Tačno je da predstavnici ultradesničarskih partija koriste svaku priliku da posete Moskvu i slikaju se sa nekim od tamošnjih funkcionera, ali je činjenica da su ti kontakti na prilično niskom nivou. Stiče se utisak da bi oni u Rusiju zapucali i da ih pozove predsednik kućnog saveta nekog većeg solitera, samo da bi to medijski obznanili, odnosno da bi prezentovali svoju bliskost sa “velikim bratom”. Reklo bi se da je trenutno ovim strankama Rusija potrebnija nego one njoj
Globalna Fondacija za otvoreno društvo i organizacija Dejtpraksis sprovele su krajem prošle godine istraživanje stavova građana raznih država sveta o ratu u Ukrajini. Potvrdilo se još jednom da je naša zemlja (i) u ovom pogledu specifična: više srcem nego razumom, vezana je za Rusiju i ruskog predsednika Vladimira Putina. Građani Srbije, koji radije ispred lokalne prodavnice uz pivu bistre svetsku politiku nego što tračaju komšije, potpuno su uvereni, dvotrećinski, da je za ruski napad na nezavisnu državu Ukrajinu odgovoran – Zapad. U tom pogledu smo apsolutni svetski šampioni.
Nije, naime, nemoguće da Srbi više od Rusa, u proseku, vole Putina, pa i njegove atomske bombe, pogotovo nakon iskustva “običnih” ruskih građana sa ratnom agonijom koja odnosi živote njihovih rođaka i prijatelja, bez jasnog razloga.
Još je veća razlika između stavova Srbije i drugih zemalja glede projekcije kako bi rat trebalo da se završi. Nesrazmera je ogromna čak i u odnosu na zemlje u razvoju, čiji se građani većinom slažu (57 odsto) sa tvrdnjom da “Rusija treba da se povuče iz svih delova ukrajinske teritorije koje trenutno kontroliše”. To mišljenje deli samo 12 procenata stanovnika Srbije, dok više od trećine smatra da bi Ukrajina morala da se odrekne delova teritorija koje se trenutno nalaze pod ruskom okupacijom. Istraživanjem nije obuhvaćena mogućnost izbijanja svetskog nuklearnog rata, a nije nerealno da bi jedan broj naših sugrađana radije bio za opciju uništavanja kugle zemaljske nego potpunog poraza Rusije u ukrajinskom sukobu.
UZROCI SUMANUTE POPULARNOSTI RUSIJE U SRBIJI
Popularnost Rusije, ruske politike i Vladimira Putina u Srbiji ima brdo uzroka. Kao prvo, istorijsko-religijska veza: srpska i ruska crkva su bliske, a ovdašnja elita, ona nacionalno-romantičarska, oduvek je u Rusiju gledala kao u moćnog brata koji će uvek da zaštiti Srbiju. Ona naprednija elita je bila okrenuta ka Zapadu, ali je po pravilu zbog toga imala “izvesnih problema”. Sastavni je to i neizbrisivi deo ovdašnjeg algoritma, pogotovo s obzirom na to da proruski romantičari drže pod kontrolom praktično sve kulturne i prosvetne institucije u zemlji. Ne treba, naravno, posebno isticati koliki društveni i politički uticaj ima SPC, te da se počesto ne zna gde počinje (tradicionalna) kultura a gde se završava religijska praksa.
Ratovi koje je Srbija vodila devedesetih i koji su je doveli u sukob sa Zapadom, još je više nesrećnu zemlju i njene frustrirane stanovnike emotivno bacila u naručje Kremlja, kao i kosovski problem – nezavisnost, priznavanja, nepriznavanja, otpriznavanja… Glupo bi bilo verovati da su svi bezbrojni uticajnici ovdašnji koji decenijama šire prorusku propagandu – “plaćenici” Kremlja, ali sasvim je razumno zaključiti da Rusija zna da otvori sef i iz njega daruje neke koji govore to što je Putinovim ušima milo. Naravno, ove “donacije” su sve samo ne transparentne; drugi kažu da je Naftna industrija Srbije, koji se nalazi u ruskim državnim rukama kasica-prasica za ovdašnje teoretičare zavera, koji beskrajno, kao pokvarena ploča, vrte priču o zlom Zapadu i bezgrešnoj majci Rusiji.
