Surova ruska zima koja je polovinom januara počela da se širi po Evropi stavila je na probu čitav sistem kontinentalnog snabdevanja prirodnim gasom, koji sve više postaje jedan od ključnih energenata za grejanje i pokretanje industrije. Najveći spoljni snabdevač Evrope, ruski gasni džin Gasprom, naime, našao se u situaciji da zbog povećanih domaćih potreba mora da smanji izvozne isporuke, pa su se, dakako, prve na udaru našle pre svega zemlje van Evropske unije – one koje su količinski manje značajni ili platežno i politički manje moćni potrošači.

Naravno, i Srbija se našla u grupi zemalja pod Gaspromovom restrikcijom snabdevanja zbog "više sile", a ona pri tom spada i u malobrojnu grupu uvoznika prirodnog gasa koja niti ima alternativne puteve snabdevanja niti sopstvena skladišta gasa (to jest rezerve za vanredne situacije). Smanjene isporuke ruskog gasa dramatizovala je okolnost da je o Svetom Jovanu i u Srbiji prilično zazimilo, pa su se osim privrednih kapaciteta našle ugrožene i toplane (pored mnogobrojnih domaćinstava koja se, takođe, greju na gas). Zbog toga smo sa Milošem Tomićem, generalnim direktorom JP Srbijagas, razgovor počeli pitanjem: kako se njegovo preduzeće pripremilo za ovu zimu i pod kojim uslovima će se bar grejanje održati dokne otopli?

MILOŠ TOMIĆ: Srbijagas je u decembru 2005. godine potpisao godišnji ugovor sa ruskim Gaspromom o uvozu gasa – što je napredak u odnosu na prethodne godine, kada se uvoz ugovarao kvartalno. Ovoga puta za celu 2006. godinu ugovorili smo uvoz 2,4 milijarde kubika gasa – s tim da u zimskim mesecima možemo kod Beregova (na ukrajinsko-mađarskoj granici) dnevno da povlačimo maksimalno 10.000.000 kubika. To je maksimum koji nam dozvoljava mađarski operater transporta kroz njihove cevovode. Međutim, 2. januara dobili smo dopis od ruskog Gaseksporta (izvozna firma Gasproma) da će nam zbog njihovog spora sa Ukrajinom isporuke biti smanjene za 50 odsto. Ta redukcija je trajala samo jedan dan, a imali smo sreće i sa vremenom, u Srbiji je bilo 6 -7 stepeni Celzijusa. No, 18. januara Gaseksport nam šalje poruku da, zbog ekstremno niskih temperatura u Moskvi i povećanih domaćih potreba, Srbiji počinje redukcija isporuka za 24 odsto. Ne znamo do kada će te restrikcije trajati. Jednostavno, nalazimo se u neizvesnosti.

U takvoj situaciji i mi smo prinuđeni da pređemo na režim smanjenih isporuka potrošačima u Srbiji. Naravno, o tekućim teškoćama izvestili smo i Ministarstvo za energetiku i rudarstvo Vlade Srbije. Pri tom, u vanrednim prilikama moramo da se držimo Vladine uredbe u kojoj su regulisani prioriteti snabdevanja, a to je grejanje stanovništva, zdravstvo, školstvo i proizvodnja hrane. Tim Vladinim dokumentom ovlašćeni smo i da naše potrošače pozovemo da priđu supstituciji gasa mazutom, one koji imaju takvu tehničku mogućnost.

"VREME": Da li su danas takvi potrošači spremni za supstitucuju?

To supstituisanje ne ide baš kako bi trebalo. No, bez pridržavanja propisanog pravila ponašanja, u ovakvim prilikama nije moguće održati stabilnost energetskog sistema.

Okosnicu našeg energetskog snabdevanja, da podsetim, čine EPS, NIS, Srbijagas, i svi smo dužni da ulažemo koordinirane napore da se održi energetski bilans u meri u kojoj je to moguće ostvariti. O tome vodi računa Minstarstvo energetike i rudarstva.

Sudeći prema vašim izjavama poslednjih dana, da EPS ne uključuje Te–To Novi Sad, mada je to neophodno, kao i prema informacijama o sporu EPS–a i NIS–a o ceni mazuta, stiče se utisak da ta koordinacija zapinje na terenu ekonomskih odnosa, čak i u trenucima krize.

