Nepun sat nakon što je u nedelju završeno brojanje glasova na izborima za predsednika Crne Gore, počelo je prebrojavanje zastava po gradskim ulicama i vođenje statistike njihovog porekla, veličine i brojnosti: koliko srpskih, koliko državnih crnogorskih, krstaša barjaka, zastava Knjaževine Crne Gore. U zamku ove statistike upleli su se i predstavnici međunarodne zajednice zaključujući da je bilo razočaravajuće malo upravo zastava EU što je u neskladu sa samim imenom Pokreta Evropa sad (PES), čiji je predstavnik postao novi predsednik Crne Gore.

Pobeda na predsedničkim izborima daje PES-u novi vetar u leđa i izgleda da se talas na kojem su se podigli može pretvoriti u cunami koji će potpuno promeniti crnogorsku političku scenu. Ukoliko se vanredni parlamentarni izbori održe 11. juna, kako sada stvari stoje PES-u se smeše i premijerska fotelja i pozicija najjače parlamentarne stranke. Pre svega zbog činjenice da se uporedno sa trendom njihovog snažnog rasta nastavlja i stabilan trend pada podrške koju ima Demokratska partija socijalista (DPS) Mila Đukanovića.

Prema privremenim rezultatima koje je objavila Državna izborna komisija, Đukanović je osvojio 41,12 odsto, a Milatović 58,88 odsto glasova. Dosadašnji predsednik je od 25 crnogorskih opština veću podršku birača imao samo u osam lokalnih zajednica, po pravilu u sredinama gde žive manjinski narodi, upravo onim koje je nakon prvog kruga locirao kao “rezervoare” glasova. No, to nije bilo dovoljno ne samo za pobedu nego ni kao resurs koji bi donekle ublažio dramatičnost ovakvog poraza.

POLITIČAR BEZ IDEOLOGIJE

Tako je nakon skoro 30 godina Milo Đukanović, za koga su kritičari tvrdili da je političar bez ideologije, odnosno da je njegova jedina ideologija vlast, izgubio poslednju polugu sopstvene ideologije. Iako je nazivan “ocem nacije”, u pitanju je političar koji je svoj politički pragmatizam bazirao na suprotnom kraju te floskule, vešto vezujući svoje strateške zaokrete za produbljivanje podela u društvu, duboko režući linijama nacionalnih i verskih razlika. Nazivajući se kreatorom multietničke i multikonfesionalne Crne Gore, Đukanović je uspešno tražio i nalazio političke oponente koji će mu pomoći da upravo na toj liniji permanentno diže tenzije i održava se na vlasti.

Drugi alijas, “Milo Britva”, govori o njegovoj beskrupuloznosti i objašnjava zašto se sužavao krug njegovih bliskih saradnika iz vremena “mladi, lepi i pametni”, kako su nazivali generaciju komunista pristiglih na vlast tokom tzv. “antibirokratske revolucije”. No, nesporno je da je to političar sa izuzetnim osećajem za tajming kojem je taj osećaj, posle 30 godina dominacije u vlasti, otupeo udarcem u zid nerealne opijenosti moći i neophodnosti zaštite stečenog imetka – njegove partitokratije, ali i vlastitog. Prema pričama iz njegovog okruženja, Đukanovićeva jedina “crvena linija” bila je porodica. Kada je, navodno, pritisnut optužbama za veze sa kriminalom i korupcijom, trebalo da “isporuči” vlastitog brata, Đukanović je ponudio najbližeg saradnika i partijskog ideologa Svetozara Marovića. Ova zamena mu je, stvarajući privid borbe protiv kriminala, obezbedila dominaciju još neko vreme, ali je naslutila i početak kraja.

