Nakon dve decenije Zlatni globus Svetskog kupa u fudbalu došao je u ruke Južnoamerikanaca. Argentina je dočekala posle dugih 36 godina da se ponovo okiti svetskom titulom, a junak prvenstva u Kataru Lionel Mesi osvojio je iz petog pokušaja jedini trofej koji mu je nedostajao u blistavoj karijeri, za mnoge najvećoj u istoriji fudbala.

Kladionice ni ovoga puta nisu mnogo pogrešile: u finalu su se sastale dve od tri reprezentacije koje su po sastavima, rezultatima i mišljenju struke bile najbliže prvom mestu. Argentina i Francuska su potvrdile reputaciju, dok je Brazil nanizao peti Mundijal bez titule i najtrofejnija fudbalska nacija moraće da sačeka još četiri godine za šansu da nacrta šestu pobedničku zvezdicu iznad grba.

Argentina je zaslužila treću titulu nakon spektakularnog finala sa Francuskom (3:3, penalima 4:2), a i sjajnih partija u nokaut fazi. Početak nije slutio na dobro: poraženi su od Saudijske Arabije (1:2) i mnogi su već počeli da žale najboljeg igrača današnjice što će mu propasti poslednja šansa za osvajanje svetske titule u reprezentativnom dresu. “Gaučosi prvi pali u arapskoj pustinji”, glasio je naslov našeg teksta nakon prvog kola grupne faze, ali za razliku od takođe favorizovanih Nemačke i Belgije, “gaučosi” su se podigli i pobedama u preostale dve utakmice u grupi nad Meksikom (2:0) i Poljskom (2:0) prošli u drugi krug.

Tamo su nanizali pobede nad Australijom (2:1), Holandijom (2:2, penalima 4:3), Hrvatskom (3:0) i na kraju su u velikom finalu sa trona skinuli branioce titule. Biće da im je šokantni poraz od Saudijaca na samom startu dobro došao i da nakon toga više ništa nisu prepuštali slučaju. Jer, pored fudbalskog čarobnjaka na terenu imali su i najmlađeg (44 godine) i pokazalo se najboljeg selektora na Svetskom kupu, Lionela Skalonija, koji je za četiri godine doveo Argentinu do južnoameričke (2021) i svetske titule (2022), a proletos i do Kupa šampiona Evrope i Južne Amerike, pobedom nad evropskim prvakom Italijom (3:0).

NAJBOLJI U 21. VEKU

Svetski kup u Kataru pratilo je sijaset kontroverzi i afera, počev od dana pre 12 godina kada je Izvršni odbor Međunarodne federacije fudbalskih asocijacija (FIFA) doneo odluku da se takmičenje održi u ovoj autokratskoj i po mnogo čemu spornoj državi na Arapskom poluostrvu. O tome smo već naširoko pisali i sada ćemo se osvrnuti na utakmice i rezultate.

A ima se o čemu pisati i može se reći da je Mundijal u Kataru bio najsadržajniji od svih u ovom veku, a možda i duže, odnosno videli smo najviše dobrih i neizvesnih utakmica, posebno u završnici. To potvrđuje i rekordni broj golova – 172 (2,7 po utakmici), otkako se prvenstvo igra u formatu sa 32 reprezentacije, a naročito u nokaut-fazi gde su pala 52 gola, preko tri po utakmici. Polovina od tih 16 utakmica, posebno sve četvrtfinalne i naravno finalna, biće posebno pominjane u mundijalskoj istoriji.

A u antologiju će ući i da je Mundijal u Kataru prvi održan van letnjeg termina, prvi put su utakmice sudile i žene, prvi put je nadoknađivan svaki sekund prekida i mnoga poluvremena su trajala preko 50 minuta, kao i da je VAR-tehnologije odlučivala mnogo više u spornim situacijama nego pre četiri godine kada je prvi put primenjena. Raritet je i što nijedan gol na turniru nije postignut iz slobodnog udarca!