Poznato je već da Rusija potpomaže brojne desničarske i ekstremno-desničarske grupacije širom Evrope, pa ne treba sumnjati da stvari slično stoje i u Srbiji. Doduše – i da ih ne finansiraju i drugačije pomažu – ovdašnji desničari bi bili proruski orijentisani. Putin se savršeno uklapa u ovdašnju autoritarnu tradiciju obožavanja čvrste ruke omnipotentnog vladara koji sam rešava sve državne i privredne probleme jednim potezom. Otud dodatne simpatije.
PUMPANJE “ORGANSKE” POPULARNOSTI I PARTIJSKA POLITIKA
“Organska” popularnost Rusije i Putina, međutim, poslednje je decenije dodatno “napumpana”, sa jasnim ciljevima. Dok Srbija vodi kao proevropsku politiku, dotle glasila bliska vlasti, pogotovo ona tabloidna, izgledaju kao da ih uređuju zajedno Aleksandar Vučić i njegov imenjak Dugin, a da je lektor treći imenjak Bocan-Harčenko, ruski ambasador u Srbiji. Razlog za “napumpavanje” je trostruk: sa jedne strane naprednjaci podilaze dominantnom proruskom sentimentu, a sa druge, Vučiću takva atmosfera dobro dođe za “dilovanje” sa Zapadom. Ponoviće bezbroj puta u razgovoru sa briselskim i vašingtonskim diplomatama: u Srbiji je uticaj Rusije ogroman i jedino ja mogu da izađem na kraj sa njim. Pored toga, u Putinovoj vladavini Vučić traži legitimitet za svoju svevlast.
Tako se dolazi i do uticaja Rusije na partijsku politiku u Srbiji, koju određuje prethodno rečeno. Taj uticaj je veoma snažan, a da li više direktno ili indirektno – teško je proceniti. U Srbiji su partije koje otvoreno i oštro kritikuju Rusiju i ruskog predsednika Putina na krajnjoj političkoj margini, a ni uz pomoć Hudinija ne bi uspeli sami da preskoče izborni cenzus. Tome nije razlog samo žestok otklon od Kremlja nego i subjektivne slabosti, pa i kolaboracija sa Vučićevim režimom. Ostale proevropske opozicione stranke veoma se paze da ne izgube deo birača ukoliko bi bili isuviše kritični prema Rusiji i Putinu – takva je situacija, šta ćeš.
Vlast ima veoma kompleksne odnose sa Rusijom, a o tome ćemo kasnije. Što se tiče krajnje desnice, ove parlamentarne, nesumnjivo je da ima intenzivne kontakte sa Moskvom, ali verovatno ne baš tako kvalitetne i ozbiljne kako bi želela. Čini se da je Kremlj, i pored svega, drži na rezervnoj klupi, jer su mu i dalje u fokusu stranke na vlasti. Moskva boraniji, elem, ne veruje, i na njihovu kartu će možda igrati ako joj ostale padnu ispod stola.
Ipak, da li Moskva finansijski podržava desničarske parlamentarne stranke u Srbiji, kao što su Dveri, Zavetnici i Nova demokratska stranka Srbije, kako mnogi tvrde? Odgovor na ovo pitanje je naravno teško dati, jer to niko ne zna osim svedoka mogućih transakcija. Odavno već nije tajna da Rusija finansira, kreditira ili strateški pomaže ne samo ekstremističke grupacije nego i parlamentarne desničarske partije u Evropi. Možda i ove stranke, koje okuplja ekstremna antizapadna i antiliberalna politika, dobijaju nekakve mrvice, ali su, smatraju naši sagovornici, Rusiji važnije dinamične veze koje ima sa SPS-om i SNS-om.
