Jednog pretprazničnog popodneva, okupilo se osmoro ljudi. Svako je uzeo po jedan papirić i, bez reči, sa spiska od ponuđenih 13 izabrao pet imena. Onda su uzeli još jedan papirić i sa spiska od, ovaj put ponuđenih devet imena, odabrali takođe pet. Ne znajući ko je koga izabrao, sabrali su glasove i svoju odluku 20. aprila 2006. saopštili vaskolikoj javnosti.

Ovaj scenario, koji na prvi pogled liči na nekakvo pijano kafansko glasanje ili loše organizovan izbor za predsednika odeljenske zajednice, primenjen je u slučaju privremenog ustupanja nacionalnog dobra – upravo na taj način, članovi Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA) podelili su nacionalne TV i radio frekvencije. Istovremeno, ono što je možda najvažnije, ali i najstrašnije: scenario koji liči na to na šta liči, takođe je scenario koji je uglavnom realizovan u skladu za Zakonom o radiodifuziji.

VAISTINU, SKANDAL: Dozvolu za emitovanje TV programa dobili su TV Avala, TV Košava-Hepi, TV B92, TV Pink i TV Foks. Istovremeno, nacionalnu frekvenciju na nacionalnom nivou dobili su radio B92, radio Indeks, radio S, radio Fokus i radio Roudstar. Svi oni imaju pravo da u narednih osam godina nesmetano emituju program na prostoru čitave Srbije, a kandidati koji nisu prošli imaju pravo na žalbu u roku od osam dana (iako Zakon o radiodifuziji predviđa 15). Vest je prvi objavio jedan beogradski tabloid u izdanju od 20. aprila, da bi zvanična potvrda stigla istog popodneva. Odluka je, dakle, doneta samo par dana pošto su završeni razgovori s potencijalnim kandidatima, baš u pretpraznično vreme – trenutak kad je Srbija poslovično lenja da se buni protiv bilo čega. No, tokom produženog prazničnog vikenda desilo se sve sem tišine.

Najglasniji u protestima bio je BK TV – inače potpuno neočekivani gubitnik u trci za nacionalnu frekvenciju. Veći deo programa ove televizije posvećen je žestokoj kampanji protiv Saveta i njegovih odluka. Osim gostovanja i izjava eksperata, tu je i vox populi, tu je podsećanje na slavne dane i emisije, tu su prilično patetični džinglovi tipa "Plašite li se mraka", tu je internet forum koji svakim danom postaje sve zanimljivije i skandaloznije štivo. Drugi veliki gubitnik, RTL televizija, reagovao je znatno smirenije: oni su najavili da će se na odluku žaliti i da će postupati u skladu sa onim što im zakon dozvoljava. Niški TV 5, takođe gubitnik, osvrnuo se pre svega na činjenicu da je RRA "dodelila dozvole ignorišući sopstvene kriterijume prema kojima nacionalnu dozvolu treba da dobije jedna televizija sa sedištem van Beograda".

Što se tiče pobednika, uglavnom su svi bili na visini zadatka. U prevodu: uz čestitke drugim pobednicima i kratke najave svojih budućih aktivnosti, nisu se previše osvrtali na rad Saveta RRA. Tako su postupili svi, osim Ruperta Mardoka, čelnika Njus korporejšn kao (manjinskog) vlasnika Foks televizije. "Tender za nacionalne TV dozvole u Srbiji je od početka do kraja profesionalno sproveden. Ovo je bio jedan od najstručnije vođenih međunarodnih tendera za nacionalne TV dozvole na kojima je Njus korporejšn ikada učestvovao. Republička radiodifuzna agencija zaslužuje pohvalu za fer i transparentan proces", reče Mardok. I, što bi se reklo, ostade živ.

Od bezbroj ocena odluke Saveta RRA u poslednjih nekoliko dana, najveću "težinu" ipak ima izjava ministra kulture Dragana Kojadinovića. Osvrćući se na spisak dobitnika, ministar je 21. aprila istakao da su rezultati konkursa "u najmanju ruku čudni, mada ih mnogi ocenjuju i skandaloznim" i da zbog toga "ovo ne može ovako da opstane i sada treba da se povuku neke mere i da se oglase oni koji su postavili i izabrali članove RRA". I inače poznat kao čovek "kratkog fitilja", predsednik Saveta Nenad Cekić reagovao je izuzetno brzo i isto veče se obratio javnosti pisanom izjavom u kojoj ocenjuje da je Kojadinovićevo mešanje u proces izdavanja dozvola "potpuno neprihvatljivo i skandalozno". Najavljujući da će se Savet obratiti Skupštini i Vladi radi zaštite ako "neovlašćeni i protivzakoniti napadi ne prestanu", kao i da neće popustiti pred "medijskom harangom koju u ime BK" vodi Kojadinović, Cekić je čitavu stvar završio jednim vickastim detaljem: "Ministar kulture u procesu izdavanja dozvola ima ovlašćenja koliko i ministar policije. Dakle, nikakva."

