Ovaj protest nema veze sa politikom, mi samo tražimo da se naši problemi reše! – ovakvu ili slično formulisanu izjavu čujemo svaki put kada paori širom zemlje zaprete blokiranjem ulica i saobraćajnica tražeći svoja prava od Vlade Republike Srbije. Sa apsolutnim nerazumevanjem da je retko koje pitanje na svetu više politika od preraspodele budžetskih para, iz protesta u protest ponavljaju istu frazu. Pošto nije politika, prema stavovima paora, iza prve krivine ih dočeka nesuđeni Premijer u funkciji Predsednika Republike i optuži ih da su najobičniji ucenjivači koji žele “leba bez motike” i za to, gle čuda, uvek koriste blizinu održavanja izbora. Kao da svako malo nemamo izbore.

Ova godina je ipak po svemu drugačija od svih prethodnih. Tako smo svedoci dva velika protesta paora u samo nekoliko meseci iako su, nakon onog prolećnog, naizgled svi problemi razrešeni, a sporazum sa Vladom Republike Srbije potpisan. Potpisnici sporazuma su, da stvar bude čudnija, prihvatili i klauzulu sporazuma prema kojoj se neće oglašavati ni protestovati u narednim godinama – valjda dok je Srpska napredna stranka na vlasti.

Zahtevi koje su ovih dana izneli pred Vladu RS su gotovo identični prolećnim i ponovo se traži, pre svega, povećanje subvencije po hektaru na 300 evra. Da sve bude još paradoksalnije, budžet za poljoprivredu je najveći u modernoj srpskoj istoriji, dok sa druge strane imamo gotovo izvestan bankrot najmanje polovine subjekata kojima je ovo primarna delatnost.

Kako smo do toga došli?

SLOM STOČARSTVA I MLEKARSTVA

Ne treba zaboraviti da je jedna od prvih mera prve vlade Aleksandra Vučića bila usmerena na poljoprivredu. Te 2012. i 2013. direktna davanja za poljoprivredu su dramatično smanjena bez ikakve najave i strategije. Podsticaji koji su za vreme vlade Demokratske stranke iznosili 14.000 din po hektaru, svedeni su na 20 evra, kao i površina koju ti podsticaji podrazumevaju (sa maksimalnih 100 hektara smanjeno je na svega 20 hektara površine za subvenciju). Pored toga, Vučić je kroz kriminalno netransparentne ugovore bukvalno oteo osnovno sredstvo za rad paorima – zemlju, i poklonio fantomskim firmama iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Užasnom kadrovskom politikom prema kojoj je Ministarstvo poljoprivrede bukvalno prepušteno odlukama i kadriranju Marijana Rističevića, izborom nekompetentnih ministara, od Kneževića pa do Nedimovića, korupcijom u upravama za agrarna plaćanja i veterinu, isti je tokom protekle decenije apsolutno devastirao administrativni sektor poljoprivrede.

To što danas na papiru imamo najveći budžet od 115 milijardi dinara apsolutno ne rešava gotovo ništa. Poljoprivreda je ona vrsta industrije koja isključivo zahteva predvidljivost i izvesnost sa jasnim strategijama i ciljevima kao tačno definisanim podsticajima koji se nikako ne smeju menjati iz godine u godinu, pre svega zbog prirodnih ekonomskih ciklusa same delatnosti. Nije budžet Evropske unije bez razloga napravljen na sedam godina.

Usled ovakve politike prva je nastradala najslabija karika u lancu poljoprivredne industrije – stočarstvo. Kao posledica enormne korupcije u poslovima davanja u zakup državnog poljoprivrednog zemljišta, bez istog su ostali oni kojima je ono bilo namenjeno sa ciljem proizvodnje stočne hrane na svojim farmama.

Nedostatak investicija u osnovna sredstva (moderne farme, objekte, opremu i mehanizaciju) i novu genetiku uz posledicu nedostatka zemljišta za pripremu hraniva, naše finalne proizvode iz stočarstva dovela je do nekonkurentnosti na tržištu.