Tačno je da predstavnici ultradesničarskih partija koriste svaku priliku da posete Moskvu i slikaju se sa nekim od tamošnjih funkcionera, ali je činjenica da su ti kontakti na prilično niskom nivou. Stiče se utisak da bi oni u Rusiju zapucali i da ih pozove predsednik kućnog saveta nekog većeg solitera, samo da bi to medijski obznanili, odnosno da bi prezentovali svoju bliskost sa “velikim bratom”. Reklo bi se da trenutno ovim strankama Rusija više treba nego one njoj. Jednostavno – ciljaju na prorusko biračko telo koje Putinovu sliku drži umesto ikone, a Staljinovu na tavanu, sakrivenu. Ono što važi za ekstremne grupe, važi i za ove stranke: oni bi bili odani Kremlju čak i da im Putin otme im novčanik. Realno.
Kada je reč o strankama na vlasti, situacija je komplikovanija. Bliskost Socijalističke partije Srbije sa Moskvom opevana već je u narodnim izražajima, a ova stranka je prethodne decenije ulazila u vladu i onda kada naprednjacima nije bila potrebna upravo zbog Vučićevog dodvoravanja Putinu. Ipak, treba podsetiti da se Dačićeva družina bez po muke odrekla svog dugogodišnjeg predsednika Slobodana Miloševića na prvoj krivini kada je osetila da joj predstavlja smetnju. Odreći će se – bar u praksi – i Putina, ukoliko se ispostavi da je ovaj, kako tvrde neki analitičari, ratom u Ukrajini sebi pucao u nogu i dramatično umanjio međunarodni uticaj.
Srpska narodna stranka pokušava da zahvati i prorusko i proevropsko biračko telo i da ima dobre kontakte sa svima kao nekada Demokratska stranka. Ali, u praksi njihovi glasači jesu mnogo više naklonjeni Rusiji, što kod Vučića stvara ozbiljnu nervozu. Nabubrela piramida korupcije, koja je glavno oružje naprednjaka, vrlo lako može biti faktor koji preteže u odnosu na ideološko-globalna pitanja i ljudske emocije. Između Putina i kćerkinog zaposlenja u javnom preduzeću, prosečni naprednjak će se opredeliti za ovo drugo. Lider minornog Pokreta socijalista Aleksandar Vulin, sada direktor BIA, imao je i verovatno još uvek ima bliske kontakte sa visokim ruskim zvaničnicima, ali pre svega zahvaljujući činjenici da je Vučićev emisar. Uzgred, njegovo postavljenje na čelo tajne službe i odsustvo iz javnog govora donekle je pacifikovalo mnjenje. Kao da je nuklearni otpad odstranjen u podrum: jeste da deluje pogubno, ali ga bar ne gledamo.
Građanska opozicija je delimično podeljena oko stava prema Rusiji. Neki, kao recimo lider Narodne stranke Vuk Jeremić, neprestano šalju ljubavne poruke Moskvi, ali otpozdravi izostaju. Čini se i da Jeremićeva partija nije baš jedinstvena u ovom smislu. Druge stranke, opet, kao i SNS i nekada Demokratska stranka pokušavaju da ne izgube ogromno prorusko biračko telo, pa su im kritike ka Kremlju, njegovim ratnim pohodima i Putinu prilično bezube ili, u najmanju ruku, oprezne. To će se menjati vremenom, u zavisnosti od toga kako rat u Ukrajini bude dalje tekao, ali i u odnosu na unutrašnje političke diversifikacije.
Tu su i male partije, građanističke, slabo uticajne, koje su žestoki kritičari Rusije i ruskog upliva na politička zbivanja na Balkanu. Deluje da te stranke, u želji da osvoje koji politički poen na relativno praznom delu političkog terena i steknu simpatije Zapada, ponekad preteruju kada je reč o uticaju Moskve na ove prostore. Čini se, naime, a to i rat u Ukrajini pokazuje, da ona i nije tako svemoćna. I da se ponekad iza propagandne svemoći krije kilavština. Odnosno, uticaj Rusije u Zapadnom Balkanu više se zasniva na ovdašnjem u dobroj meri iskreiranom javnom mnjenju nego na sposobnosti Putinove administracije da konkretnim špijunsko-zavereničkim potezima određuje našu stvarnost. S tim će se složiti i naši sagovornici.
