Sonja Liht, Fond za političku izuzetnost
Šta mi radimo…

Nedavno sam u Moskvi prisustvovala događaju koji me je naveo da počnem da preispitujem naš rad. Tamo je počela sa radom politička škola za 150 polaznika, koja se održava jednom godišnje. Između ostalog, u toj školi, istoričari predaju o istoriji Rusije u XX veku, sa akcentom na staljinizam. Nakon tih predavanja, učesnici su se javljali za reč, povređeni i potreseni. Redom su govorili da oni poznaju svoje očeve i dedove i da je teško poverovati da su oni mogli da počine tako stravične zločine. I sama sam imala priliku da pre dve godine, u istoj školi u Moskvi, sa polaznicima gledam projekciju filma Katin Anžeja Vajde, o zločinu koji su Sovjeti počinili 1940. u Katinskoj šumi u Poljskoj. Za vreme te projekcije u sali je vladala najstrašnija tišina koju sam u životu čula.

Ta dva događaja navela su me na razmišljanje. Mi se bavimo političkim obrazovanjem zato što smatramo da društvu treba vera u to da se politikom vredi baviti. Politika donosi najvažnije odluke u našim životima i zato, dići ruke od politike znači dići ruke od svoje budućnosti.

Međutim, što se više ovime bavimo, sve je manje časnih i kvalitetnih ljudi koji žele da se bave politikom, a otvaranje tog pitanja je nemoguće bez govora o vrednostima. Zato pominjem Moskvu. Tamo predajem o multikulturalizmu u Evropi. Nakon mog izlaganja javila se za reč jedna mlada novinarka. Ona je pitala kako je moguće živeti sa Romima, ako se priča da oni jedu labudove iz kraljevskih parkova u Londonu, a u Francuskoj žive po crkvama. Moj odgovor njoj nije bio akademske prirode. Rekla sam joj da je na isti način Hitlerova propagandna mašinerija širila laži o mom narodu, govoreći da mese hleb od krvi beba. Drugačije na to ne može da se odgovori, ali ono što je mene zabrinulo jeste njeno pitanje. Na ovakve škole dolaze ljudi opredeljeni za demokratiju. Da nisu demokratskog opredeljenja, ne bi bili tu. Ako oni postavljaju ovakva pitanja, onda mi moramo da se vratimo na pitanja etike i morala, na vrednosni sistem.

Miljenko Dereta, Građanske inicijative
Treba nam obrazovna revolucija

Kada govorimo o odnosu vrednosti i veština, moram da napomenem da su veštine nešto što svi znaju, ali malo je onih koji nisu zaboravili javni interes. Često čujemo sintagmu "politički interes". Ovde je prekinuta veza između javnog i političkog interesa. Tačno je da mladi ne žele da se bave politikom. Ali, mislim da je ispravno reći da oni ne žele da se bave politikom na način na koji se to danas radi. Za mene je ključno da je vrednosni princip u politici važniji od veština. Svi su naučili da idu od vrata do vrata, ali nisu naučili da kompetentno i hrabro formulišu politike koje će zastupati.

Građanske inicijative se bave vrstom obrazovanja koja stvara kapacitet za održivost promena. Dakle, kako održati promene koje smo izazvali? Mislim da smo u tome delimično uspeli. Posle 2000. godine, uključili smo se u organizaciju nastave građanskog vaspitanja u školama, uvedenu kao protivtežu nastavi veronauke. Odnos države prema tom predmetu je tragičan, uspeli smo da održimo komunikaciju sa Ministarstvom prosvete samo zato što smo sami obezbedili sredstva za programe. Da toga nije bilo, ne bi bilo građanskog vaspitanja u školama, a to je jedini predmet u kom se pominje pojam građana i ljudskih prava.

Završio bih rečima Kena Robinsona, obrazovnog eksperta: "Mi pripremamo mlade za budućnost za koju ne znamo kako će izgledati. Nemoguća je reforma obrazovanja, moguća je samo obrazovna revolucija." Mislim da nam je u političkom obrazovanju potrebna revolucija.

Miloš Đajić, Centar modernih veština
Trebaju nam veštine

Nisam zagovornik teze da nam veštine u političkom obrazovanju više nisu potrebne. Internet i nove tehnologije napreduju velikom brzinom, a njihova upotreba u Srbiji raste svakodnevno, kao i primena u političkom životu. Nove tehnologije zahtevaju nove veštine i zato potreba za njima ne prestaje.

Osim toga, u svom radu primećujem da kad god se dese lokalni izbori, Srbija dobije novu političku elitu. Ono što predstavlja problem jeste da se kroz naše programe susrećemo sa ljudima koji na izborima dolaze na funkcije, a ne poznaju sistem lokalne samouprave, prvi put se susreću sa njim i ne znaju šta im je tačno posao.

Boško Kovačević, Otvoreni univerzitet, Subotica
Vibrirajući pojmovi

Problem znanja i veština postaviću na sledeći način: dobar stolar ne mora da bude dobar čovek, ali dobar političar mora. Na moralizaciji politike potrebno je uložiti mnogo snage i imaginacije. Iznutra, politika mora da počiva na kulturnim modelima i obrascima, što znači da akcenat treba da bude na znanjima, a ne na veštinama. Pitanje kako doći do znanja koja mogu da se koriste u političkom delovanju značajno je i za teorijska promišljanja. Potrebno nam je temeljno redefinisanje pristupa radu na angažmanu građana, da nam se ne bi ponavljala situacija u kojoj je politika prokazana sfera. To otvara jedan sasvim drugačiji pristup političkom obrazovanju. Kod nas je čitava priča o veštinama svedena na instruiranje ljudi za ispunjavanje procedura. Te deonice su savladane, a sad moramo da radimo na sadržaju politike.

Kada posmatramo vokabular na našoj političkoj sceni, vidimo velike pojmovne deficite i zloupotrebe, što je indikator stanja svesti i vrednovanja aktivizma kod nas. Na političkoj ravni, imamo problem sa takozvanim "vibrirajućim" pojmovima. Demokratizacija, evropeizacija, održivi razvoj… Te pojmove svako koristi kako hoće i svodi ih na ono što odgovara njegovom političkom interesu. Kod mladih elita uočavam da iskreno veruju da je ono što je njihov politički interes, ujedno i društveni interes, u njihovim očima. Mi možemo, koliko god hoćemo, da pozivamo ljude na moralnost. Međutim, notorna je istina da nema pluraliteta bez vladavine prava. Hajde onda da ojačamo temelje vladavine prava, da bismo mogli da radimo na moralitetu.