Košarka
LOPTA I NJEN MAG: Ž. Obradović
foto: miloš milivojević / tanjug
Kraj ili nastavak crno-bele bajke
Koliko je “sport bitan za elan nacije”, kako je govorio jedan čuveni košarkaški trener, najbolje je pokazala ovogodišnja evroligaška sezona. Čitava Srbija, crno i crveno-bela, bez daha je pratila svaki potez svojih ljubimaca iz nedelje u nedelju, komentarisala formu i pravila kalkulacije oko prolaska dalje
U periodu Partizanovog odsustva iz najkvalitetnijeg takmičenja koji je trajao devet godina, pejzaž evropske košarke i dinamika samog sporta prilično su se promenili. Navijači Partizana, opravdano svrstavani među košarkaški pismenije na Starom kontinentu, ipak nisu bili dovoljno pripremljeni na rolerkostere forme i emocija koje donosi Evroliga sa 18 klubova i 34 odigrane utakmice. Nekoliko vezanih poraza ili pobeda stanje totalne depresije menja stanjem opšte euforije, i obrnuto. Dominantni utisak je obično onaj najsvežiji, ali bi u ovom slučaju bilo nepravedno zanemariti brojne lepe stvari koje su se dešavale tokom evroligaške avanture.
FAKTOR PANTER
Da je neko pre godinu dana ponudio “grobarima” samo učešće u Evroligi, verovatno bi dobar deo navijača oduševljeno prihvatio takvu ponudu. Isto tako, da je neko sredinom decembra pričao kako će Partizan, sa tadašnjim skorom 4-9, doći na pobedu od plasmana na fajnal-for i tri pobede od titule evropskog prvaka, rizikovao bi da bude okarakterisan kao neuračunljiva osoba ili bar nepopravljivi optimista. I dok je za samo učešće u Evroligi zaslužna diplomatija Željka Obradovića i Zorana Savića, rat u Ukrajini i dobar budžet, rezultatski preporod je posledica velikog truda, rada i znanja Obradovića, njegovog stručnog štaba i igračkog kadra. Partizan je u završnici regularne sezone i u prve dve utakmice plej-ofa delovao kao ekipa koja igra najbolju košarku u Evropi, i baš zbog toga ostaje veliki žal što sve to nije krunisano odlaskom na jubilarni, peti fajnal-for u istoriji crno-belih.
Beogradske utakmice pokazale su koliko igra Partizana zavisi od Kevina Pantera. Zonska odbrana Madriđana uveliko je usporila ritam Partizanovog napada, a čak i kada su crno-beli pronalazili rešenja, promašivali su otvorene šuteve. U neizvesnim završnicama treće i četvrte utakmice, falio je igrač koji je u stanju da iskreira i pogodi najbitniji koš, a upravo je tu ulogu Panter preuzimao u Monaku i Madridu. Koliko je Panter bitan faktor protiv Real Madrida, pokazuje i podatak da je u pet odigranih utakmica protiv tog protivnika postigao 100 poena, odnosno 20 koševa po utakmici. U tim duelima Partizan je protiv druge najbolje odbrane Evrolige postizao redom 97, 104, 89, 95 i 94 poena, a samo 78 i 80 u utakmicama u kojima Panter nije nastupao.
Naravno, postavlja se pitanje i Panterove odgovornosti u suspenziji, odnosno da li je kao kapiten, lider i najvažniji igrač ekipe mogao hladnije glave da odreaguje na provokacije Madriđana i žestoke udarce koje je primio od Poarijea i Ljulja. Opšti je utisak da bi Partizan teško izgubio dve utakmice u Beogradu sa Panterom i Lesorom u sastavu, a na pitanje da li je očekivao preokret u seriji između Partizana i Reala, trener Barselone Šaras Jasikevičijus odgovorio je: “Posle tuče da, mislio sam da Real može dalje. Pre tuče, ne. Da su igrali sve vreme u punim sastavima, ne”.