Mi smo svi uokvireni državnim planovima, proocedurama, uredbama i jedan deo problema nastaje kada se ti propisi nedosledno ispunjavaju. Na primer, za grejanje Novog Sada određeno je da ga do nula stepeni Celzijusa pokrivaju toplane (na gas), a na nižim temperaturama mora se aktivirati i Te-To Novi Sad, jer samo dve od šest toplana u gradu mogu preći na mazut. Međutim, EPS, koji je vlasnik tog postrojenja, u svom planu za 2006. godinu predvideo je da ne uključuje Te-To Novi Sad, jer je njegov rad skup. A to znači da u kriznoj situaciji mi u Novom Sadu ne možemo da supstituišemo oko 350.000 kubika gasa dnevno – koji su potrebni na mnogim drugim stranama. Sada vidimo da je intervenisao ministar energetike Radomir Naumov (u nedelju), pa je posle zasedanja Poslovno tehničkog kolegijuma i Upravnog odbora EPS-a (u ponedeljak) pokrenuta procedura pokretanja Panonskih elektrana u Novom Sadu, Zrenjaninu i Sremskoj Mitrovici (u utorak). Potrebno je da se posle ove vanredne situacije "podvuče crta" i vidi bilans troškova svih učesnika u ovom dogovoru.

To je taj spor oko cene mazuta između NIS–a i EPS–a. Nije li razlika u ceni između one koja se traži, 23 dinara po litru, i one koja se prihvata, 14 dinara po litru, malo preterana?

Činjenica je da NIS AD trenutno ima više nego dovoljne količine mazuta. Čak bi se moglo reći da je ta kompanija "zatrpana mazutom" i da je njen interes da ga što pre proda, da ga se reši. Zašto NIS ima toliko mazuta? Zato što je EPS tokom 2003, 2004, 2005. godine povlačio velike količine mazuta, i do 80.000 tona u sezoni, a za ovu godinu oni su doneli odluku da uopšte ne preuzimaju mazut – jer im je skup. Tako je NIS-u odjednom ostalo suviše mazuta, u koji je uložio znatna sredstva i ne može da pokrije troškove ako ga proda po ceni nižoj od 23 dinara, a EPS navodno, zbog niske cene struje, ne može da ga uzme po toj ceni, jer su oni "na nuli" po troškovima, sa maksimalnom cenom od 14 dinara po litru. Nadam se da će biti nađeno rešenje za ovaj problem – možda i uz izvesno subvencioniranje cene mazuta na trošak lokalnih samouprava, koje su zainteresovane za grejanje.

Sada dobijate dnevno 7,6 miliona kubika gasa iz Rusije. Da li bar te količine stižu redovno, preti li opasnost da se redukcije povećaju i koliko je nama realno potrebno dnevno gasa?

Tih 7,6 miliona kubika gasa sada redovno stižu i očekujemo da te količine neće biti smanjene narednih dana, jer ako bi se restrikcije uvećale, bilo bi ugroženo i grejanje građana. Na oštroj zimi čak nam nije dovoljan ni dotok ugovorenih 10.000.000 kubika dnevno, jer te količine pokrivaju naše potrebe samo ako je temperatura oko 5-6 stepeni iznad nule, a kada padne, kao ovih dana, bilo bi nam potrebno možda i 12-13 miliona kubika dnevno.

Ko je dosad najviše nastradao zbog smanjenih isporuka gasa?

Najteže je onima koji ne mogu da supstituišu gas. Mi smo dosad praktično isključili 187 industrijskih potrošača. Među njima su i neki veliki proizvođači, pa i oni koji su dospeli u vlasništvo stranih kompanija. Na primer, US stil Sartrid je na minimumu minimuma. Od naših proizvođača, na minimumu je Petrohemija, isključen je MSK, i tako redom. Mi smo svesni da to šteti tim firmama, ali je viša sila u pitanju.

Da li postoji mogućnost uvoza gasa od stranih firmi koje ga tokom leta lageruju u Mađarskoj, pa imaju strateške rezerve?

Mogućnost uvoza od mađarskih firmi koje raspolažu rezervama gasa ispitali smo još krajem novembra, ali na naš poziv za ponudu gasa niko se nije odazvao. I sada smo taj poziv ponovili, sa tražnjom za 2.500.000 kubika gasa dnevno. No, mada smo spremni da platimo dobru cenu, zasad se niko ne odaziva.