Turnir u Kataru ostaće upamćen i po dobroj organizaciji: nije bilo većih incidenata ni bezbednosnih rizika, osim kada je u završnici igrao Maroko. Tada su jedino na ulicama viđene veće policijske snage, koje su morale da privedu redu hiljade marokanskih navijača, sa i bez ulaznice, ali i to je prošlo bez tuče i haosa. Stadioni su velelepni, uređeni i rashlađeni, sve utakmice su igrane u krugu od 50 kilometara, a i navijači su na kraju mogli da konzumiraju barem pivo, uprkos strogim šerijatskim zakonima, i to u fan-zonama i po visokim cenama.

DOBITNICI

Francuska je predala titulu, ali tek u finalu, i tako barem srušila ružnu tradiciju da nakon uspeha na narednom Mundijalu sledi ispadanje u grupi, kao što je bio slučaj 2002. u Južnoj Koreji i Japanu kada su branili titulu i 2010. u Južnoj Africi, gde su otišli kao vicešampioni sveta. Skoro trećina standardnih reprezentativaca su izostali sa prvenstva zbog povreda – Karim Benzema, Pol Pogba, Ngolo Kante, Presnel Kimpembe i Babukar Kamara – i u tom je uspeh ekipe koju već punu deceniju vodi selektor Didje Dešam veći. Od kako je osvojila prvu titulu 1998. godine, francuska reprezentacija je igrala u još tri finala Svetskog kupa i kako stvari stoje biće i u najužem krugu favorita 2026. godine. A kako i ne bi kad će i tamo u timu biti, u punoj snazi, Kilijan Mbape (24), Usman Dembele (25), Andrej Rabio (27), Kingsle Koman (26), Antoni Mersijal (27), Presnel Kimpembe (27) i mnogi drugi vrhunski igrači u kojima Francuska ne oskudeva u poslednje dve decenije.

Hrvatska je novim ulaskom u polufinale i osvajanjem trećeg mesta potvrdila svetsku klasu, pao je pred njom od velikih reprezentacija konačno i Brazil, a nakon što sjajni Luka Modrić i još nekoliko starijih igrača odigraju narednog leta finalni turnir Lige nacija, reprezentaciji sledi podmlađivanje. No, igre mladih Joške Gvardiola (21), Josipa Stanišića (22), Josipa Šutala (22), i malo starijih, golmana Dominika Livakovića (27), Borne Sose (24), Josipa Juranovića (27), Nikole Vlašiča (25), Lovra Majera (25), Marija Pašalića (27), te Matea Kovačića (28), govore da se kontinuitet dobrih rezultata može održati, naročito ako se izrodi kakav vanserijski napadač, što je hrvatskoj reprezentaciji najviše nedostajalo u Kataru.

Iako je ispala u četvrtfinalu, reprezentacija Engleske je pokazala da je i dalje u svetskom vrhu, među tri, četiri najjače u svetu, i što je najvažnije, da ima potencijal za povratak svetske titule u kolevku fudbala nakon šest decenija. Taj potencijal se ogleda u Džadu Belindžemu (19), Bukaju Saki (21), Mejsonu Mauntu (23), Filu Fodenu (22), Džejdonu Sanču (22), kao i u Džeku Grilišu (27), Hari Vinksu (26) i još dugom nizu mlađih i igrača srednje generacije, koji su već osvajali svetske i evropske titule u mlađim kategorijama.

Među one koji se uz pobednika Argentinu mogu osećati naročito zadovoljnim rezultatima i plasmanom u Kataru su i Japan i Holandija, pa i Sjedinjene Američke Države i Australija, i za četiri godine će zasigurno biti u završnici i moguće dostići i bolji plasman.