Nažalost po crno-bele, Real Madrid je postao prva ekipa koja je u istoriji Evrolige uspela da preokrene plej-of seriju od 0-2 do 3-2, a Partizanu je malo falilo da postane prva gostujuća ekipa koja će uspeti da pobedi u petoj, odlučujućoj utakmici. Imali su i u njoj crno-beli veliku prednost od 16 razlike na poluvremenu i 15 razlike pred kraj treće četvrtine. Tada je do izražaja došao kvalitet, ali i ogromno iskustvo španskog sastava. Ako je Tavareš predstavljao nerešivu enigmu za Partizan u beogradskim duelima, preokret u petoj utakmici u potpunosti je zasluga najiskusnijih i najtrofejnijih igrača – Rudija Fernandeza, Serhija Ljulja i, pre svega, Serhija Rodrigeza. Šampionski gen pomenutih igrača pokrenuo je Real Madrid, koji je do tada delovao potpuno izgubljeno. Prodori Rodrigeza, trojke Ljulja i ofanzivni skokovi Fernandeza presudili su crno-belima, kojima je mnogo nedostajao povređeni Aleksa Avramović koji je polomio ruku na trećoj utakmici u seriji. Utisak je da bi sa njim u sastavu mnogo bolje funkcionisala odbrana Partizana na perimetru i da Gos i Rodrigez ne bi tako lako probijali prvu liniju odbrane.
IMPRESIVAN NAPREDAK
Kada se svedu računi, Partizanu je zaista malo falilo. Jedan pogođen šut u finišu treće, jedan skok ili jedna odbrana u finišu četvrte, ili još jedan minut dobre igre u prelomnim momentima pete utakmice. Ili pak, malo više koncentracije i samokontrole u finišu druge, ispostaviće se kobne utakmice. Ipak, imaju crno-beli i mnogo dobrih stvari koje nose iz ove evroligaške sezone. Najveći broj prodatih sezonskih ulaznica u istoriji evropske košarke, praćen neverovatnim interesovanjem za preostali kontingent koji je rasprodavan i po mesec dana uoči utakmica, pomogao je da se od svake utakmice u Štark areni napravi svojevrsni spektakl o kome priča čitava Evropa. Nije zanemarljiv ni finansijski doprinos koji je klub prihodovao kroz kupovinu ulaznica po prilično jakim cenama za domaće uslove. Finansijski su crno-beli prihodovali i kroz ukupan broj pobeda, jer svaka pobeda donosi određenu svotu novca, kao i krajnji plasman.
Sa 22 pobede iz 39 utakmica Partizan je, barem matematički, imao jednu od boljih sezona na evropskoj sceni u svojoj istoriji. Ostvaren je i prvi plasman u Top 8 od 2010. godine, i to u povratničkoj sezoni u Evroligu posle pauze od dugih devet godina. Da bi se upotpunio utisak napretka koji je klub ostvario pod Željkom Obradovićem, treba podsetiti i da je Partizan tek prošle sezone, nakon takođe devet godina, ponovo zaigrao u finalu regionalne ABA lige. Manje od 365 dana kasnije, Partizan je zauzeo odlično šesto mesto drugog najjačeg košarkaškog takmičenja na svetu, ostavljajući za sobom klubove poput Efesa, Fenerbahčea, Žalgirisa i Panatinaikosa. Nedostajao je taj završni korak, ta jedna pobeda da se dostigne toliko željeni fajnal-for, na kome bi se crno-beli i te kako imali čemu nadati jer su protiv preostala tri učesnika ove sezone imali respektabilan skor od tri pobede i tri poraza.
Možda navijači crno-belih nemaju previše utehe od individualnih priznanja njihovih ljubimaca, ali i ona pokazuju koliko je ova sezona bila iznad očekivanja. Izraelac Jam Madar proglašen je za najboljeg mladog košarkaša, zakucavanje Dantea Egzuma protiv Olimpijakosa za najatraktivniji potez sezone, a Željko Obradović za drugog najboljeg trenera Evrolige ove sezone. Dodatno, Matijas Lesor je izabran u najbolju, a Kevin Panter u drugu najbolju petorku takmičenja, što znači da se crno-beli mogu pohvaliti kako imaju dvojicu igrača u deset najboljih Evrolige.