RUSIJA SE NADA RASPADU EU
Spoljnopolitički analitičar Dimitrije Milić, programski direktor organizacije Novi treći put, kaže da maksimalistički cilj ruske podrške desnim partijama u Evropi – jeste njihov dolazak na vlast i potencijalni raspad Evropske unije ili barem značajno slabljenje njenog jedinstva. On podvlači da Rusija kao sila može da izađe na kraj sa pojedinačnim evropskim državama od kojih je mnogo veća, ali teže izlazi na kraj sa Evropskom unijom kao jedinstvenom celinom.
“Ukoliko bismo gledali donje očekivanje, to je svakako postojanje partija koje zastupaju ruske interese u tim državama koje, ako postanu deo koalicija na vlasti, mogu i interese Kremlja inkorporirati u politike vlade. Međutim, od početka ruske invazije na Ukrajini, ruski uticaj je značajno opao. Na Zapadnom Balkanu je najčešće uloga Rusije bila destabilizaciona u cilju ometanja zapadnih ciljeva u regionu”, kaže Milić u razgovoru za “Vreme”.
Milić kaže da je veoma teško proceniti nivo ruskog uticaja u Srbiji iz prostog razloga što je podrška Rusiji široko rasprostranjena, a samo kod političkih ekstrema očigledna do karikaturalnosti. On ističe da značajan deo političke scene sa obe strane poslaničkih klupa ima ili kulturološke simpatije prema Rusiji ili afinitet koji proizilazi iz kontriranja Zapadu u koji su razočarani ili prema kome nikada i nisu imali simpatije.
“Takođe, Rusija i Putin su popularni (i popularizovani) u širokim slojevima stanovništva, te su i retko predmet otvorenih napada na političkoj sceni zbog straha od gubljenja glasova. Ličnosti koje izražavaju sumnje u odnosu na Rusiju ili njene mogućnosti, interese i namere, često su i predmet opštih internet-napada proruskih masa. Na taj način je kritika u odnosu na Rusiju utišana i rezervisana, zato je slika o njoj nerealna i precenjena, a navedeni obrasci razmišljanja se samo dalje reprodukuju. Na taj način značajan deo javnih aktera sa različitih strana političkog spektra je oprezniji u javnom delovanju protiv Rusije”, kaže Milić.
U CENTRU RUSKOG UTICAJA JE PARTIJSKA POLITIKA
Istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i saradnik Londonske škole ekonomije i političkih nauka Vuk Vuksanović kaže da je podrška Rusije desničarskim partijama u Evropi i ideološki zasnovana. Moskva bira svetonazorski bliske partije, u nadi da će one doći na vlast ili biti deo vladajuće koalicija. Ističe da je situacija na Balkanu donekle drugačija.
“Moskva je, pogotovo u Srbiji, oduvek bila nužno ne preovlađujući ali svakako veoma važan politički faktor, osobito kada je reč o politici balansiranja između Istoka i Zapada. Uobičajeno se kaže da zemlje poput naše predstavljaju arene za nadmetanje Rusije i Zapada. Treba, međutim, reći da određene elite u zemljama Balkana praktično prizivaju Rusiju, odnosno njima prisustvo Moskve na ovom području predstavlja instrument političke promocije. Prisustvo Rusije donosi i određeni ucenjivački potencijal vladajućih partija naspram Zapada. A u samo centru tog uticaja nalazi se partijska politika”, kaže Vuksanović.
Dodaje da je mnogim partijama Rusija potrebna kada se vodi nepopularna politika ili povlače nepopularni potezi. Ako istovremeno iskazujete bliskost sa Moskvom, neće vas brendirati kao “izdajnika”. Mnoge stranke su pred enigmom, kako smisliti strategiju za dolazak ili opstanak na vlasti, s obzirom na realno stanje stvari. Sa jedne strane, imate veliku popularnost Rusije među građanima, a sa druge vam je Evropa potrebna radi ekonomske stabilnosti, koja opet ima važnu ulogu kod birača.