BANDJERE ZA KRAJ LITIJA

No, vratimo se statistici “bandjera” na ulicama tokom pobedničke noći. Ikonografija je bila gotovo identična onoj koja se događala po crnogorskim gradovima nakon avgustovskih izbora 2020. godine, kada je DPS prvi put u svojoj istoriji postao opoziciona partija. Takav izborni rezultat je usledio posle višemesečnih litija u organizaciji Srpske pravoslavne crkve, a vezivale su se za problem potpisivanja Temeljnog ugovora. Glavnim razlogom je prikazano vlasništvo nad imovinom koja se vezivala za ovu versku zajednicu. Đukanovićevi politički oponenti su tvrdili da je u pozadini ovog “imovinskog spora” zapravo bilo vlasništvo nad zemljom u Buljaricama. Pripadnici političke elite tada vladajućeg DPS-a su taj prostor videli kao temelj novog “investicionog zamaha” i izvor značajnog profita. Rezultat spora i njime uzrokovanih litija je poznat. One su okupile ne samo vernike, već su na kraju postale suma svih nezadovoljstava Đukanovićevim režimom.

Prvu vladu koju je izabrala nova parlamentarna većina bila je ona Zdravka Krivokapića. Ekspertska vlada, osporavana od samog početka, posebno zbog toga što u svoj sastav nije uključila partijske lidere koji su smatrali da treba da budu nagrađeni zbog otpora Đukanoviću, bila je kratkog daha. Njen sastav je diktirala Srpska pravoslavna crkva i navodno je dogovorena na Ostrogu. Lideri Pokreta Evropa sad Milojko Spajić i Jakov Milatović ušli su na političku scenu Crne Gore upravo sa tom vladom.

Pobeda Milatovića na predsedničkim izborima tako predstavlja završetak ovih događaja. Zato je i bilo moguće da ikonografija viđena na ulicama u nedelju bude nalik onoj iz 2020. godine. Koliko će novi predsednik imati snage da se otrgne takvoj identifikaciji i da napravi distancu, brzo će se videti. Već u junu. Ovakva ikonografija je bliža onoj u organizaciji Demokratskog fronta i zasigurno njegov udeo u organizaciji slavlja nije mali. Naprotiv, to ponajviše liči na “otimanje pobede” i snažan ulazak u izbornu trku za parlament.

OTIMANJE O POBEDU

Pobeda Milatovića u svakom slučaju nagoveštava ozbiljne promene na političkoj sceni. Ne treba zaboraviti da je PES u ovom trenutku vanparlamentarna stranka i da će, ukoliko kao pokazatelj uzmemo rezultate prošlogodišnjih nepotpunih lokalnih izbora, moći da računa na najmanje petinu biračkog tela, što ga može učiniti i pojedinačno najjačom parlamentarnom strankom.

Podrška koju je dobio od Mandića (DF), Bečića (Demokrate), Abazovića (URA), gotovo svih konstituenata labave i često sukobljene parlamentarne većine, nakon predsedničkih izbora neće postojati. Biće to otvoreni sukob saveznika sa često dijametralno suprotnim političkim, ideološkim i svim drugim interesima. Oni više ne mogu imati zajednički narativ koji se iscrpljuje u borbi protiv Demokratske partije socijalista i njihovog lidera.

Već ovih dana svi će se vratiti ozbiljnom preispitivanju koliko je konačna pobeda nad Đukanovićem nanela štete svakom pojedinačno. Tačnije, koliko su lideri izgubili ne samo ispadanjem u prvom krugu, već i davanjem podrške Milatoviću. To će dovesti do novih strategija i svakako novih podela. PES je potpuno svestan svoje trenutne dominacije. Iako sa jakim koalicionim kreditom, ne pokazuju sklonost ka predizbornom povezivanju sa drugim političkim subjektima.

Načinom na koji budu vodili kampanju pokazaće svoj politički pravac. Nesporna je jedna činjenica – njihova stvarna snaga, partijska i kadrovska infrastruktura daleko su slabije od političkih rezultata koje im donosi nezadovoljstvo građana i vlašću i opozicijom. Ukoliko svoj potencijal ne usmere na stvaranje konsenzusa o temama koje su podelile crnogorsko društvo i to sa svim učesnicima u politici, može se dogoditi da junski izbori samo produže ili čak i prodube političku krizu u zemlji.

Ova pobeda Milatovića je samo kraj političke karijere Mila Đukanovića. Daleko je od toga da bude i početak pomirene i demokratski osvešćene Crne Gore. Ohrabruje to što svest građana brže sazreva od svesti njenih predstavnika.