Među dobitnicima nagrade TIP Hero (Trafficking in Persons Report Hero), koju američki Stejt department dodeljuje pojedincima za izuzetan doprinos u suzbijanju trgovine ljudima, ove godine je Ivana Radović, programska koordinatorka Astre, nevladine organizacije koja se kod nas najduže bavi borbom protiv trgovine ljudima. Prvi put je ova nagrada dodeljena nekome iz Srbije, a ove godine je i jedina u Evropi. O njenom značaju i prestižnosti govori i podatak da na svečanoj ceremoniji u Vašingtonu nagradu uručuju članovi visoke američke administracije – ovog puta, državni sekretar SAD Majk Pompeo i savetnica predsednika SAD Ivanka Tramp. Tokom razgovora sa Ivanom Radović, teme su se, počev od same nagrade, neizostavno vraćale na stari teren, u redovne i ovdašnje životne okvire. "Ova nagrada", kaže ona, "posebno mi je važna i ponosna sam na nju zbog priznavanja i prepoznavanja uloženog rada. Pogotovo što rad na suzbijanju trgovine ljudima u Srbiji podrazumeva zaista veliku borbu na mnogo različitih nivoa, pa je ovo jedan od načina da se on i prizna."

"VREME": Nagrada je došla u ruke predstavnice nevladinog sektora, ne policije, ne tužilaštva, ne nekog ministarstva. Kakav je odnos države prema NVO u ovoj oblasti?

IVANA RADOVIĆ: Antitrafiking u Srbiji je počeo da se razvija oko 2000–2001. Astra je najstarija organizacija u toj borbi, tako da smo učestvovali u obuci svih ostalih koji su kasnije došli. Državne institucije su dosta učile od nas, a to je bilo vreme kada se zaista podsticala saradnja između NVO i institucija. U tom trenutku očekivali smo da će nastati iskrena i funkcionalna saradnja.

Danas, mi jesmo član tima za implementaciju Nacionalne strategije o borbi protiv trgovine ljudima, učestvujemo u izradi najrazličitijih strateških dokumenata, ali s druge strane, pre svega kada se radi o direktnom radu sa žrtvama, postoje problemi. U Srbiji su ukupno dve NVO koje su specijalizovane za pružanje pomoći žrtvama, međutim, država veoma malo njih upućuje na naše usluge. Umesto toga, te usluge pokušava da obezbedi sama, unutar sistema koji nema kapaciteta za to, pa je izgleda poenta pokazati da sistem to može, iako ne može, što ide na štetu žrtava. U Americi i u mnogim evropskim zemljama postoje NVO koje imaju državne ugovore, ovlašćenja da se bave direktnom pomoći žrtvama, pa ih policija dalje upućuje njima. Nigde nisam videla takav stepen otpora u toj vrsti saradnje kao kod nas. Drugi aspekt je taj što se smatra da ako sarađujemo, onda ne treba i da kritikujemo. Svaki kritički glas koji dolazi od nas tretira se kao neka vrsta izdaje. Umesto da se taj NVO glas koristi da se iznesu zajedničke muke o tome šta u antitrafikingu ne valja i šta treba popraviti, on se tumači kao izdaja. I bez obzira što svi mi idemo na sastanke, zapravo su NVO skrajnute tako što im se manje dozvoljava uvid u situaciju na terenu da onda ne bi na osnovu toga kritikovale. Ali na prvi pogled, i kada se pogledaju formalna dokumenta, mi svi odlično sarađujemo.