Tu činjenicu su jedva dočekali jastrebovi u koruptivnim odnosima sa Ministarstvom i za sebe obezbeđivali enormne količine dozvola za uvoz kako mesa tako i mlečnih proizvoda za potrebe domaćeg tržišta. Da stvar bude gora, kategorije mesa koje su uvožene, a koje se i dan-danas uvoze, uvezene su bez poštovanja Pravilnika Uprave za veterinu, bez jasnih dokaza za šta se to meso koristi i ko su mu krajnji kupci. Tako se događa da su najveći uvoznici klaničari, koji po opisu svog posla najčešće trguju svežim mesom, a ne prerađivači. Nekontrolisanim uvozom kategorija mesa koje lako mogu nabaviti na domaćem tržištu kršili su pravilnike i obarali cenu domaće sirovine. Samo prošlog meseca uvoz takvih kategorija mesa je bio oko 6,5 miliona kg (svinjsko meso u osnovnim delovima: but, potrbušine, plećka, lex care, rashlađeno sveže meso…). Cena žive vage svinja je za samo nekoliko nedelja sa rentabilnih 280 din/kg žive vage skliznula na 220 din/kg. U celoj ovoj igri su, pre svega, bili klaničari bliski ministru Nedimoviću.

Ovakva situacija je već postala konstanta i u mlekarstvu. Najveći otkupljivači bez ikakve želje da razvijaju sirovinsku bazu, bez podrške proizvođačima mleka puštaju da kvalitet proizvoda i cena mleka budu deplasirani, a ukupne količine na tržištu za otkup sve manje. Tako nam se, prvi put u modernoj istoriji, dogodilo da smo prošle godine gotovo mesec dana na našem tržištu bili bez dovoljnih količina mlečnih proizvoda, pa su mlekare na kraju posegnule za uvozom mleka iz Poljske. Rezultat ovakve dugoročne politike je taj da danas u Srbiji nemamo ni 2 miliona svinja i svega nešto preko 150.000 goveda svih kategorija.

VUČIĆEVA LOGIKA

U ratarstvu je situacija protekle decenije bila nešto bolja. Gotovo svi proizvodi naše ratarske industrije su predmet berzanske trgovine i toga su svesni i naši proizvođači. Cene tih proizvoda globalno su bile relativno visoke. Problem zašto taj izuzetan period sa visokim cenama nije doneo uvećanje prihoda našim ratarima je naravno korupcija. Samo prošle jeseni je na insistiranje Aleksandra Vučića, a pod izgovorom “nestašice” hrane, nakon žetve država zabranila izvoz žitarica i industrijskog bilja iz Srbije. Naravno, kao i kod uvoza mesa tako i kod izvoza privilegovani trgovci bliski SNS-u su dobili kvote za izvoz i šansu za enormnu zaradu na štetu pravih proizvođača. Uredba o zabrani izvoza je stavljena van snage tek u trenutku kada je globalna cena dvostruko snižena.

Ta prošlogodišnja visoka cena proizvoda je sasvim razumljivo generisala i više cene semenske robe, a kriza u Ukrajini i više cene mineralnih đubriva. Te cene inputa su prošle godine koliko-toliko bile prihvatljive, ali ove uz prepolovljenu cenu merkantilne robe dovode u ozbiljan finansijski gubitak apsolutno sve proizvođače.

Ova je godina veoma specifična za ratarsku proizvodnju i apsolutno je neophodno da se država umeša i koliko-toliko sanira situaciju. To saniranje se u normalno uređenim državama radi preko onoga što mi nazivamo Robne rezerve, kao i preko alociranja većih sredstava za pomoć ratarima, reprogramom finansijskih obaveza na duži period i otvaranjem “mekih” kreditnih linija.

Problem koji trajno destabilizuje izvesnost ove proizvodnje jeste i akutno nepostojanje prerađivačke industrije koja sprečava dramatična kolebanja cena i u redovnim ekonomskim godinama. Samo u Srbiji se dešavalo da u dve godine cena osnovnih ratarskih kultura varira u opsegu cena od 50 odsto. To se dešavalo i u vreme bez kovida ili bezbednosnih kriza u okruženju.

Vlada RS uporno izbegava da podstakne investicione cikluse u prerađivačku industriju žitarica i industrijskog bilja sa očiglednim koruptivnim motivima zaštite privilegovanih izvoznika. Da je to slučaj potvrđuje činjenica da kroz mere podsticaja nema prerađivačke industrije, čak je i kroz EU finansiranje preko IPARD fonda “zaboravljen” ovaj vid pomoći. Aleksandru Vučiću je logičnije da za fabriku automobilskih guma u Inđiji npr. odobri ukupan podsticaj od preko 110 miliona evra, a da pritom za poslednjih 12 godina ne odobri nijedan projekat domaćim preduzetnicima u sektoru prerade žitarica. Prerađivačka industrija je ta koja iz svojih ekonomskih razloga vrši balansiranje cena i smanjuje godišnja ogromna kolebanja koja sada redovno imamo.