NADE ZA SLEDEĆU SEZONU
Individualni napredak igrača mogao bi da predstavlja mač sa dve oštrice za Partizan, jer će potražnja za pomenutim igračima sigurno porasti tokom leta i samim tim će ih biti jako teško zadržati u Beogradu. Ipak, ne treba zanemariti marketinški potencijal koji bi razvoji Pantera, Lesora, Egzuma i ostalih mogli imati u pregovorima sa budućim pojačanjima. Vođeni njihovim iskustvima i preporukama, vrlo je moguće da će se odlični igrači ubuduće mnogo lakše odlučivati na selidbu u Beograd i rad sa Željkom Obradovićem. Takođe, u pregovorima na kraju sezone crno-beli će se postavljati kao ozbiljan igrač koji pretenduje na plasman među četiri najbolje ekipe na kontinentu, a to je izazov koji svaki igrač voli da ima ispred sebe.
Naravno, preduslova za to su dva. Prvi je da crno-beli zadrže bar isti budžet koji su imali ove godine, a koji je respektabilan za ovdašnje uslove, dok je drugi preduslov da Partizan uopšte učestvuje u Evroligi, što može da ostvari kroz ABA ligu ili putem dobijanja specijalne pozivnice. Postoje najave iz španskih i litvanskih medija da bi Gran Kanarija, kao pobednik Evrokupa, mogla odustati od zarađenog igranja Evrolige naredne sezone, pa bi po pisanjima dobro upućenih izvora, sastav Evrolige mogao ostati nepromenjen. To bi značilo i da će Srbija i Beograd ponovo imati dva predstavnika u najkvalitetnijem evropskom takmičenju, a da nismo već milion puta bili razuveravani, mogli bismo se nadati i da će to doprineti smanjenju tenzija u domaćoj košarci.
Koliko je “sport bitan za elan nacije”, kako je govorio jedan čuveni košarkaški trener, najbolje je pokazala ovogodišnja evroligaška sezona. Čitava Srbija, crno i crveno-bela, bez daha je pratila svaki potez svojih ljubimaca iz nedelje u nedelju, komentarisala formu i pravila kalkulacije oko prolaska dalje. Partizan je zaustavljen na korak od sna. Umesto u Kaunas, crno-beli će morati u Podgoricu na gostovanje Studentskom centru u okviru ABA lige, ali bez obzira na sve, crno-beli su u boljoj poziciji nego prošle godine. Etablirali su se kao ozbiljan i ambiciozan klub, a sa deset rekordnih poseta u istoriji takmičenja Evroligi pokazali svoju veličinu i značaj. Čitava konstrukcija je ipak vezana za jednog čoveka koji trenutno sedi na trenerskoj klupi Partizana. Sve dok je tako, crno-beli san je zaustavljen, ali samo privremeno, a navijači imaju svako pravo da nastave sa povicima: “Uzmi, Željko, evro-titulu!”.
FAKTOR PANTER
Da je neko pre godinu dana ponudio “grobarima” samo učešće u Evroligi, verovatno bi dobar deo navijača oduševljeno prihvatio takvu ponudu. Isto tako, da je neko sredinom decembra pričao kako će Partizan, sa tadašnjim skorom 4-9, doći na pobedu od plasmana na fajnal-for i tri pobede od titule evropskog prvaka, rizikovao bi da bude okarakterisan kao neuračunljiva osoba ili bar nepopravljivi optimista. I dok je za samo učešće u Evroligi zaslužna diplomatija Željka Obradovića i Zorana Savića, rat u Ukrajini i dobar budžet, rezultatski preporod je posledica velikog truda, rada i znanja Obradovića, njegovog stručnog štaba i igračkog kadra. Partizan je u završnici regularne sezone i u prve dve utakmice plej-ofa delovao kao ekipa koja igra najbolju košarku u Evropi, i baš zbog toga ostaje veliki žal što sve to nije krunisano odlaskom na jubilarni, peti fajnal-for u istoriji crno-belih.