U ovogodišnjem izveštaju Stejt departmenta za trgovinu ljudima u Srbiji, zabeležen je uspeh. S jedne strane, prisutne su iste boljke kao ranije i loše stanje na terenu, ali se uspeh gleda kroz "papirologiju", donošenje strategije, dokumenata, tela…

U pravu ste, suštinski se ništa nije promenilo za žrtve, a samo to se po meni računa. Ali mi smo donošenjem tih dokumenata izašli sa "liste za posmatranje" i sada se opet nalazimo u regularnoj drugoj grupi od ukupno tri, u kojoj se nalaze zemlje koje ne ispunjavaju minimum standarda iz Zakona o zaštiti žrtava trafikinga, mada se čine značajni napori u tom smislu. A i kada smo iz regularne grupe skliznuli u "listu za posmatranje", ni tada se ništa drastično nije bilo promenilo.

Zašto smo uopšte pali na "listu za posmatranje"?

Pali smo dva puta, poslednji put 2016. zato što Nacionalna strategija i Akcioni plan koji su napravljeni još 2012–2013. sve do 2017. nisu bili usvojeni. Dakle, gotovi dokumenti su stajali i nisu bili usvajani. Nije se desila nikakva katastrofa, samo nam je poručeno, ljudi, vi stagnirate, ništa ne radite i stvari vam stoje u mestu. Antitrafiking strategija i Akcioni plan su usvojeni u avgustu prošle godine, s tim što je predviđeni plan bio za dvogodišnji period od čega je osam meseci jedne godine u trenutku usvajanja već bilo prošlo. Ali dobro, važno je da su ga doneli, sad se pravi novi plan. Drugo, Savet za borbu protiv trgovine ljudima koje je političko, ministarsko telo, do sada nije imalo nikakav značaj. To telo postoji od 2005, a u njemu su bili ministri po automatizmu, koji nisu ni znali da tu sede. Lepo je što će sada zasedati dvaput godišnje, pa ćemo pratiti kakvi će efekti biti. Radi se i na standardnim operativnim procedurama koje su odjednom nekako iskrsle 2009. i nikada nisu bile u primeni, verovatno zato što su tada bile napisane zbog neke koristi, ili nam je trebalo za "beli šengen" ili nešto drugo.

Na koga se odnose te procedure?

Namenjene su svim akterima koji u svom radu dolaze u kontakt sa žrtvama trgovine ljudima, i govore o tome ko šta radi i na koji način. Takav dokument je neophodan, jer se u Srbiji u poslednjih 20 godina radi tako što svako ima svoje procedure koje su često neformalne, nepisane, svako ima svoju ideju kako treba da se radi, što zapravo nije sistem. Sad se to konačno pravi kako treba, pa ćemo videti da li će zaživeti.

Šta biste izdvojili kao pozitivnu promenu?

Reorganizaciju policije. Do pre godinu dana trgovina ljudima je bila u nadležnosti Uprave granične policije i sada se to prebacuje na Upravu kriminalističke policije, što je odlično. Stranih državljana i prekograničnih slučajeva sada je mnogo manje a mnogo ih je više unutar zemlje, pri čemu UKP nije obučen da to prepozna, da uputi gde treba, da uradi šta treba. Očekujem da će u dužem roku to imati dobre rezultate, mada zbog birokratskih zavrzlama ide sporije nego što se mislilo.

Da li policija, gledano po godinama, identifikuje veći ili manji broj žrtava trgovine ljudima?

Prošle godine identifikovane su 43 žrtve, pretprošle 2016. – 55 žrtava, a 2014. – 124, samo što su 89 njih bili radnici iz Rusije koji su se po povratku sami prijavili, dakle nije ih policija pronašla. Da nije bilo tog Sočija, bilo bi identifikovanih 35 žrtava, tako da se još od tada beleži pad. Ranije smo imali u proseku stotinak žrtava godišnje.

Bez obzira na trend, broj identifikovanih žrtava za godinu dana nekome može izgledati zaista mali.