ŠTA JE INTERES GRAĐANA

Da sveobuhvatna agrarna politika apsolutno nema smisla dokaz je i da u godinama ekstremnih suša, koje su sve češća pojava usled klimatskih promena, nema ozbiljnih podsticaja za projekte navodnjavanja. Interes građana Srbije je da pre svega imaju bezbedne prehrambene proizvode u ponudi, a zatim i cene tih proizvoda ne smeju biti nedostupne većini stanovništva. Posao Vlade RS je da im to obezbedi isto koliko i rezerve namirnica u slučaju kriznih situacija.

Situacija danas u Srbiji je takva da neusaglašene proizvode (neodgovarajućeg kvaliteta) proizvođači plasiraju na naše tržište, a one ispravne izvoze. Danas u Srbiji na linijama klanja nema obaveznih veterinarskih inspektora, kontrola prehrambenih proizvoda koje svi konzumiramo je na najnižem mogućem nivou, i ako ponekad i iskoči vest o proizvodima neadekvatnim za konzumiranje, to se vrlo brzo zataška bez posledica za one koji takvu hranu stavljaju na tržište.

Apsolutni interes je da Srbija ostane deo Evropskog sistema i tržišta hrane i poljoprivrede, mada se vrlo često mogu čuti dosta nerazumni glasovi kako smo mi postali isključivo tržište a ne i proizvođači, te da nas ta otvorenost pogađa i ugrožava. Naravno da su takve konstatacije potpuno besmislene i uvek za cilj imaju da prikriju sopstveno neznanje i korupciju. Evropsko tržište je za sve šansa. To je uređeno definisano tržište i mi smo, na sreću, deo tog tržišta. Problem je što neće niko iz EU sesti na mesto premijera u Srbiji ili ministra poljoprivrede i rešavati probleme.

ČIM BANKE POČNU DA DOLAZE PO SVOJE

Kolika je nesposobnost administracije Srpske napredne stranke ili bolje koliki je nivo korupcije pokazuju i podaci o iskorišćenim bespovratnim EU fondovima za poljoprivredu i prerađivačku industriju koji su Srbiji već duži niz godina dostupni. Samo novi IPARD III je u visini od 385 miliona evra i on je namenjen za rešavanje problema u kojima se Srbija već dugo nalazi, a to su investicije u kapitalne poljoprivredno-prehrambene projekte. Pogađate da je i kod ovog fonda zbog nesposobnosti i korupcije plasman sredstava najmanji od svih zemalja EU koje su u procesu pridruživanju koristile slične fondove.

Posle svega ovoga jasno je da su naši problemi u za nas možda i najvažnijoj privrednoj grani ogromni i duboki. Ad hoc rešenja napumpavanja budžeta u jednoj izbornoj godini te trošenja istog u iznosu oko 90 odsto u direktna davanja koja su jednokratna ne može da razreši problem ni proizvođača ni države. U poslednjih 11 godina Vlada RS je iz isključivo koruptivnih razloga tri puta posegnula za administrativnom merom zabrane izvoza. Ta i slične mere su za rezultat imale guranje u džep desetine miliona evra prihoda privilegovanim SNS izvoznicima, a sa druge strane kontinuiranu devastaciju nosilaca poljoprivredne proizvodnje.

Pored toga, normalnom i pristojnom svetu kao što su poljoprivredni proizvođači, strašno bode oči nerazumno razbacivanje javnih sredstava iz budžeta RS. Kupovina neprofitabilnih kablovskih operatera, sumanute subvencije sumnjivim stranim kompanijama, subvencije Telekomu za stotine miliona evra TV prava sa jedinim ciljem gušenja konkurencije, izgradnja suludih stadiona i slično daju za pravo ne samo paorima nego svim korisnicima budžeta da obustave svoj rad i traže bar pristojne plate.

Sve to zajedno, uz osećaj ugroženosti lične egzistencije, i ovaj put je paore izvelo na protest. Očigledno je da država nema para za osnovni zahtev od 300 evra po hektaru, mogu da ih slažu kao do sada ili jednostavno ignorišu.

Kako će se cela agonija okončati, znaćemo vrlo brzo, čim banke počnu da dolaze po svoje.