Usred ove krize gotovo je neumesno pokretati pitanje našeg skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Ipak, možete li reći kada će napokon ono biti tehnički i investiciono osposobljeno za funkciju i preko kakve finansijske konstrukcije?

Nažalost, već 10-15 godina pitanje skladišta gasa se u našoj javnosti aktuelizuje tek kada dođe do nestašica. Jedna od prvih odluka JP-a Srbijagas, nakon što smo formirani pre nekoliko meseci, jeste da već u ovoj godini damo prioritet izgradnji skladišta gasa, da bismo mogli da amortizujemo udare potrošnje u zimskim mesecima. Leti je gas relativno jeftiniji, pa bismo mogli da ga skladištimo za zimske špiceve. Mada treba zaboraviti na vreme niskih cena gasa i leti, pošto one prate cene nafte. Dakle, i cene gasa konstantno rastu, i leti i zimi. Skladište gasa nam je neophodno i zbog toga što isporučioci i transporteri gasa već za 2007. godinu najavljuju ugovorne klauzule sa ozbiljnim penalima za ugovorene, a nepreuzete (i netransportovane) količine gasa.

Investicija u Banatskom Dvoru će ići po fazama, a najskuplje je takozvano upumpavanje "jastučnog gasa" koji drži pritisak u skladištu i koji se ne troši. Ta operacija grubo – košta oko 70.000.000 dolara. Za drugu fazu je potrebno otprilike još toliko. Srbijagas trenutno nema te pare niti ima sopstvenog gasa za punjenje skladišta. Procena je da za ovaj posao moramo naći strateškog partnera – što znači da bismo zajedno s njim i gazdovali gasom koji bude smešten u skladište. Pored Gasproma, interes za ovo ulaganje pokazao je i mađarski MOL, a "indirektan interes" pokazao je i austrijski OMV. Stav našeg Ministarstva energetike je, a to je i naš stav, jeste da treba razgovarati sa svim zainteresovanim kompanijama, pa se onda opredeliti za najpovoljniju soluciju.

Dugo se govori o dovršetku gasifikacije Srbije, pa i o novim magistralnim gasovodima kroz i preko Srbije. Kakva je formula tu najbolja po vašem mišljenju? Da li uzimati strane kredite i sam graditi mrežu ili ovaj infrastrukturni sistem graditi u nekoj vrsti koncesionog aranžmana, za šta se, čini mi se, ovih dana izjašnjava potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus?

Kad je reč o gasnoj privredi, prioritet su cevi. Prilično je unosno biti vlasnik cevi na svojoj teritoriji, jer se u tranzitu ostvaraju veliki prihodi. Recimo, mi smo prošle godine na ime tranzita preko Mađarske platili tamošnjoj kompaniji 50.000.000 dolara. Jednostavno, isplati se imati gasovode i kod tranzita i u distribuciji.

Znači, ako imate mogućnost da sami finansirate izgradnju gasovoda i distribucione mreže, to jest ako ste u stanju da za to obezbedite kredite, to je najbolje. Ako niste u mogućnosti, morate da tražite partnera koji ima za taj posao neki interes, strateški ili finansijski, pa da s njim vidite kako možete proći najpovoljnije. Ovog trenutka ova druga opcija čini mi se realnijom.

Ideju potpredsednika Labusa, da se paralelno sa naftovodom Konstanca–Trst preko naše zemlje gradi i gasovod, treba proveriti u kontaktima sa zainteresovanim državama. Da podsetim, već ranije je lansirana ideja o takozvanom malom balkanskom gasovodu koji bi išao od Niša, preko Kosova, za Albaniju, sa priključkom za Crnu Goru, pa na Ploče, a odatle u Italiju, ispod Jadrana. Još ranije je promovisana trasa Bugarska–Makedonija, Albanija, Italija, pa je logično što smo mi zainteresovani za trasu koja bi išla preko Srbije. U stvari, nama je najpreče da izgradimo trasu magistralnog gasovoda od Dimitrovgrada do Niša, kako bismo otvorili i drugi pravac snabdevanja gasom iz uvoza.