Slažem se, nekome će delovati gotovo smešno, to i jeste problem. Ne samo što se drastično smanjuje broj identifikovanih žrtava, nego i kada je bio veći on je bio mali. S jedne strane, treba biti dosta pažljiv zato što neke pojave koje izgledaju da su trgovina ljudima to ne moraju da budu. Prosjačenje ne mora uvek da bude trgovina ljudima, međutim, kada je veoma vidljivo izaziva opravdanu sumnju da je u pitanju organizovani kriminal. U celini, iza svega stoji pitanje: dobro, ti ih privedeš i šta onda s njima? Mi zapravo očekujemo da policija sve reši, a masa problema je iz domena sistema socijalne zaštite koji nema ni dovoljno ljudi, ni kapaciteta, ni znanja, ni sredstava. Najčešće se prozivaju policija i pravosuđe, zato što je njih lako kvantifikovati i oceniti kao neefikasne, a u sistemu socijalne zaštite to ne može da se uradi tako lako. I drugo, on nije toliko atraktivan, a u stvari u njega treba mnogo ulagati, i što se tiče ljudi, i promena načina rada, i promena načina razmišljanja. Pa čak i da policija uradi mnogo više, to će se opet preliti i slomiti na sistemu socijalne zaštite i ništa se neće rešiti.

Za "Vreme" ste još 2009. rekli da sudovi nemaju centralizovanu evidenciju niti statistiku o postupcima iz ove oblasti.

I onda smo mi 2010–2011. krenuli da brojimo i skupljamo. Samo Astra to radi. Na početku svake godine, ja svakom višem sudu šaljem zahtev da nam dostavi presude i onda se radi analiza.

I sada, to što imamo od činjenica o manjem broju identifikacija od 2015. naovamo vidi se u 2017. po broju presuda. Ranije smo obično imali po četrdesetak presuda, a prošle godine samo 15, što je veliki pad ali očekivan. Od tih 15 presuda, samo je sedam prvostepenih.

Šta je pokazala analiza tih presuda?

Ne samo da je malo postupaka, nego se vidi da je prisutno sve što i prethodnih godina. Prvo, kazne su jako niske. Minimalna kazna za trgovinu ljudima je tri godine, a za trgovinu decom pet. Međutim, postoje neka čitanja člana 388. po kome sudije smatraju da i kada se radi o trgovini decom kazna može da iznosi tri godine. Najveći broj kazni je od tri do pet godina, prošle godine nijedna nije bila preko pet godina, a sedmoro od osmoro oštećenih bili su deca. To je, dakle, kazna ispod minimuma za trgovinu decom, što je zaista strašno.

Kada se donese presuda o kazni koja iznosi dve godine i malo više, onda to znači da je delo počinjeno pre 2009, kada je bilo moguće da se takva kazna izrekne. Što dalje znači da je postupak trajao najmanje osam godina.

Sudi se svim oblicima trgovine ljudima? Ravnopravno su zastupljeni po broju slučajeva?

Kad pogledamo da u trgovinu ljudima spadaju i seksualna i radna eksploatacija, prinuda vršenja krivičnog dela, prinudni rad u kući, prinudni brak, prosjačenje, i kada pogledamo presude, vidimo da se skoro sto odsto njih odnosi na seksualnu eksploataciju. Ponekad se pojavi prosjačenje, jednom se pojavila radna eksploatacija, ali mislim da su u 2017. skoro svi postupci vođeni zbog seksualne eksploatacije. I to je zanimljivo pitanje, koja vrsta prepoznavanja, dokaza fali tužilaštvima zbog čega se nikad ne pokrene ili nikad ne završi suđenje za neke druge oblike trgovine ljudima?

Šta se dogodilo sa slučajem radne eksploatacije iz 2009. u Azerbejdžanu, poznatom po surovosti i torturi nad radnicima na gradilištu, među kojima su bili i radnici iz Srbije?

Još nije sudski okončan, suđenje je u Bosni i nadam se će ga okončati ove godine. U tom slučaju se radilo o prebacivanju odgovornosti između Srbije, Bosne, Makedonije, Azerbejdžana i na kraju je Bosna preuzela postupak. U Srbiji je procesuiran samo jedan ili dva slučaja radne eksploatacije od mnogih koje smo imali. Za slučaj u Čečeniji nadležan je bio Viši sud u Vranju i presuda je, na opšte razočaranje, bila oslobađajuća.