Beogradske utakmice pokazale su koliko igra Partizana zavisi od Kevina Pantera. Zonska odbrana Madriđana uveliko je usporila ritam Partizanovog napada, a čak i kada su crno-beli pronalazili rešenja, promašivali su otvorene šuteve. U neizvesnim završnicama treće i četvrte utakmice, falio je igrač koji je u stanju da iskreira i pogodi najbitniji koš, a upravo je tu ulogu Panter preuzimao u Monaku i Madridu. Koliko je Panter bitan faktor protiv Real Madrida, pokazuje i podatak da je u pet odigranih utakmica protiv tog protivnika postigao 100 poena, odnosno 20 koševa po utakmici. U tim duelima Partizan je protiv druge najbolje odbrane Evrolige postizao redom 97, 104, 89, 95 i 94 poena, a samo 78 i 80 u utakmicama u kojima Panter nije nastupao.
Naravno, postavlja se pitanje i Panterove odgovornosti u suspenziji, odnosno da li je kao kapiten, lider i najvažniji igrač ekipe mogao hladnije glave da odreaguje na provokacije Madriđana i žestoke udarce koje je primio od Poarijea i Ljulja. Opšti je utisak da bi Partizan teško izgubio dve utakmice u Beogradu sa Panterom i Lesorom u sastavu, a na pitanje da li je očekivao preokret u seriji između Partizana i Reala, trener Barselone Šaras Jasikevičijus odgovorio je: “Posle tuče da, mislio sam da Real može dalje. Pre tuče, ne. Da su igrali sve vreme u punim sastavima, ne”.
Nažalost po crno-bele, Real Madrid je postao prva ekipa koja je u istoriji Evrolige uspela da preokrene plej-of seriju od 0-2 do 3-2, a Partizanu je malo falilo da postane prva gostujuća ekipa koja će uspeti da pobedi u petoj, odlučujućoj utakmici. Imali su i u njoj crno-beli veliku prednost od 16 razlike na poluvremenu i 15 razlike pred kraj treće četvrtine. Tada je do izražaja došao kvalitet, ali i ogromno iskustvo španskog sastava. Ako je Tavareš predstavljao nerešivu enigmu za Partizan u beogradskim duelima, preokret u petoj utakmici u potpunosti je zasluga najiskusnijih i najtrofejnijih igrača – Rudija Fernandeza, Serhija Ljulja i, pre svega, Serhija Rodrigeza. Šampionski gen pomenutih igrača pokrenuo je Real Madrid, koji je do tada delovao potpuno izgubljeno. Prodori Rodrigeza, trojke Ljulja i ofanzivni skokovi Fernandeza presudili su crno-belima, kojima je mnogo nedostajao povređeni Aleksa Avramović koji je polomio ruku na trećoj utakmici u seriji. Utisak je da bi sa njim u sastavu mnogo bolje funkcionisala odbrana Partizana na perimetru i da Gos i Rodrigez ne bi tako lako probijali prvu liniju odbrane.
IMPRESIVAN NAPREDAK
Kada se svedu računi, Partizanu je zaista malo falilo. Jedan pogođen šut u finišu treće, jedan skok ili jedna odbrana u finišu četvrte, ili još jedan minut dobre igre u prelomnim momentima pete utakmice. Ili pak, malo više koncentracije i samokontrole u finišu druge, ispostaviće se kobne utakmice. Ipak, imaju crno-beli i mnogo dobrih stvari koje nose iz ove evroligaške sezone. Najveći broj prodatih sezonskih ulaznica u istoriji evropske košarke, praćen neverovatnim interesovanjem za preostali kontingent koji je rasprodavan i po mesec dana uoči utakmica, pomogao je da se od svake utakmice u Štark areni napravi svojevrsni spektakl o kome priča čitava Evropa. Nije zanemarljiv ni finansijski doprinos koji je klub prihodovao kroz kupovinu ulaznica po prilično jakim cenama za domaće uslove. Finansijski su crno-beli prihodovali i kroz ukupan broj pobeda, jer svaka pobeda donosi određenu svotu novca, kao i krajnji plasman.