“Za vreme Borisa Tadića Demokratska stranka je vodila politiku ‘uhvati sve glasove’, jer je procenila da su njeni birači i oni koji su proevropski opredeljeni, i oni koji su naklonjeni Moskvi, i oni koji su benevolentni. U neku ruku, takvu politike vodi i SNS, s tim što su njihovi glasači mnogo konzervativniji, i u tom pogledu postoji više problema. Osim toga, kada je reč o velikim silama, partije koriste poznati šablon: trude se da pokažu bliskost sa centrima političke moći. Demokratska stranka je 2008. godine došla na vlast u dobroj meri zahvaljujući Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, kojim je promovisana bliskost Brisela i Tadića. Vučić i Toma Nikolić su obilazili zapadne prestonice pre dolaska na vlast. Vučić svoje dobre kontakte promoviše i kada je reč o Zapadu i kada je reč o Rusiji. Po istom principu neke desničarske opozicione partije pokušavaju da javno prezentuju svoju stvarnu ili izmaštanu bliskost sa Moskvom”, kaže Vuksanović.
Vuksanović, međutim, ne isključuje mogućnost da Rusija finansijski ili na neki drugi način potpomaže parlamentarne partije krajnje desnice. Ipak, teško da je reč o ozbiljnoj saradnji. Očigledno da je Moskvi i dalje u prvom planu komunikacija sa srpskim vlastima.
“Nivo odnosa sa Rusijom se, što je produkt rata u Ukrajini, neminovno smanjuje. Trgovinska razmena je znatno niža, ne pristiže oružje, Srbija ulaže u diversifikaciju energetskih izvora… Međutim, i dalje ostaje popularnost Rusije. Rusija je uticajna samo onoliko koliko to može da bude vid unutrašnje promocije za ovog ili onog političkog aktera”, kaže Vuksanović i dodaje da se medijsko “bildovanje” Rusije i Putina obilo o glavu Vučiću. Ne može tako lako da zaokrene brod. Stoga mu se čini da će na meti napada SNS-a u kampanji za eventualne vanredne parlamentarne izbore biti mnogo više desničarske stranke nego građanska opozicija.
Milić kaže da vladajuća partija ima za cilj da generiše natpolovičnu podršku, bilo aktivno na izborima, bilo pasivno kroz podršku svom radu, i da je to teško izvodljivo sa negativnim ili kritičkim stavom o Rusiji i Vladimiru Putinu.
“Da bi se podrška širokih slojeva stanovništva dobila i održavala, susreti sa Putinom i afirmativne političke poruke o Rusiji i njemu lično više su nego korisne. Često desna opozicija napada vlast da će izdati Rusiju, a vlast se brani ordenjem, susretima i pohvalama koje je Putin uputio. Na taj način se postojeći proruski sentimenti opšte populacije samo potvrđuju i prorusko biračko telo postaje neizbežan faktor čak i oko odluka u sferi spoljne politike. Međutim, kada se manevarski prostor za saradnju sa Rusijom smanjuje u međunarodnoj areni i pritisak za uvođenje sankcija raste, onda izrazito proruski deo opozicije, ka kojima se deo podrške može odliti, predstavlja i pretnju. SPS je u tom smislu manje javno eksponiran deo vlasti oko ruskog pitanja, ali u značajnoj meri pragmatičan, koliko i stožerna stranka vlasti”, smatra Milić.
On podseća da je Srbija u 2021, pre početka rata u Ukrajini, sa Rusijom razmenila dve milijarde evra roba i usluga, a sa Evropskom unijom čak 30 milijardi. Takođe, Srbija je okružena EU i NATO-om, a nije u komšiluku Rusije.
“Pred kraj ove godine stvoriće se i infrastrukturni uslovi da naša država uveze gas i od drugih dobavljača, čime će razbiti ruski monopol u ovoj oblasti. Bez obzira na hipotetičke stavove i SNS-a i SPS-a oko Rusije i Evrope, pragmatično će se država usmeravati ka Evropi. Realnost više ne dozvoljava da se vodi proruska politika, iako je pitanje da li je ona ikada bila realna. Ona bi bila realna ako bi Rusija u ovom ratu uspela da izbije na Dunav kod Kladova, kako su neki analitičari na TV Happy najavljivali. Međutim, kako se na frontu pokazala kod nas medijski veličana ruska vojska, veća je šansa da će do kraja godine izgubiti Krim, nego se pomeriti koji kilometar bliže Kladovu”, kaže Milić.