Sada, sigurno bar dve godine unazad, aktuelna je radna eksploatacija u Slovačkoj. Problem predstavlja to što u svakom pojedinačnom slučaju nema svih elemenata trgovine ljudima, kao i to što jedni radnici hoće da prijave, drugi neće, i tužilaštvo prosto ne zna šta s tim da radi. Iskazi oštećenog su i dalje glavni dokaz tako da se tu javlja potpuno bizarna situacija: pošto optuženog ne možemo da gonimo za trgovinu ljudima, šta ćemo da radimo – "ništa". Mnogo bi bolje bilo da za takve slučajeve uvedemo neko novo krivično delo, koje bi se odnosilo na "više od prevare a manje od trgovine ljudima", jer nemoguće je da toliko ljudi strada, da bude prevareno, eksploatisano, zlostavljano na razne načine a da za to niko ne odgovara.

Šta najviše zamerate samom postupku donošenja presude?

Od kada pratimo presude, pa i pre toga, iz našeg iskustva pružanja pomoći žrtvama, vrlo često se trgovina ljudima prekvalifikuje u posredovanje u prostituciji. Znači, ti nisi trgovac nego makro, a ona nije žrtva nego je kurva. Iz ugla žrtve to je potpuna katastrofa i ima loše posledice na njen oporavak, pogotovo ako postupak dugo traje. Ono sa čim se mi suočavamo poslednje dve godine nije samo prekvalifikacija nego i sporazum o priznanju krivice uz prekvalifikaciju. Drugim rečima, optuženom se kaže: ajde ti priznaj da si kriv, ali ne za trgovinu ljudima, nego za posredovanje i to ćemo ti priznati, za šta je najmanja kazna šest meseci. To je krajnje nepristojno u svakom smislu, u smislu dostizanja pravde, u smislu ljudskih prava, i to je nešto što ranije nismo imali, već je jedna od novina.

Čitavu deceniju, od kada su krenula suđenja za trgovinu ljudima, ukazujete na loš tretman žrtve tokom sudskog postupka. Kakav je on danas?

Tretman žrtve zavisi od toga kakav je senzibilitet sudije kao pojedinca. Po Zakonu o krivičnom postupku postoji mogućnost, i većina žrtava ispunjava uslove za to, da se dobije status posebno osetljivog svedoka. Iz mog ugla, sve žrtve trgovine ljudima morale bi da dobiju taj status. Međutim, on nije formulisan na obavezujući način tako da se u postupcima dešava da žrtva ima status posebno osetljivog svedoka, ali da taj status ostaje mrtvo slovo na papiru. On žrtvi omogućava, na primer, da bude ispitivana iz druge prostorije, u odsustvu, preko video linka, da postoji zabrana svakog kontakta sa trgovcem. Imali smo slučaj maloletne žrtve koja je imala status posebno osetljivog svedoka a da je dva puta sučeljavana sa optuženim. Dete se našlo u direktnom sučeljavanju sa optuženim. Ponekad se sudovi žale da nemaju dovoljno tehničkih mogućnosti, ali za sučeljavanje to stvarno ne treba, dovoljno je samo reći "ne".