Ali, tu nikako nije bio i kraj Cekićevoj kontraofanzivi. U popodnevnim satima 24. aprila Savet RRA pozvao je Milomira Marića, glavnog i odgovornog urednika BK televizije, na razgovor "kako bi se izjasnio o nalazu stručne službe koja je kod BK televizije konstatovala brojna kršenja Zakona o radiodifuziji i drugih propisa". Iako je Savet pre nepunih mesec dana prihvatio kandidaturu BK TV-a i tada nije imao nikakve primedbe na vlasničku strukturu te televizije, ovaj put pronađeno je da su "većinski vlasnici BK Telekoma… firme koje su u procesu likvidacije". Takođe, iako su se pre svega dve sedmice, na razgovoru s kandidatima, siti ispričali s Milomirom Marićem ne pitajući ga za njegov status, članovi Saveta su naprasno otkrili da se "do praznika kao direktor u nadležnom registru vodila Bojana Lekić" i da "nije sasvim jasno ko je i kada Marića postavio na mesto direktora i glavnog i odgovornog urednika BK TV-a".

U utorak, 25. aprila u 15 časova, Milomir Marić odazvao se pozivu Saveta RRA, ali tamo ni reči nije bilo o vlasnicima i ostalim problemima. Sastanak se uglavnom bazirao na optužbama i kontraoptužbama: s jedne strane, članovi Saveta optuživali su BK TV da svojom kampanjom krši Zakon, Marić im je s druge strane odgovarao da je sve to medijska sloboda i da mu nije preostalo ništa drugo nego da se brani, a Nenad Cekić je navodno više puta besno lupao šakom po stolu. Konačno, izašavši sa sastanka, Marić je zablistao konstacijom da "u vreme Slobodana Miloševića nijedna knjiga nije zabranjena, da nijedan medij nije nestao", nego da su čak "nastajali novi mediji, baš oni koji su se protivili Miloševiću".

Paralelno s bitkom na liniji Marić–Cekić, akciju je nastavio i ministar Kojadinović. "Ako Cekić misli da je izabran za papu, i da članovi Saveta misle da su koncil kardinala, da njihove odluke ne mogu da se komentarišu, onda su se oni stavili i iznad predsednika ove zemlje, i iznad premijera i Vlade", objasnio je Kojadinović reagujući na sve što se događalo u poslednjih nekoliko dana.

KRITERIJUMI, TUMAČENJA, OBEĆANJA: Uprkos tome što su se i ministar kulture i ostali učesnici u javnoj debati o odlukama Saveta RRA pozivali na tezu da nije poznato po kojim su kriterijumima odabrani dobitnici nacionalnih frekvencija, činjenica je da zvanični kriterijumi i te kako postoje. Ne samo da postoje, da su doneti u potpunosti u skladu sa Zakonom, već su i javni – mogu se pročitati na sajtu Republičke radiodifuzne agencije. Na prvom mestu, ti kriterijumi podrazumevaju poslovni uspeh i ekonomsku samoodrživost (medijskih kuća koje već emituju program), odnosno "adekvatnu i uverljivu garanciju" budućeg poslovnog uspeha (onih koje još ne rade). Radio i TV stanice koje već emituju program moraju da ispune i kriterijum koji se tiče gledanosti i slušanosti njihovog programa, ali i da dokažu "iskustvo u oblasti radiodifuzije i sličnim oblastima". Osim toga, kandidati su morali da prikažu "pretežnu delatnost pravnog lica", odnosno da dokažu da će se vlasnik ovog ili onog medija pre svega baviti proizvodnjom radio ili televizijskog programa, a ne drugim delatnostima. Na spisku kriterijuma sledi "stimulacija domaće radiodifuzije", garancija stanice "doprinosu većem kvalitetu i raznovrsnosti programa", kao i ponašanje stanice u prethodnom periodu. Osim toga, RRA navodi da je važan kriterijum i transparentnost vlasničke strukture i porekla kapitala – stavka o kojoj se do sada i najviše pričalo. Deveti na listi kriterijuma jeste i onaj koji govori o sprečavanju nametanja preovlađujućeg uticaja na javno mnjenje, tj. sprečavanju monopolskog ponašanja u oblasti radiodifuzije. Konačno, kao poslednji kriterijum, navedeno je i "ponašanje podnosioca prijave tokom konkursne procedure".

