Do sada već svi znaju šta se dogodilo: u petak, 23. novembra, pred početak tribine Saveza za Srbiju u Kruševcu, trojica divljaka pretukli su lidera Levice Srbije Borka Stefanovića, njegovog stranačkog kolegu Bobana Jovanovića i policajca koji je trebalo da vodi računa o mogućim incidentima tokom tribine.

Brzom akcijom policije, dva od tri napadača uhapšeni su odmah i određen im je pritvor od 48 sati. U subotu, 24. novembra, Savez za Srbiju održao je konferenciju za novinare zajedno sa Demokratskom strankom Srbije, Socijaldemokratskom strankom Borisa Tadića i Pokretom slobodnih građana Saše Jankovića, uz podršku slobodnih poslanika, poput Đorđa Vukadinovića. Poruke koje su sa te konferencije poslate sažeto glase: Borko Stefanović napadnut je isključivo zbog svojih političkih stavova; s obzirom na brutalnost napada i mogući smrtni ishod, radi se o pokušaju ubistva; atmosfera u društvu je takva da je razbijanje lobanje normalizovano, a glavni krivac za tu atmosferu je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji svojim tretmanom neistomišljenika podstiče i generiše agresiju.

Na nekom drugom mestu ili u nekom drugom vremenu, reakcija na ovaj događaj bila bi vrlo jednostavna: svi bi se listom svrstali na stranu pretučenih, bez obzira da li se slažu sa njihovim političkim stavom ili ne, bez obzira da li politički stav imaju ili nemaju. Vodili bi se elementarnom ljudskošću i čestitošću. Nažalost, tako bi bilo negde drugde, u nekom paralelnom univerzumu u odnosu na ovaj u kome živimo.

Umesto toga, politički protivnici Borka Stefanovića deklarativno su osudili napad, pohvalili se brzom akcijom policije, a onda na te osude dodali ono čuveno "ali". Razbijena glava i izbijeni zubi nisu nešto oko čega bi trebalo polemisati. Krv bi trebalo da bude crvena linija iza koje ne postoji "ali". Ali, nije.

Kad god se desi nešto ovako, treba proveriti šta na Tviteru pišu pristalice Srpske napredne stranke. To je uvek indikator u kom će pravcu u narednim danima ići i zvanični, režimski narativ ili, makar, šta će stajati u podtekstu izjava koje budu davali predsednik, premijerka i ministar policije. Iste večeri je bilo jasno da će politička biografija Borka Stefanovića, gresi iz mladosti, pa čak i način na koji se oblači biti važnija tema od njegove razbijene glave. Da će cena njegovog sakoa biti veći problem od broja šavova kojima su mu ušivene posekotine ili od broja zuba koji su izbijeni Bobanu Jovanoviću. Da će intimne veze Borka Stefanovića biti interesantnije od činjenice da su se tri osobe osetile dovoljno sigurno i dovoljno iznad svakog zakona da mogu tek tako da se zalete metalnim šipkama i besomučno pretuku druga tri čoveka koji su mirno stajali, bez ikakve šanse ili načina da pruže otpor. Tamo gde ima časti i pristojnosti, saosećanje se podrazumeva. Ovde ga nema.

Nije ovo prvi fizički napad na političke neistomišljenike otkako je u Srbiji 2012. došlo do promene režima. Podsetimo samo na neke: tokom izbora u opštini Vrbas 2013. kidnapovan je i pretučen aktivista DS-a Danilo Bobić, koji je svedočio da iza napada stoji Zoran Milojević Zelja, blizak SNS-u i šefu Kancelarije za KiM Marku Đuriću; u maju 2015. nakon izbora za članove jedne mesne zajednice u Orašju, kod Velike Plane, pretučeno je troje aktivista DS-a i troje iz DSS-a, najverovatnije iz osvete jer je njihova opcija pobedila u toj mesnoj zajednici; u kampanji za poslednje lokalne izbore u Beogradu, u martu ove godine, funkcioneri Demokratske stranke Dragan Šutanovac, Nataša Vučković i Balša Božović gađani su polomljenim flašama dok su kod pijace Đeram razgovarali sa građanima. Još 2015. tadašnji predsednik DS-a Bojan Pajtić izjavio je da je izbrojao 95 napada na aktiviste samo te stranke od 2012. na ovamo. U međuvremenu, gotovo uvek su lokalni izbori, izbori za mesne zajednice, pa i parlamentarni i predsednički, obeleženi napadima na pristalice opozicije u malim mestima i više ih niko i ne broji. Pa i mimo izbora, pre samo dva meseca, grupa predvođena ultradesničarem Mišom Vacićem napala je pristalice Pokreta slobodnih građana koji su mirno protestovali u Pionirskom parku.

