticanja između dve crkve, pa i društva, kada je o ovom reč? Papa Franja je, pre izvesnog vremena, predložio osnivanje mešovite pravoslavno-katoličke komisije koja će detaljno razmatrati život kardinala Stepinca. Ovaj korak pokazuje više nego dobru papinu volju, a koja je dočekana "na nož" u određenom delu Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj. Zanimljivo je da je za vreme njegovog pontifikata zaustavljena, makar za sada, i kanonizacija pape Pija XII (Hana Arent je, o čemu je već bilo reči u "Vremenu", govoreći o tome da ni rasizam ni antisemitizam nisu jasno osuđeni od strane Rimokatoličke crkve tih godina, članak o papi Piju XII naslovila sa: "Guilt by silence?"). Treba naglasiti da neće komisija biti nadležna da odlučuje o kanonizaciji Stepinca, kojeg je papa Jovan Pavle II proglasio blaženim, jer je to stvar Vatikana, ali je veoma važno da rimokatolici i pravoslavni, istorija i teologija, sednu za jedan sto i govore o (svojim) izvorima, podacima, dokumentima, svedočenjima… Naravno, ovde se najveća zamka krije u očekivanjima i već potpuno okamenjenim stavovima. Hrvatska biskupska konferencija je u jednom saopštenju kazala da je to sa Stepincem gotova stvar, samo se za koji mesec odgađa njegovo proglašenje svetim.

Koliko je situacija uzavrla govori i to da je, kada je pre nešto manje od godine dana, vladika Jovan Ćulibrk dao intervju "Nedeljniku", govoreći da ćemo svi morati da odvagamo svaku reč u pogledu Stepinca jer komunistička optužba ne može da bude polazište za razgovor o njemu, iako se celom intervjuu malo šta ima zameriti zbog naslova o "vaganju reči" u delu javnosti naišao je na brojne kritike zbog odviše pomiriteljskog stava prema Stepincu.

O NEPREMOSTIVOM: Sagovornici "Vremena", istoričar Aleksandar Raković, naučni saradnik u Institutu za noviju istoriju Srbije i Dragan Muharem, predavač na Teološko-katehetskom institutu u Subotici i sveštenik Rimokatoličke crkve u Srbiji, imaju stav da se teško da može doći do premošćavanja provalije između dveju crkava u ovom slučaju. Međutim, razlozi koje navode su različiti.

Kada je reč o Alojziju Stepincu, njegov slučaj se posmatra i kao paradigmatičan za širu sliku, odnosno za celokupnu ulogu i držanje Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj i njenih sveštenika za vreme NDH. Aleksandar Raković smatra da je "pokušaj proglašenja Stepinca svetiteljem ključan za Rimokatoličku crkvu u Hrvatskoj i uopšte tamošnje društvo da bi sebe amnestirali za zločine u Drugom svetskom ratu. Otpor povodom njegove kanonizacije nije ograničen samo na Srbiju i SPC, već on postoji i među rimokatoličkom jerarhijom u Vatikanu i drugde, gde su upoznati sa događajima iz vremena Drugog svetskog rata. Postavlja se pitanje kako je uopšte moglo da dođe do papinog potpisa (Jovana Pavla drugog – prim. nov.) na njegovo proglašenje blaženim, s obzirom da cela stvar uopšte nije istražena, niti se ispitivala onako kako se to obično radi."

S druge strane, Dragan Muharem smatra da "slučaj Stepinac" jeste samo: "obrazac (među brojnim drugim) koji je tek okidač problema koji leži u pozadini, a puno je ozbiljniji i obuhvatniji. Ono s čim se moramo uhvatiti u koštac jeste suočenje s istinom i realnošću kroz odmak od mitova i ideologija." On dalje naglašava da je u stvari problem u srpskom društvu i Crkvi te da oni, s obzirom na svoja nečinjenja i "gromoglasne tišine" tokom dvadesetog veka, nemaju prava da izražavaju svoje mišljenje u vezi s istorijskom ulogom i svetosti Stepinca, niti mogu biti objektivna merila, što važi i za sadašnji politički vrh Srbije koji "slučajem Stepinac" samo prikuplja političke poene. Muharem je stava i da bi SPC trebalo da preispita svoju ulogu u Drugom svetskom ratu. "Razumete, ja ovde ne govorim je li Stepinac svet ili nije, je li kriv ili ne, naglašavam samo to da je pre svakog dijaloga potrebno ispuniti neke preduslove, a to je volja za samokatarzom i istinoljubivošću te želja za promenom paradigme iz mitološke u realnu. To važi i za jednu i za drugu stranu. Bez toga sve je groteska i licemerstvo", naglašava Muharem.