Kao što se moglo i pretpostaviti, u obrazloženju Saveta RRA objavljenom u utorak 25. aprila, akcenat je pre svega stavljen na transparentnost kapitala (RTL, BK TV, TV5), na ponašanje u prethodnom periodu (BK TV), pretežnu delatnost pravnog lica ("ne može se utvrditi kojim se sve delatnostima bavi BK Telekom s obzirom da se pojavljuje kao član tzv. BK Grupe…"), ali i na ekonomsku samoodrživost, tj. pružene garancije za poslovni uspeh.

Ono što je, međutim, znatno misterioznije jesu kriterijumi na osnovu kojih su izabrani pobednici – pre svega čudesna simbioza TV Košave i Hepi televizije, kao i nepostojeće TV Avale. U prvom slučaju, vrlo je problematično i ponašanje u prethodnom periodu, i poreklo kapitala, i sposobnost tih televizija da naprave kvalitetan celodnevni program. (Svesna da samostalno ne ispunjava kriterijume za konkurs, TV Košava je izgleda unapred bila spremna na različite dogovore – direktorka niškog TV-a 5 Slavica Čorbić za "Vreme" kaže da je i njenoj kući ranije nuđena "tajm-šer" varijanta s Košavom.) Što se tiče TV Avale, nije zapravo jasno ništa – ni kapital, ni ekonomska samoodrživost, ni sposobnosti, ni tehnika, ni "pretežna delatnost". Čelnici te kuće su tokom razgovora s predstavnicima RRA najavili da će doneti tehniku kakva "nije viđena" na ovim prostorima, a ovih dana nastavili su s uopštenim i ničim potkrepljenim tezama. Tako je Danko Đunić, jedan od vlasnika, objasnio da će se ova televizija "u informativnim sadržajima baviti pre svega ekonomsko-političkim temama", ne objašnjavajući ni šta to zapravo znači, ni ko će te teme obrađivati, ni s kojih pozicija,… Još uopštenija jeste Đunićeva najava da će u TV Avalu do kraja 2007. biti uloženo sedam miliona evra, a "u narednih nekoliko godina" 22 miliona. Opet ni reči o tome kako, s kojim početnim kapitalom, uz čiju pomoć,… Sudeći po obrazloženju Saveta, reklo bi se da su članovi tog tela jednostavno poverovali onome što im je obećano. Navodi se, na primer, da su "pojedinačno najveća ulaganja" najavile upravo stanice koje su pobedile – u tom smislu, zanimljivo je da se ističe kako je TV Avala najavila ulaganje od 21,8 miliona evra, dok se među gubitnicima, od kojih je "većina najavila manja ulaganja od stanica koje su dobile dozvole za emitovanje programa", navodi i RTL sa najavljenih 21,3 miliona evra (vidi okvir "RTL-ovi gresi"). Što se tiče Košave i TV Hepi, čak se naglašava kako zajedničko korišćenje mreže "može uticati na smanjenje troškova poslovanja i efikasnije korišćenje resursa".

I ŠTA SAD: Prema slovu Zakona, u danima koji slede, a posle objavljivanja obrazloženja odluke o dodeli frekvencija, trebalo bi očekivati žalbe "gubitnika". Savet je na te žalbe dužan da odgovori u roku od 30 dana, a protiv te odluke može se pokrenuti upravni spor (član 54 Zakona o radiodifuziji). Naravno, imajući u vidu izjave Dragana Kojadinovića i najavu Nenada Cekića da će se obratiti Skupštini i Vladi, moglo bi se pretpostaviti da se stvar neće završiti samo pred sudovima. No, sve to tako deluje samo na prvi pogled. Već na drugi, jasno je da ima vrlo malo nade da odluka Saveta RRA na ovaj ili onaj način bude osporena. Za početak, upravni spor podrazumeva jedino utvrđivanje da li je određena institucija (u ovom slučaju RRA) postupila po zakonu – na osnovu svega do sada viđenog, vrlo je verovatno da bi se to završilo zaključkom da se ništa protivzakonito nije dogodilo. Jedino gde bi odluka RRA mogla da "padne" jeste ona famozna transparentnost kapitala: tokom konkursa za dodelu frekvencija bilo je jasno da se Zakon u slučaju nekih kandidata primenjuje suviše široko, neodređeno i po ličnom nahođenju (isputuje se pozadina kapitala osnivačevog osnivača i pominju omiljene političke floskule o "egzotičnim ostrvima", o čemu je "Vreme" već detaljno pisalo), dok se istovremeno previđaju bitni detalji u vezi s drugim kandidatima. Međutim, kako je na sve slične primedbe RRA i do sada odgovarala tumačenjima koji su išli u prilog njenim odlukama, sva je prilika da bi se isto desilo i tokom upravnog spora.