MILITANTNO KRILO SNS–a: Pa ipak, napad na Borka Stefanovića izdvaja se od svih ostalih: nijedan do sada nije bio ovako brutalan i, pošto se sve odigralo u Kruševcu, nikada se nije desilo da neko od glavnih lidera jedne opozicione partije bude napadnut na lokalu. Naravno, možemo da se pravimo ludi i da se čudimo što se sve ovo desilo. Ali možemo i da saberemo dva i dva i kažemo da su četiri, iako će vladajuća klika tvrditi da je pet. Pa tako možemo da se pitamo zašto je, recimo, napadnut baš Borko Stefanović. Relativizacijama će nam zatrovati mozgove, pa ćemo se plašiti da kažemo onako kako smatramo da jeste, iako dokaze nemamo. Pa, hajde da skinemo rukavice i kažemo kako mislimo da jeste: Borko Stefanović je napadnut jer je predsednik Levice Srbije i jedan od članova Saveza za Srbiju, koji trenutno važi za, iako slabu, ipak najjaču alternativu vladajućoj većini. Osim toga, od svih lidera Saveza za Srbiju, Stefanović je, uz Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, jedan od najprepoznatljivijih. Samo, za razliku od prve dvojice nema dovoljan broj saradnika da može da šeta okolo okružen sa po deset-petnaest ljudi. A nema ni sirovi imidž Boška Obradovića iz Dveri koji prosto poručuje da mu se nije zamerati, naročito ne fizički. Borko Stefanović je napadnut u Kruševcu, prestonom gradu šefa Bezbednosno-informativne agencije Bratislava Gašića, koji je pre uspenja na ovu poziciju bio lokalni don, bog i batina, čovek sa gomilom poslušnika i izvršilaca raznih poslova. I da, u pravu je Nebojša Stefanović kad kaže da je suludo tvrditi kako su Gašić ili Vučić direktno naredili napad na Borka Stefanovića. Uostalom, niko to nije ni rekao. Oni su označeni kao glavni krivci za stvaranje atmosfere u kojoj je ovo moguće.

Ali, hajde malo da analiziramo šta znači ta atmosfera, ili kako reče sociolog Dario Hajrić u članku za "Dojče vele" na istu ovu temu: hajde da se ne palamudimo. Nije glava Borka Stefanovića razbijena jer Vučić viče na nas iz televizora, niti zato što najodvratnijim uvredama časti političke protivnike i nezavisne medije. Ništa od ovoga nije posledica javnih nastupa. Ovo je posledica organizacione strukture Srpske napredne stranke. Najveća vladajuća partija, to znamo svi i mučno je praviti se blesav, ima dva organizaciona nivoa. Jedan je ovaj paradni koji čine Vučić, ministri u vladi, predsednica parlamenta, njihovi poslanici… Dakle, ovi koji su za pokazivanje. Ali, postoji i paralelno krilo, sačinjeno od lokalnih uterivača straha u kosti, zaduženih za plašenje i ucene birača i zaposlenih u javnim preduzećima. To su Zelje i Pane, to je Zvonko Veselinović, to je, dok se nije etablirao kao predstavnik Srpske liste na Kosovu, bio Milan Radoičić. To su momci u žutom hameru koji kruže, recimo, po Kragujevcu, pa ceo grad zna da je, kad se oni pojave, dan kada ugostitelji plaćaju reket. To su falange lokalnih siledžija kojima niko ne mora ništa da naredi, jer im je data sva sloboda ovog sveta da plaše, ucenjuju, kidnapuju, pale i biju. E, baš zbog toga što im je neko dozvolio da imaju prekomeran osećaj slobode, takvi se povremeno zaigraju i preigraju, pa se dosete da uzmu metalne štangle i počnu da razbijaju glave. Što baš Borku Stefanoviću? Pa, zato što je te večeri bila tribina Saveza za Srbiju i zato što je on na tu tribinu došao. Eto, samo zato. I eto, baš to je linija koja pokazuje da put do metalne štangle vodi direktno do Aleksandra Vučića, kao čoveka koji vodi partiju sa dve paralelne strukture i kao glavnog krivca za napad na Stefanovića. Ili da zaoštrimo još više: izgleda da SNS ima političko i militantno krilo. Posle ovog napada, teško je ikoga zdravomislećeg ubediti u suprotno.

KRIZNI PR ANE BRNABIĆ: Dakle, sva je prilika da se militantno krilo malo zaigralo, pa sad MUP Nebojše Stefanovića mora da hapsi svoje, baš kao što je sirota Maja Gojković svojevremeno morala da izrekne opomenu svom stranačkom kolegi poslaniku Aleksandru Martinoviću zbog homofobnog ispada dok je u skupštinskoj sali sedela tada još uvek "samo" ministarka Ana Brnabić. Nismo zaboravili Majino čuveno: "Moram, Ana je tu", kad su joj kolege zamerile što izriče opomenu jednom od svojih.