Mnogo je igrača obeležilo dobrim igrama turnir u Kataru, ali svi su na kraju ostali manje-više u senci Lea Mesija. Ovaj čarobnjak u kopačkama zaslužio je po drugi put priznanje za najbolje fudbalera Mundijala (prvi put 2014. u Brazilu), sa sedam pogodaka drugi je strelac turnira iza Kilijana Mbapea (8), sa 26 utakmica na Mundijalima postao je rekorder po broju nastupa, a ovo mu je bio peti Svetski kup I po tome je na vrhu liste izjednačen sa Portugalcem Kristijanom Ronaldom (Portugal), Meksikancima Andreasom Gvardadom, Antonijom Kabralom, Rafaelom Markezom i Nemcem Lotarom Mateusom. Jeste da se nedostojno velikanu ponašao tokom i nakon utakmice sa Holandijom, kada se plezio selektoru Luju van Galu, ali i to mu je oprošteno nakon što je u svakom smislu predvodio svoju reprezentaciju do svetske krune.

MAROKO I ARAPSKI SVET

Naravno da nismo zaboravili Maroko, prvu afričku, a i prvu arapsku reprezentaciju koja se plasirala u polufinale Svetskog kupa. Euforija koja je zahvatila ovu zemlju nakon prolaska u drugi krug, a naročito pošto su savladani Španija i Portugal, može se meriti sa argentinskom nakon osvajanja trofeja, a možda je i veća, jer je ceo arapski svet u završnici stao uz marokansku reprezentaciju, počev od domaćina Kataraca.

Maroko je u ime Afrike, a i arapskih zemalja, probijao granice na Mundijalima. Pošto se Afrika bojkotom kvalifikacija za Svetski kup 1966. godine izborila za jedno direktno mesto za naredni u Meksiku, Maroko ga je u teškim kvalifikacijama osvojio i postao, nakon nastupa Egipta davne 1934. godine, prva afrička i arapska zemlja na Mundijalu i prva koja je osvojila bod – remizirali su u grupi sa Bugarskom (1:1) i poraženi od Perua (0:3) i Nemačke (1:2). Važno je pomenuti i da je marokanske reprezentativce predvodio kao selektor naš proslavljeni golman i potom trener Blagoje Vidinić (1934–2006).

Tunišani su ubeležili prvu pobedu za arapske zemlje (u Argentini 1978. nad Meksikom 3:1) i uz to remizirali sa braniocima titule Nemcima (0:0), Alžirci su četiri godine kasnije u Španiji napravili čudo – pobedili Nemačku (2;1) i Čile (3:2), i poraženi od Austrije (0:2), ali ih je, najblaže rečeno, prijateljski rezultat Nemaca i Austrijanaca ostavio bez plasmana u drugi krug (od tada se utakmice poslednjeg kola po grupama igraju u isto vreme), da bi opet Maroko bio prvi sa kontinenta i prvi arapski tim koji je prošao grupu. Pobedili su u Meksiku 1986. godine Portugal 3:1 i igrali nerešeno sa Engleskom i Poljskom (u oba slučaja 0:0), a onda pali u osmini finala u poslednjim minutama duela sa budućim vicešampionom Nemačkom (0:1).

Sada su postali prva reprezentacija iz Afrike koja je došla do polufinala, a i prva arapska koja je prvo ušla među osam, a potom i među četiri najbolje na svetu. I dok je fudbalski svet pre 52 godine načuo za Mohameda Žarira, Mohameda el Filalija, golmana Alala Ben-Kasua, potom pre 36 godina za Abderazaka Kairija i Abdelkarima Merija, koji su golovima potopili Portugal, sada skoro cela planeta zna za golmana Jasina Bunu, odbrambene igrače Ašrafa Hakimija i Romena Sajsa, veznjaka Hakima Zijeha, Karima El Almadija i Sofjana Amrabata, napadača Jusefa En Nasirija i druge junake koji su u grupi savladali Belgiju (2:0) i Kanadu (2:1) i remizirali sa Hrvatskom (0:0), a potom iz trke za titulu izbacili favorizovane Španiju (0:0, penalima 3:0) i Portugal (1:0). Praktično su postali domaćini umesto domaćina Katara, miljenici navijača iz arapskih zemalja, ali i drugih širom sveta koji navijaju za slabije, a kao u slučaju Maroka – hrabre, požrtvovane i kompaktne.