Ono što je možda još opasnije jeste mogućnost da se problem odluke Saveta RRA nađe pred Skupštinom, odnosno da neko predloži da se sadašnji Savet jednostavno raspusti zbog skandaloznih odluka. Tek tada bi se, naime, videlo kolika su ovlašćenja pružena njegovim članovima, koliko je Skupština nemoćna pred tim ljudima i koliko je Kojadinović zapravo bio u pravu kad je uporedio Nenada Cekića s rimskim papom. Naime, iako član 29 Zakona o radiodifuziji predviđa mogućnost da Skupština (na predlog Saveta ili na predlog najmanje 20 narodnih poslanika) razreši ovog ili onog člana Saveta, praktično je taj član nemoguće realizovati u ovoj situaciji. Zakon navodi četiri mogućnosti kada poslanici imaju pravo da razreše člana Saveta. Prva je bolest – situacija u kojoj se "na osnovu nalaza nadležne zdravstvene ustanove" utvrdi da je član Saveta "nesposoban za obavljanje dužnosti… u periodu dužem od šest meseci". Druga mogućnost je "ako se utvrdi da je pri podnošenju predloga naveo o sebi neistinite podatke ili propustio da navede podatke o okolnostima iz člana 25 (koji se tiče eventualnog političkog agnažmana člana Saveta ili njegove povezanosti s vlasnicima neke medijske kuće). Treći stav člana 29 opet kaže da član Saveta može biti razrešen "ako se utvrdi da je u toku trajanja mandata… nastupila neka od okolnosti iz člana 25", dok tačka 4 dozvoljava mogućnost smene u slučaju da član Saveta "propusti ili odbije da obavlja dužnost… u periodu od najmanje tri meseca neprekidno ili u periodu od 12 meseci u kome najmanje šest meseci ne obavlja svoju dužnost". I to je to. Ni reči nema o neobjektivnosti, nesavesnom delovanju i sličnim optužbama koje se ovih dana pominju u vezi sa Savetom. Kad se sve to sabere i oduzme, ispada da Skupština zapravo neće moći da uradi ništa po pitanju konačne odluke o dodeli nacionalnih frekvencija – da je apsolutno nemoćna.

Krivce za ovu situaciju trebalo bi pre svega tražiti u onima koji su pisali i usvojili Zakon o radiodifuziji, kao i među onima koji su izabrali prilično problematične aktuelne članove Saveta RRA iako su znali da upravo od njih zavisi sudbina srpskog etra u sledećoj deceniji. Što se tiče zakonopisaca i onih koji su glasali za Zakon o radiodifuziji, njihova je krivica ipak daleko najveća – prema rečima sagovornika "Vremena" upućenog u evropsku medijsku regulativu, naš zakon je verna kopija sličnih dokumenata drugde u Evropi "što je bila greška, jer kod nas ne važe ista pravila ponašanja kao u Evropi". Ističući da se za članove Saveta RRA biraju ljudi iz reda "uglednih stručnjaka", zakonopisci i vredni narodni poslanici jednostavno su zaboravili na činjenicu da na živopisnom mestu kakvo je Srbija ugled automatski ne podrazumeva poštenje/političku nezavisnost/objektivnost. (Čast izuzecima, ali među onima koji se ovde definišu kao "ugledne ličnosti" većinu čine oni koji su kilometrima daleko od ugleda u evropskom smislu te reči.) Kako bilo, tim i takvim "uglednim" ličnostima data je mogućnost da zvanično potpuno legalno, a zapravo potpuno na svoju ruku predaju nacionalno dobro (frekvencije) kandidatima koji im se najviše sviđaju i da protiv te odluke najverovatnije niko ništa ne može da uradi.

Međutim, pošto se u Srbiji čuda redovno događaju, možda ipak ne bi trebalo isključiti mogućnost da se i po pitanju dodele nacionalnih radio i TV frekvencija dogodi nešto nepredviđeno i neočekivano. U suprotnom, imaćemo priliku da u godinama koje slede uživamo u onome što su tajnim glasanjem i na osnovu sopstvene procene izabrali članovi Saveta RRA.