Ana je i ovog puta bila tu. Premijerka je na optužbe opozicije odgovorila oštro i nepromišljeno, rekavši da podele u društvu, agresija i verbalno nasilje dolaze od strane opozicije. Premijerka je istakla "one koji dele Srbiju na građansku Srbiju i na bezube, na pametne i na glupe" i dodala da je njeno mišljenje da agresiju u društvu koja postoji danas pre svega unose lideri Saveza za Srbiju: "Ne možete pozivati na javno silovanje, govoriti ‘zatvorićemo je u kuću pa će nacionalna televizija da snima mesecima da je siluju’ i onda reći da Ana Brnabić i Aleksandar Vučić pozivaju na nasilje. Ne možete da kažete ‘završićete na vešalima na Terazijama’, a onda reći da ti ljudi koji će da završe na vešalima pozivaju na nasilje. Nemojte da obrćete stvari."

Nećemo da obrćemo stvari. Istina je da je lider sindikata Sloga i jedan od članova Saveza za Srbiju Željko Veselinović pretio na svom Fejsbuk profilu silovanjem Ane Brnabić. Istina je da je ta pretnja bila odvratna i da se Savez nije pravovremeno i dovoljno ogradio od nje. Suviše je taj Veselinovićev scenario koji je uključivao nekakve crnce, zatvaranje Ane Brnabić u hotelsku sobu i direktan TV prenos silovanja bio razrađen da bi mogao da se brani afektom. I istina je da je to što Željko Veselinović nije snosio nijednu posledicu za izrečeno – neoprostiv faul Saveza za Srbiju. Istina je da agresiju u javnom govoru proizvode i vlast i opozicija. Ali u govoru, a veza između verbalne i fizičke agresije, koju je doživeo Borko Stefanović ipak nije tako neposredna kako premijerka tvrdi. Pa čak i da jeste, opozicija je imala taj jedan gnusan faul. U tom smislu, premijerka, ona koja se čudi što u Srbiji postoje problemi sa medijskim slobodama, može da odabere nasumično bilo koju stranu, ne čak ni naslovnu, nego baš bilo koju stranu "Informera" ili da pusti bilo kojih pet minuta Pinkovog jutarnjeg programa, pa da vidi kako izgleda huškanje, klevetanje i kačenje mete na čelo protivnicima režima koji ona reprezentuje. Evo, na primer, baš one večeri kad je napadnut Stefanović, "Informer" je na svom sajtu pustio šture dve rečenice o tome, "bogato" ilustrovane fotografijama sa Tvitera, dok je među povezanim linkovima uz tu vest stajalo ono što je "Informeru" u petak bila priča dana: "kakvo je ovo go*no od čoveka! Vuk Jeremić ponovo lažno optužio Aleksandra Vučića!" Otkako su napadači na Stefanovića uhapšeni, nijedan prorežimski tabloid ovaj događaj više ne pominje, dok rat za keks i grickalice sa "Šiptarima" još dominira, garniran izveštajima o zdravstvenom stanju pevača Darka Lazića, koji je pijan i drogiran sam izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je teško povređen (Darko se ženi u bolnici, ako nekog zanima).

UKLANJANJE OŽILJAKA: Posekotine na glavi Borka Stefanovića će zarasti. Boban Jovanović će biti pušten iz bolnice i valjda će moći da nadoknadi izbijene zube. Obojica će možda nositi ožiljke od fizičkih povreda dobijenih te noći, ali moći će sa njima da žive. S tim što Boban Jovanović i drugi aktivisti i pristalice Saveza za Srbiju i opozicije uopšte, treba da nastave život u Kruševcu. Nemojmo se zavaravati, Srbija je mala zemlja, svaki je grad, uključujući Beograd, dovoljno mali da život u njemu posle ovakvog događaja bude komplikovan i napet. Ali, šta ćemo da ožiljcima na društvu, sa ranama koje nikako da zarastu jer iznova pucaju? Ovaj režim počeo je karijeru 2012. sa jasnom namerom da poklopi i uguši sve što misli drugačije. Ali pre šest godina metode su im bile suptilnije i "nežnije". Pre šest godina niko nije morao da pred kamerama pokazuje krvavu košulju kao što je to u subotu učinio Borko Stefanović. Ta krvava košulja bila je tog dana zastava Srbije, bizarni artefakt koji navodi na pitanje da li živimo u državi ili u talačkoj krizi, kako osloboditi taoce i ima li ikoga ko ume da pregovara sa otmičarima. Opozicija u Srbiji trenutno je slabašna, ali sad smo već stigli do tačke kad je smisleno pitati se da li je sama za to kriva. Stigli smo dotle da lipti krv zbog otvorenog suprotstavljanja vlasti. A mehanizmi ove vlasti dobro su nam poznati: sada će se malo primiriti, a onda je samo pitanje ko je sledeći i da li će imati sreće da bude u nesvesti samo pet-šest sekundi poput Borka Stefanovića. To nas vraća na crvenu liniju i na duboke podele. Posle ovoga, podela je jasna: ili smo na strani onih koji tuku ili na strani onih koji dobijaju batine. Dilema je lažna, samo treba vremena da većina birača to shvati.