Da je reda i pravde FIFA je ovoj zemlji trebalo pre da dodeli domaćinstvo nego Kataru, kad već toliko govori o popularizaciji fudbalske igre među arapskim narodima. Maroko je pet puta bezuspešno konkurisao za organizaciju Mundijala (1994, 1998, 2010, 2018. i 2026), sam ili sa susedima, ponesen uspesima reprezentacije i marokanskih igrača, a ponovo će pokušati da ugosti Mundijal 2030. godine.

GUBITNICI

Četvorostruki svetski prvaci Nemci ponovo su nakon 2018. završili turnir u grupnoj fazi, što je upalilo sve alarme u Fudbalskom savezu Nemačke. Nakon osvajanje svetske titule 2014. Nemačka reprezentacija je postigla relativan uspeh još samo na Evropskom prvenstvu 2016. godine, kada je ispala u polufinalu od Francuske (0:2). Nakon toga usledio je debakl na Mundijalu u Rusiji, pa ispadanje u osmini finala EURO prošle godine od Engleske (0:2) i sada nova blamaža u Kataru. Selektor Hansi Flik ipak ostaje na funkciji do 2024. godine, kada će pokušati da kao domaćini Evropskog prvenstva povrate stari sjaj i ponovo se okite nekom titulom.

Silno su razočarali i Belgijanci, koji su takođe ispali u grupnoj fazi, kao i Danci i Urugvajci, a nisu se proslavili ni Poljaci, ali opet su najveću tugu doživeli Brazilci iako su dogurali do četvrtfinala. Za petostrukog prvaka sveta i najveću fudbalsku naciju na planeti sve sem titule je neuspeh, a ovoga puta je do ispadanja od Hrvatske ličilo da Nejmar i ekipa sjajnih igrača mogu da osvoji Svetski kup nakon 20 godina, naročito nakon odlične i efikasne igre u osmini finala protiv Južne Koreje (4:1).

Među gubitnike spada i Srbija, jer su joj ne samo ovdašnja javnost i navijači, već i stručnjaci i sportski novinari širom sveta davali šanse da prođe prvi krug i potencijalno bude jedno od iznenađenja Mundijala. No, kao što već pisali, nered u Fudbalskom savezu Srbije, nacionalistička histerija, povlađivanje javnosti i zvezdama i još štošta uticali su da Dragan Stojković Piksi i reprezentativci završe takmičenje već u grupnoj fazi, kao što je bio slučaj i na prethodna tri Svetska kupa.

Među gubitnike spadaju i selektori Luis Enrike (Španija), Dijego Alonso (Urugvaj), Roberto Martinez (Belgija), Oto Ado (Gana), Herardo Martino (Meksiko), Paolo Bento (Južna Koreja), kao i brazilski Tite, koji su napustili funkcije nakon neuspeha u Kataru.

Za tri i po godine u Severnoj Americi (SAD, Meksiko i Kanada) biće održan 23. Svetski kup, prvi sa čak 48 reprezentacija, ali još uvek nije odlučeno kako će tačno novi format Mundijala izgledati: najavljeno je prvo da će biti 16 grupa sa po tri ekipe, od kojih će dva najbolje plasirane izboriti plasman u šesnaestinu finala, ali kako poslednjih dana govori čuveni francuski trener Arsen Venger, zaposlen u FIFI kao šef resora za globalni razvoj fudbala, moguće je ipak da prvenstvo počne sa 12 grupa sa po četiri reprezentacije.

Bilo kako bilo, euforija izazvana najpopularnijim i najgledanijim svetskim sportskim takmičenjem je okončana i nema sumnje da će se još nekoliko meseci ozbiljno analizirati rezultati i novi fudbalski poredak u svetu, do proleća kada se, barem evropske reprezentacije, okreću kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.