Sa 22 pobede iz 39 utakmica Partizan je, barem matematički, imao jednu od boljih sezona na evropskoj sceni u svojoj istoriji. Ostvaren je i prvi plasman u Top 8 od 2010. godine, i to u povratničkoj sezoni u Evroligu posle pauze od dugih devet godina. Da bi se upotpunio utisak napretka koji je klub ostvario pod Željkom Obradovićem, treba podsetiti i da je Partizan tek prošle sezone, nakon takođe devet godina, ponovo zaigrao u finalu regionalne ABA lige. Manje od 365 dana kasnije, Partizan je zauzeo odlično šesto mesto drugog najjačeg košarkaškog takmičenja na svetu, ostavljajući za sobom klubove poput Efesa, Fenerbahčea, Žalgirisa i Panatinaikosa. Nedostajao je taj završni korak, ta jedna pobeda da se dostigne toliko željeni fajnal-for, na kome bi se crno-beli i te kako imali čemu nadati jer su protiv preostala tri učesnika ove sezone imali respektabilan skor od tri pobede i tri poraza.
Možda navijači crno-belih nemaju previše utehe od individualnih priznanja njihovih ljubimaca, ali i ona pokazuju koliko je ova sezona bila iznad očekivanja. Izraelac Jam Madar proglašen je za najboljeg mladog košarkaša, zakucavanje Dantea Egzuma protiv Olimpijakosa za najatraktivniji potez sezone, a Željko Obradović za drugog najboljeg trenera Evrolige ove sezone. Dodatno, Matijas Lesor je izabran u najbolju, a Kevin Panter u drugu najbolju petorku takmičenja, što znači da se crno-beli mogu pohvaliti kako imaju dvojicu igrača u deset najboljih Evrolige.
NADE ZA SLEDEĆU SEZONU
Individualni napredak igrača mogao bi da predstavlja mač sa dve oštrice za Partizan, jer će potražnja za pomenutim igračima sigurno porasti tokom leta i samim tim će ih biti jako teško zadržati u Beogradu. Ipak, ne treba zanemariti marketinški potencijal koji bi razvoji Pantera, Lesora, Egzuma i ostalih mogli imati u pregovorima sa budućim pojačanjima. Vođeni njihovim iskustvima i preporukama, vrlo je moguće da će se odlični igrači ubuduće mnogo lakše odlučivati na selidbu u Beograd i rad sa Željkom Obradovićem. Takođe, u pregovorima na kraju sezone crno-beli će se postavljati kao ozbiljan igrač koji pretenduje na plasman među četiri najbolje ekipe na kontinentu, a to je izazov koji svaki igrač voli da ima ispred sebe.
Naravno, preduslova za to su dva. Prvi je da crno-beli zadrže bar isti budžet koji su imali ove godine, a koji je respektabilan za ovdašnje uslove, dok je drugi preduslov da Partizan uopšte učestvuje u Evroligi, što može da ostvari kroz ABA ligu ili putem dobijanja specijalne pozivnice. Postoje najave iz španskih i litvanskih medija da bi Gran Kanarija, kao pobednik Evrokupa, mogla odustati od zarađenog igranja Evrolige naredne sezone, pa bi po pisanjima dobro upućenih izvora, sastav Evrolige mogao ostati nepromenjen. To bi značilo i da će Srbija i Beograd ponovo imati dva predstavnika u najkvalitetnijem evropskom takmičenju, a da nismo već milion puta bili razuveravani, mogli bismo se nadati i da će to doprineti smanjenju tenzija u domaćoj košarci.
Koliko je “sport bitan za elan nacije”, kako je govorio jedan čuveni košarkaški trener, najbolje je pokazala ovogodišnja evroligaška sezona. Čitava Srbija, crno i crveno-bela, bez daha je pratila svaki potez svojih ljubimaca iz nedelje u nedelju, komentarisala formu i pravila kalkulacije oko prolaska dalje. Partizan je zaustavljen na korak od sna. Umesto u Kaunas, crno-beli će morati u Podgoricu na gostovanje Studentskom centru u okviru ABA lige, ali bez obzira na sve, crno-beli su u boljoj poziciji nego prošle godine. Etablirali su se kao ozbiljan i ambiciozan klub, a sa deset rekordnih poseta u istoriji takmičenja Evroligi pokazali svoju veličinu i značaj. Čitava konstrukcija je ipak vezana za jednog čoveka koji trenutno sedi na trenerskoj klupi Partizana. Sve dok je tako, crno-beli san je zaustavljen, ali samo privremeno, a navijači imaju svako pravo da nastave sa povicima: “Uzmi, Željko, evro-titulu!”.
