Pred Skupštinom Srbije, na njenom petom vanrednom zasedanju, našao se predlog zakona o radiodifuziji. Pre pojavljivanja zakona pred skupštinom, o zakonu se dugo raspravljalo u profesionalnim krugovima pri čemu je napravljeno čak devet njegovih verzija. Ovo je drugi ulazak u proceduru desete verzije tog zakona pošto je prethodne nedelje vlada odlučila da povuče ranije podneti predlog na koji je bilo podneto na stotine amandmana.

Zakon je, naime, naišao i na protivljenje unutar vladajuće većine.

Najglasnija je bila Nova demokratija koja se bunila zbog toga što je političkim strankama uskraćeno pravo da osnivaju elektronske medije. Druga linija sporenja ticala se pretenzija vojvođanskih stranaka da imaju sopstvenu državnu televiziju. Pošto se ovim zakonom ponovo uvodi televizijska pretplata, svečano ukinuta posle dolaska DOS-a na vlast, sporovi suse ticali i toga koliko se novca od pretplate sliva u nacionalnu televiziju, a koliko u novosadsku.

Povlačenjem, pa ponovnim predlaganjem zakona, vlada je uspela da smanji broj amandmana i da u okviru vladajuće većine postigne izvestan kompromis. On se vidi i u broju članova regulatornog tela koje će imati ingerencije pri izboru rukovodećih ljudi televizije, nadgledanju medijai moći će da kažnjava ogrešenja o javni interes, političku korektnost i ljudska i manjinska prava.

TELO: Devet članova regulatornog tela predlagaće Narodna Skupština Srbije, Vlada Srbije, Skupština Vojvodine, Izvršno veće Vojvodine, rektori univerziteta, udruženja novinara, profesionalna udruženja filmskih i dramskih umetnika i kompozitora, domaće nevladine organizacije koje se bave zaštitom slobode govora, zaštitom dece i manjina. Osmog člana predložiće verske zajednice, a devetog, onog s Kosova, predložiće već izabrani članovi dogovorom.

Asocijacije privatnih i nezavisnih elektronskih medija nezadovoljne su predloženim rešenjem. Nezavisno udruženje novinara Srbije javno je protestovalo ocenjujući da je Vlada Srbije izmenila osnovni koncept zakona o radiodifuziji koji je nastao posle duge javne rasprave.

Fokus tog protesta stavljen je na činjenicu da je regulatorni savet smanjen sa petnaest na devet članova i na to da će četvoro članova birati parlamenti Srbije i Vojvodine i republička i pokrajinska vlada. NUNS i Sindikat medija "Nezavisnost", tvrde da se time povećava uticaj politike, a smanjuje uticaj civilnog sektora.

U toku rasprave opozicija (pre svega Vojislav Šešelj) kritikovala je to što se nevladinim organizacijama daju javna ovlašćenja. Izražavao je sumnju da će vlada, pošto počinje da finansira nevladin sektor, zapravo preko tog kanala kontrolisati televiziju.

Elektronski mediji u Srbiji predstavljaju pravu neuređenu šumu u kojoj, s dozvolom ili bez nje, s mogućnošću proizvodnje programa i bez ikakve produkcije, emituje čak oko 1300 TV stanica. Zvanično se procenjuje da bi njihov broj mogao da bude smanjen možda na 200. Zakon o telekomunikacijama, koji uređuje i tu materiju, trebalo bi uskoro da uđe u skupštinsku proceduru. Jasno je da će borba za frekvencije biti teža i komplikovanija i od privatizacije, stečaja i denacionalizacije zajedno.

U toku skupštinske rasprave, s opozicione strane (koja je do 5. oktobra bila režim) vladi je još zamerano da neumereno koristi usluge bar dveju privatnih televizija nastalih za prošlog režima: TV Pinka i BK televizije – za prljavu propagandu protiv svojih političkih protivnika.

Predlagači zakona (potpredsednik vlade Žarko Korać) ponavljaju da ovakvim rešenjima obezbeđuju medijima nezavistan rad, njihove prihode ne vezuju za vladu, telo koje njima upravlja ne bi trebalo ni pojedinačno ni kolektivno da odgovara vladi, a i finansiranje medija nije vezano za budžet, rečju, da će to biti moderan zakon, evropski, kakvog Srbija nije imala.

Naglašava se da članovi rergulatornog tela ne mogu da budu narodni poslanici, članovi vlade, članovi političkih stranaka, direktori medija, a to ne mogu biti ni njihovi najbliži rođaci.

BASTILJA: Od 1990. televizija je bila u srcu političkih sukoba vlasti i opozicije. U Beogradu su 9. marta 1991. izbile čuvene demonstracije upravo zbog televizije. Tada je nastao popularni izraz TV Bastilja. Svaki veteran borbe za demokratiju u Srbiji pohvaliće vam se da je više puta jurišao na TV Bastilju nego što je to činila Marija na Prkosima.

Da li se posle decenije teških borbi oko medija, sada kada se pristupa uređenju ove oblasti može uočiti bitna promena?

Naši političari su drogirani televizijom i naročito televizijskim marketingom. Propaganda iz doba Mitevića, Mićovića i naslednika bila je bazirana na nekadašnjim priručnicima specijalnog rata.

Sada, uz izvesne recidive te ratne tehnologije, pribegava se (verovatno neplaćenom) marketinškom zavođenju, takozvanom patamuzovanju, loženju, stajlingu tipa "propadamo-glamurozno", i, naravno, brandomaniji. Vlastodršci se ubiše govoreći da veze s medijima nemaju, ali s ekrana ne silaze. Ima glasova da su neki izleteli iz državnih organa zato što se ne ponašaju dovoljno marketinški.

Sedamdesetih godina izašla je jedna knjiga o marketingu poučnog naslova: "Kako da se uništite pomoću televizije". Ona počinje ovako: "U jedno američko selo došao neki Mađar i napravio film koji je imao uspeha kod publike. Čuvši za to, i drugi Mađari nagrnuli u to selo da i oni pokušaju. Uskoro je na ulazu u selo Holivud osvanuo transparent: ‘Za pravljenje filmova nije dovoljno biti Mađar. Potrebno je još nešto…’"

Kamera.

I još nešto…

Neka ne bude zamereno što će ovde biti citiran i legendarni Volter Kronkajt, jedan od najcenjenijih radio-televizijskih novinara na svetu, koji je 1981. kada je napustio mesto voditelja i odgovornog urednika Večernjih vesti Si-Bi-Esa izjavio za Asošijetid pres da ga brine to što se pojavila "čitava jedna kategorija ljudi, od kojih su mnogi u stanju da urade – samo prvi paragraf teksta".