Za Dragana Muharema, činjenica da je izložba o Stepincu održana u EP, kao i da ju je otvorila Mejrid Medginis, govori dovoljno o više nego pozitivnom mnjenju koje vlada u Evropi kada je reč o hrvatskom kardinalu, te da će on svakako biti proglašen svetiteljem, a samo je pitanje trenutka kada će se to dogoditi. A ako komisija i ne dođe ni do kakvog uspeha, makar će "ostati primer dve crkve koje su mogle mirno sesti za sto i razgovarati".

Aleksandar Raković veruje da nije reč o već završenom pitanju i da dijalog koji se vodi u mešovitoj komisiji može doneti rezultate. "Bojim se da ako se jednog dana zaista dogodi da Stepinac bude kanonizovan, šta će biti potom? Kakva će se poruka time poslati? Kakvi će biti odnosi SPC i Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj? Do kakvih će posledica i novih napetosti doći?"

Govoreći o Stepincu, Raković smatra da "Stepinac nije rekao ni reč kada su pokrštavali Srbe, već je pisao Vatikanu o hiljadama Srba koji dobrovoljno prelaze na katoličanstvo, što je bila besmislica. Nije se dovoljno založio protiv zločina, nije stao u odbranu žrtava, a razume se da je mogao da istupi, da se jasno pobuni. Broj sveštenika SPC koji su stradali u NDH meri se stotinama, ubijani su episkopi… Mi govorimo o vikaru Hrvatske vojske koji je imao moć da nešto uradi za sve te ubijene, progonjene, pokrštene… Toliki ljudi su pružili otpor nacizmu, smatram da on nije bio među njima", zaključuje Raković.

I dok Muharem naglašava da bi do prevladavanja jaza moglo doći samokatarzom unutar Srpske crkve i društva, te otud spremnošću za istinski razgovor, Raković smatra da je taj jaz nepremostiv zbog nemogućnosti Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj, pa i društva, da se preispitaju i suoče sa svojom prošlošću.

O UZORU: Početkom aprila 1933, mladi i izuzetno nadareni protestantski teolog i pastor iz bogate porodice Ditrih Bonhefer drži predavanje na temu "Crkva i jevrejsko pitanje" u kojem ne samo da brani pravo Jevreja da budu članovi Crkve već zastupa njihova građanska prava u nemačkoj državi. U to vreme, od Evangelističke crkve u Nemačkoj, koja podržava Hitlera, odvaja se Ispovedna crkva čiji Bonhefer postaje član. U godinama koje slede, Bonhefer govori protiv Hitlera i njegove ideologije, a početak Drugog svetskog rata zatiče ga u Americi, gde drži seriju predavanja. Suočen sa pitanjem da li da ostane ili se vrati, Bonhefer kreće ka Nemačkoj, pišući prijatelju da ako ne proživi taj težak period, neće imati nikakva prava da učestvuje u obnovi hrišćanskog života u Nemačkoj posle rata. Bonhefer ipak nije učestvovao u posleratnoj obnovi, iako je imao sva prava na to. Aprila 1943, Gestapo ga hapsi u njegovoj kući. Tokom svih ratnih godina nije prestao da se bori protiv nacionalsocijalizma. Svoj život je završio u logoru u Flosenburgu, a obešen je zbog zavere protiv Hitlera u poslednjim danima rata. Lekar u logoru pisao je mnogo godina kasnije da u svojoj pedesetogodišnjoj praksi nije video da je jedan čovek otišao u smrt tako predan Bogu. Od početka rata do momenta kada je uhapšen radio je na knjizi Etika odgovornosti. Pojednostavljeno rečeno, za Bonhefera, hrišćanska etika nije etika načela i normi koje se najpre teorijski oblikuju pa se nakon toga primenjuju, već je njena svrha prepoznati Božiju volju u konkretnom trenutku. Takva etika ne može jednom zasvagda utvrditi šta je dobro, a šta je zlo, već se ona iznova preispituje kako konkretnu Božiju zapovest ispuniti ovde i sada. Ako uđete u jednu rumunsku crkvu u Beču, videćete na zidovima lik Bonhefera.

Zašto je ovo važno? Da li su se Bonhefer i Stepinac ikada sreli? Nisu. Da li su konteksti u kojima su živeli i radili bili drugačiji? Zaista jesu. Obojica su bili svedoci jednog strašnog vremena i nosili su se s njim kako su umeli.

Posle Stepinca, ostaju i otvorena pitanja koja čekaju na odgovore: da li je njegovo insistiranje, u nekom trenutku, na nacionalnoj ideji prevladalo nad empatijom prema drugom i drugačijem; da li je, kao prvi čovek hrvatske crkve, mogao da uradi više dok su hiljade ljudi ubijane po logorima; zašto nije pokazao pred nacizmom istu hrabrost kao pred komunizmom?

Posle Bonhefera ostaju samo muk i divljenje.