Takođe, kod maloletnih osoba zakon kaže da u toku celog postupka mogu biti ispitivane samo dva puta. Međutim, u nesrećnoj zakonskoj formulaciji predviđeno je i ono "osim", pa se uvek nađu neki razlozi tako da u skoro svakom slučaju postoji to "osim". Poznat je slučaj devojčice koja je tokom suđenja već bila punoletna, ali kao žrtva bila je maloletna. Njen postupak je trajao šest ili sedam godina i sigurna sam da je u najmanje tri godine svako moguće ročište bilo odlagano, a trebalo je da se ona veštači. Svaka dva-tri meseca je zakazivano ročište, ona se pojavljivala pod stresom od priprema, pa bi se sve odlagalo i tako tri godine. Kako to uopšte može da deluje na bilo koga, a kamoli na tako mladu osobu koja je prethodno bila surovo eksploatisana. S druge strane, ja sada koristim kao primere neke najgore slučajeve, iako postoje zaista divni ljudi koji odlično rade svoj posao. Ali, poenta je u tome da se sistem ne sastoji od divnih ljudi i ne može sve da zavisi od toga koliko je neko lično divan.

Jedno od područja vaše borbe jeste i borba za kompenzaciju za žrtve trgovine ljudima. Da li tu ima pomaka?

Kompenzacija je rak rana. Imamo dve dosuđene u Srbiji, jedna je isplaćena, a jedna nije evo već godinu dana. Naknada nematerijalne štete sada ide kroz parnični postupak, a mi se zalažemo da to bude u krivičnom postupku. Jer žrtva svakako mora da bude u krivičnom postupku, naprosto nema načina da ne svedoči. I kad je već tu zašto da se ne presudi i o naknadi nematerijalne štete, kad za to postoji zakonska mogućnost. Ali nijedan krivični sud u Srbiji to nikad nije dosudio. Nego, kad žrtva istakne imovinsko-pravni zahtev onda je upute na parnični postupak. A on je em skup, em dugo traje. I još, žrtva u krivičnom postupku dokazuje izvršenje krivičnog dela, a u parničnom je ta žrtva tužilac i treba da dokaže da joj je trgovina ljudima nanela nematerijalnu štetu. Pošto je žrtva tužilac, a u parničnom postupku su obe strane jednake, ona nema ni status osetljivog svedoka i nema nikakvu zaštitu. U jednom takvom postupku se od žrtve kao tužioca zahtevalo da plati troškove privremenog zastupnika jednog od tuženih koji je bio nedostupan. I to verovatno ima neku logiku u parničnom postupku, ali ovde je praktično žrtva morala da plati advokata trgovcu ljudima. Ceo postupak je iscrpljujući, a na kraju kad dobije presudu, žrtva ne može da je i naplati.

Pomenuli ste taj jedan slučaj u kom je žrtva dobila kompenzaciju?

Zato što su okrivljeni bili u zatvoru i nadali se da će ta kompenzacija pomoći da dobiju prevremeno puštanje na slobodu. Mi u Astri zalažemo se za dve stvari: prvo, da se za određena krivična dela krivični sudovi obavežu da će u postupku odlučivati i o naknadi štete, i drugo, da se osnuje fond za kompenzaciju gde će žrtve dobiti neku malu kompenzaciju od države, pa ako im to nije dovoljno mogu da idu na parnicu.

Sve to nije predviđeno strategijom?

Nije, ali ono čemu se mi nadamo je da će se to dogoditi kroz proces pridruživanja EU, pošto neke od evropskih direktiva preporučuju mehanizam naknade štete. U Crnoj Gori su, recimo, od pre tri-četiri godine doneli solidan zakon o fondu za kompenzaciju, doduše za sve žrtve krivičnih dela sa elementima nasilja. Međutim, kako kažu, zakon će početi da se primenjuje kada Crna Gora uđe u EU. Hrvatska je isto imala zakon koji se nije primenjivao do ulaska u EU, samo što su oni brzo ušli pa se zakon primenjuje. Najblesavija slepa ulica koja može da nam se dogodi jeste da se zakon donese, da stupi na snagu, ali da se ne primenjuje dok ne uđemo u EU. Jer, potpuna je nepravda da se sudi krivičnom delu koje služi sticanju materijalnog bogatstva, da se ono možda i oduzme od počinioca, a da žrtva od svega toga nema ništa.